Zid

Tarabe su, u selu, više služile za spajanje nego za deljenje. Kroz njih se rebrasto videlo susedno dvorište i u bašte su se provlačile komšijske kokoške, spremne da rizikuju trećinu perja u ime prehranjivačke slobode. Sa, samo naizgled, šiljatih vrhova taraba koje su kiše i laktovi vremenom zaoblili, dozivao se komšiluk na džakanje i odrađivao posao tada nepostojećeg interneta. O njih su se obrtali lonci i tegle za zimnicu, prebacivali jastuci i dušeci, punjeni šuškama, vetrili. Ćilimi su, nikako drugačije, već samo na daščanoj promaji taraba viđali sunce, čiji je glavni zadatak bio da potamani ili rastera proždrljivu moljačku sortu.

Pored taraba po selu su rasli i plotovi, koji su se od prvih razlikovali po vremenu i materijalu utrošenom u njihovo stvaranje. Umesto od zašiljenih dasaka, plotovi su pravljeni od pritki i motki koje prve pod ruku padnu, a spajao ih je preplet vrbovog šiblja. Manje stabilni, plotovi su se brzo naheravali i stremeli zemlji, naročito ako su u njihovom podnožju riškale svinje ili preko njih, u pokušaju preskakanja, jahala deca gluva na opomene, na sreću udaljenih i pametnijim poslom zaposlenih ukućana. U svakom slučaju, plotovi su još manje od taraba delili seoski svet, tako da su njihovu neozbiljnost shvatale i gore navedene kokoške. Istima su plotovi budili učmavane ptičje gene, zbog čega se počesto mogao videti prizor u kome kokoška izatrke preleće pomenutu barijeru, dok joj krila panično rade na dizanju gaćaste pozadine. Naravno, taj avijacijski ispad kokošinji svet je pratio drekom koja je na uzbunu dizala i svu ostalu prisutnu faunu.

Ipak, ponegde, oko gazdaških kuća mogle su se videti konkretnije ograde, polovinom zidovi, a ostatkom gvozdene šipke koje su svojim šiljcima sprečavale bilo kakvo nalakćivanje i ogradnu komunikaciju. Doduše i kroz njih se ograđeno imanje moglo videti, sasvim dovoljno da se sagovornik dozove bar do kapije.

Seosko groblje, nahereno na brdu, za razliku od živog dela sela, nikakvu ogradu nije ni imalo. Nije mu ni bila potrebna, jer su oni u njemu uglavnom mirno provodili ostatak večnosti, nezainteresovani za čuvanje imovine, dok živi nisu pokazivali želju da u njemu pre vremena uzurpiraju teritoriju. Groblje je samoinicijativno oplitao venac kupinovog grmlja, koji je pod ručnom rastao, grčevito se držeći nizbrdice.

Jedini zid koji je u formi ograde ikada u selu nikao, bio je zid Gliše Škembe, sina pokojne Stamene Crne, koja je četiri muža sahranila, a i petom je doakala, ne izneverivši proricanja seoskih žena. Taj peti, Trivun Kega, imao je jetru izdržljiviju od svojih prethodnika, taman toliko da dočeka rađanje svog naslednika i jedinog deteta koje je Stamena uspela živo da zadrži – Gliše. Gliša je, da li zbog sudbine previše za šalu raspoložene ili zbog ne baš kvalitetne pošiljke gena, isuviše ličio na Čiča Glišu, čijim crtanjem su i toj umetnosti nevešti roditelji mogli da zabave decu. Veliku glavu i klempave, nejednake uši, Gliša je nosio na tanušnom, nakrivo naraslom telu, koje je hodalo na kratkim nogama, do kojih su dopirale predugačke ruke. Njima je Gliša vazda veslao u hodu, sem ako jedna nije bila zauzeta kopanjem po onom, verovatno zato, većem uvetu. Jedino što je Glišu delilo od originalnog lika, bila je okrugla trba zbog koje je, čim se u detinjstvu uspravio u vertikalu, i dobio nadimak – Škemba.

Kada je, konačno spečena brljom, kapitulirala jetra Trivuna Kege, Gliša Škemba je ostao na milost i nemilost isključivo majčinoj ljubavi koja ga, uprkos statusu jedinca, nije štedela. Tako je selo do na kraj, godinama slušalo kreštav glas Stamene Crne koji je Glišu Škembu progonio na svakom koraku, usput rasterujući i sve što bi mu se na putu našlo. Majka Stamena, kojoj priroda nije imala vremena da izmisli drugi naziv te funkcije, sigurno je volela Glišu toliko da je bila spremna i zarad njega da proda dušu đavolu. Jedino što đavo nije pokazivao želju da je ponovo kupi, jer mu je i prvi put preselo. Svoju ljubav je Stamena Crna pokazivala na selu i Gliši nejasan način, ostavivši ih sve zajedno u rebusu, sve dok predstavnik bolje ogrevanog dela zagrobnog sveta nije konačno stisnuo petlju i došao po nju.

Tako je Gliša Škemba ostao u jednini. Kuća, u kojoj je Stamena Crna svojom ljubavlju skratila živote brojnim muževima svađom i dernjavom, jedino kako je znala, smanjila se tišinom koja je u njoj konačno zavladala. Da nije bilo dnevnog tutnja u obližnjem majdanu, Gliša Škemba bi ogluveo od jedva dočekanog muka. U selo nije mnogo išao, niti je ikome iz sela nedostajao. I on i pokojna Stamena, koju je verovatno samo strmek lokalnog groblja sprečavao da se povampirena prošeta i poseti sina, odavno su digli ruke od pokušaja da, u selu i okolini, Gliši pronađu životnu saputnicu. U oskudici muškaraca, neke od očajnijih udavača bi i zažmurile na Glišin gurav stas, uši iz kojih su rasli bokori dlaka i neprekidno šmrckanje njegovog baburastog nosa, ali ni jednoj nije padalo na pamet da, bez primene ozbiljnije sile, dobije za svekrvu Stamenu Crnu, od čijih kletvi i psovki se i mleko u kravama sirilo.

Tako bi i ostalo da se, jedne glibave jeseni, u selu nije pojavila udovica Đurđa, koja je pred sobom nosila trbuh, a za sobom vodila četu gladne dece. Naselili su se u čatrlji pokojnog Ilije Pintera i već narednih dana je selo Đurđu prozvalo Bosankom i saznalo da joj je muž poginuo negde u Banatu na građevinskim skelama, gde joj je pinterov sinovac i ponudio da joj za par tura pića proda stričevu kuću, koja se samo sa te udaljenosti tako mogla zvati. Uz to su sapatnički raspoložene seoske žene saznale da je noseća i da će se osloboditi na Trifundan.

Istih tih dana, Đurđina deca su se razmilela niz put, mlateći poslednje, već promrzle jabučice sa golih divljaka i tražeći po vrzinama negledane kupine. Njihova galama i dozivanje probudili su i Glišu Škembu, koji im je bio prvi komšija, ali i gene koje mu je majka Stamena ostavila u amanet. Inače kukavan i strašljiv Gliša je, zaradi rušenja svog filozofskog mira i omlaćenih jabuka koje nisu ni bile njegove, jedared dohvatio za uvo jedno od Đurđine dece i bezdušno počeo da ga razvlači na veličinu svojih ušiju. Na njegovu nesreću, Đurđa Bosanka nije bila rada da joj decu iko bije, zbog čega su radnici iz majdana danima prepričavali kako je Gliša Škemba, sve četvoronoške, bežao od ljutite majke, koja je nasred druma Škembu pokazno provaljala po blatu.

Već sutradan Gliša Škemba je počupao naherenu tarabu do Đurđinog dvorišta i počeo da pravi zid. Kamen je nosio u batarama iz susednog majdana, noću, kada je pijani čuvar Mile Unuče spavao snom nezainteresovanog pravednika. Zajedno sa Đurđinim trbuhom rastao je i Škembin zid, jedini zid koji je u selu ikada odvojio komšijska dvorišta i poglede.

Te zime se već u novembru zabelelo, čime je priroda dodala još jedan sloj na zid Škembine uvređene mržnje. Uprkos tome, Gliša Škemba je i dalje dovlačio kamenje iz majdana i uz brisanje ledenica koje su mu visile iz nosa, produžavao svoj bes. Žene iz sela su se krstile i sa dva prsta brisale uglove usana, gledajući Škembinu nakaradnu građevinu, dok je Đurđa ćutala i okretala glavu, sve teže noseći veliki stomak.

Oko Svetog Trifuna sneg je pao do mudi, a mećava nije tri dana prestajala da urla do prozuklosti. Jedne od tih noći, kada je sneg sipao kao brašno iz mučnja u rodne godine, kroz vrata Gliše Škembe upalo je belo biće, kolutavih crnih mrlja umesto očiju i zgrabilo ga ledenim rukama. Da nije odmah progovorilo vapajem, dušica bi Gliši na nos izašla. Umesto toga, još uvek precepljen stravom da mu se voljena majka vratila, Gliša je bos i u gaćama na učkur, pustio da ga dete ulepljeno u sneg odvede do susedne kuće, mimo zavejanog zida. Tamo je, o oljušteni kredenac, čelom udarala Đurđa Bosanka, škripeći zubima i sedeći na podu, dok se oko nje širila bara sukrvice. Deca, koju Gliša nikada nije stigao ni da čestito prebroji, čučala su sabijena u mračno ćoše i samo beonjače su im svetlele bljeskom straha, dok je ono nekoliko čaša i tanjira očajnički zvečalo na svaki Đurđin udarac.

Kako je i inače smotanom Gliši Škembi uspelo da porodi Đurđu Bosanku, a da nikada ni kravu nije imao, to nikome u selu nije bilo jasno. Kako god, tek Milunka Životina, koja je naredno jutro došla na poziv promrzle Đurđine dece, našla je na krevetu zamotuljak, porodilju i Glišu Škembu koji je, krvavih ruku, spavao mrtvim snom, skutren udno njenih nogu, povremeno cvileći tanje od šteneta.

Proleće je Gliša Škemba dočekao nepovraćen od noćnog šoka, ali konačno dobro opranih košulja, u novim vunenim čarapama i jednoprsnim rukavicama, da ga ne bi zeblo u ruke dok ledeno kamenje slaže u batare, rušeći jedini i poslednji zid koji je u selu ikada delio komšije.

Leto je selu donelo srećno okončanje neočekivanog ljubavnog romana, a popi miran san, jer se Gliša Škemba, još pre crkvene potvrde preselio kod Đurđe Bosanke. Tamo je najkorisniji bio čuvajući Glišu Malog, koji je po njemu dobio ime i kome je, uprkos biologiji, bio pravi i jedini otac.