Indifferent to inevitability - Koliko anđela ume da igra ...

...na vrhu igle.

Pre neki dan čitam u londonskom FT-ju (Financial Times) Samuel Brittana na temu naglog opadanja vrednosti američkog dolara. Nije mi sam dolar tema nego dva fragmenta iz Brittanovog teksta:

 - Jedan o tome kako probleme često ne rešavamo nego jedan problem transformišemo u drugi
 - Drugi o tome kako ponekad problem najozbiljnije prirode treba prepustiti heuristici da ga reši (on kaže "markets", ne sećam se konkretne fraze ali se od čoveka njegovog kova problem retko ostavlja tek tako na "milost" i "nemilost" heuristike (stariji, vrlo obrazovan gospodin, često savetnik britanskom trezoru-ministarstvu za finansije)

Za one koji ne čitaju ekonomske tekstove ni u najslobodnije vreme, ili najamaterskijem maniru, naglo opadanje dolara je povuklo i valute vezane za dolar, kineski yuan, npr, pa su mnoge druge valute postale preskupe, zemlje koje ih koriste manje kompetitivne na svetskom tržištu.

Ovaj "dvojni obrazac" je interesantan utoliko što je naš pogled na svet, tačnije skoro bilo koji deo sveta, uvek i neminovno na neki način obojen. Nad tim prečesto nemamo kontrolu, ili imamo, ali jako površnu i kontekst senzitivnu (kontrola radi dok nam je model dobar, a model nam je dobar dok nam pretpostavke važe), ali imamo problem utoliko što nam obično razumljiva, tiha, glatka, tranquil, umirukuća realnost odjednom proključa, često i na neko vreme bez ikakvog vidnog razloga.

Kako i zašto mi bojimo realnost, još interesantnije kako to tako često radimo kolektivno? Čak i kad odbacimo svu neiskrenost kao uzrok ostaje nam kompleksnost u koju jednostavno "pucamo" da bismo je razbili i shvatili, prosto nemamo drugog načina, kao što eksperimentalni fizičali pucaju česticamo sve veće i veće energije u druge čestice da bi videli šta će se desiti. Jednostavno, sa znanjem koje imamo za sad nema boljeg načina.

I onda mi svi pucamo tako što deformišemo realnost, kad mora do cepanja, dalje izoštravamo ono što je već oštro, mutimo ono što je već potpuno zamućeno, povećavamo kontrast, tj delimo ono što je već podeljeno, spajamo ono što je već jedinstveno.

Interesantno je što "klasični" zakoni čvrstog stanja ne važe nad svim i svačim, kad opalimo u vodu i dalje dobijemo vodu, kad opalimo u grafit ponekad dojemo dijamant.