
Император који је изградио Велики кинески зид, Ћин Ши Хуанг, остао је упамћен, како нас подсећају енциклопедије и Борхес, и као онај који је спалио готово све књиге настале пре њега. Намена највећег бедема на свету била је једноставна - да спречи препаде номадских племена са севера, док је у пепелу књига требало да нестане претходна историја. Овом последњем хтењу радо су се приклањали многи владари широм света, а Велики кинески зид, никад до краја остварена чежња о граници непрелазној за номаде, варваре или туђе војске, доцније се појављивао у разним обличјима. Неких три стотине година касније, на тлу данашње Британије, настао је Хадријанов зид, грађевина која је означавала досег римског царства и била препрека ратоборним шкотским племенима. Граница коју је он исцртао и данас је видљива.
Међу многобројним двадесетовековним градитељским подухватима један неугледни зид, онај Берлински, приграбио је у свом добу сумњиву славу првенства. Томе је свакако допринела и његова преокренута логика: он није био начињен да заустави упаде нежељених и ратоборних странаца, већ је онемогућавао да се изван њега побегне. Та „добровољна" самоизолација откривала је слабост једног идеолошког раја. Иза Гвоздене завесе - што је географска досетка двојице противника, Гебелса и Черчила - постојање пребега тумачено је као опасна омашка о властитој исправности. Јер из Раја се, наиме, не бежи.
Како год било, данас су зидови који раздвајају два супротстављена света изгубили физичку структуру. Уз ретке изузетке, они се најпре појављују преображени у равнодушну администрацију или просту моћ технологије и надменост новца. Свеједно, подела је опет непорецива; на једној страни остају они који су називани номадима, варварима, примитивним или историјски залуталим народима, а на другој... На другој су Јелисејска поља, сређене државе и цивилизације, и уљуђено лице самозаљубљености. А време као да не круни ове бедеме.
Но метафора зида давно је закорачила изван ових међа. Mодерни теоретичари настанка универзума данас говоре о Планковом зиду, граници после које престаје да важи доступна физика. Иза њега, који означава непојамно мали део секунде по стварању, што значи не тако далеко од Бога, сва наша сазнања о важећим законима васионе постају узалудна. И никаква вест оданде не допире. Истина, можда је ова граница само још једна пројекција нашег недораслог ума, али на њој смо се обрели својом вољом. И потом смо тамо застали, немоћни попут неких варвара и освајача.
Зид је, дакле, и онде где га не видимо. Онај највећи стоји испред нас самих. Нису га изградиле никакве саможиве цивилизације и државе нити божанска надмоћ, а његов градитељ не сећа се свог труда. Он је, равнодушно речено, наша личност. Унутар њега влада себична гравитација која нас, несигурно, држи на окупу; све што дотле допре изобличено је њеном снагом. Чак и кад се капије благонаклоно отворе, кроз њих пролазе само одабране војске и номади. А најчешће, као иза Планковог зида, нисмо сигурни шта се тамо догађа. И слепо подржани силама које не распознајемо нити признајемо, стигнемо, ипак, да проживимо свој век.
Можда би раскошну повест једне метафоре ваљало окончати још пре њеног настанка. Јер само ту зида, напокон, нема.
* Овај текст је, у облику коментара, својевремено помало скрајнуто био исписан на овдашњем блогу Гордане Чомић. Није стигао да буде штампан у књизи којој је требало да припадне; не сећам се тачно ни да ли је био објављен у неким новинама или часопису. Сасвим неважно: за оне који га први пут буду читали његова предисторија је небитна. Они други су га, верујем, већ заборавили. Зашто га сам се сетио? Недавно се славила годишњица рушења Берлинског зида, сећање на трен у коме је једна граница ишчезла. Њен нестанак уливао је наду, крај постојања једне грађевине-симбола требало је да буде нови почетак. Наизглед парадоксално, смрт оног претходног уливало је веру у оно ново што настаје. Али историја управо почива на таквим обртима. То је њен омиљени сиже. Сасвим без илузије да упокојивши властиту прошлост постајемо неко други, сасвим без илузије да нас та олако одбачена „туђинова" смрт чини бољим, на трен сам поверовао да ипак има људи који нас и са једне и са друге стране зида и историје одиста разумеју. Можда је то данашњи разлог овог текста?