Sentimentalno putovanje

Ivana Knežević RSS / 17.11.2009. u 15:04

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih - nema u njima puno sentimentalnosti.

Iako putujem sa uvek overenom polisom osiguranja protiv sentimentalnosti, došla sam na Rodos sa njegovom istorijom debelih zidova  u potrazi za  nečim novim. Drugog dana po sletanju, polisa je postala bezvredni komad papira, što, bilo mi je objašnjeno kasnije, nije retka pojava kod osiguranja. Valjda tako biva kad se kupuje budućnost za sitne pare. Bilo je to sentimentalno putovanje. Ali ne moje - nije moglo da bude, na Rodosu nisam nikad bila - sentimentalni putnik je bila kolosalna Grkinja. I ona to nije znala. Možda joj je to bilo prvo putovanje takve vrste, ne znam, nisam mogla da pitam. Bila je izgubljena, omamljena i opčarana njegovim efektima i trebao joj je neko ko će slušati, neko ko će zapamtiti i jos neko da primi sve to kao dar.  I tako sam, ne znajući i bez prethodnog dogovora, postala svedok tuđem sentimentalnom putovanju, po prvi put u svojoj dugoj karijeri večitog stranca.

U četvrtak smo krenule u kraj grada gde je odrasla. Njihova stara kuća je na prodaju već neko vreme, niko u njoj ne živi. Do nje ćemo doći sokacima i prečicama kojima je prolazila kao klinka, i niko za njih ne zna osim onih koji tu žive. Nastavićemo dalje ka Starom gradu, pa do Mandrakija i plaže - ceo dan je u detalje isplaniran.

Prošle smo kraj njene stare škole koja je sada napuštena i čeka rušenje već godinama, zašle za ugao, pa još nekoliko, hodajući sredinom uskih betonskih staza koje su po sredini malo ulegnute, od teških koraka vremena pretpostavljam. Prođe kraj nas neko na skuteru, ili izađe iz dvorišta, pogleda nas obučene za plažu očigledno zalutale, i mi smo ih pozdravljale 'yassas' i osmesima a kad je neko izgledao baš besposlen ili radoznao, zastale bi da kolosalna Grkinja popriča malo sa njima.

Kad smo stigle do kuće, dvospratne, sa terasom na drugom spratu koja ide oko kuće i malim dvorištem, ogradom na kojoj je stajala tabla 'na prodaju' i u koju nismo mogle da uđemo - nije imala ključeve iako verujem da ne bi volela da je vidimo u napuštenom stanju - ona je nastavila da priča bez prekida, samo bilo je velike razlike u tonu njenog glasa, i u očima. More se nije videlo, nebo je bilo neprolazno rodosko plavo, i uspomene kao gomila dečurlije su je okružile, odvukle od nas i ona je pričala i gledala i molila za pomoć, jer na takvim mestima svako okleva - da li da se prepusti ili su ovo samo iluzije. Ali to svako mora sam. Dok se ona držala za kapiju kuće u kojoj je rasla, sa mnom se dešavalo nešto drugo. Odjednom je sve izgledalo poznato. Kao da sam već bila ovde! Ne u toj ulici i njenoj kući, niti su kuće baš u istom stilu, ni boje nisu sve iste, i ulice su malo drugačije, ali jeste isto! Pomalo magično pomalo strašno, započelo je pred tom kućom jedno paralelno sentimentalno putovanje, samo moje, nikad prethodno viđeno, započeto kao produkcija nezavisnog nemog filma o kome im neću reći ništa jer ovde smo na snimanju jednog drugog filma. Slikala sam kolosalnu Grkinju i klinke u različitim kombinacijama ispred kuće, pred drugim kućama u kojima su rasle njene drugarice, zatim smo krenule polako ka crkvi u kojoj je krštena, i koju su posećivali svake nedelje. Ja sam se do tada već povratila i prihvatila ono što se moralo prihvatiti - ja sve ovo znam.

Grčke crkve liče na torte koje je moja mama pravila - blistavo belih zidova kao umućeni šne, na vrhu krov boje karamela, sa visovima postignutim viljuškom umočenom u rastopljenu čokoladu i izvijenim veštim pokretima ruke. Nikada nisam videla nikog drugog da to radi. Ne pamtim im više ukus.

Mandrakijem se šetalo nedeljom popodne. Tu je bila glavna promenada za porodice s decom, mlade i stare, svi obučeni u najlepša odela. Prvo su je dovodili u kolicima, najmlađe dete u porodici, pristiglo kad su njeni brat i sestra bili već poodrasli, a kasnije ih je držala za ruku, ili trčala sama. Uvek bi dobila sladoled.  Na drugoj strani, na ivici plaže Egejskog mora, bila je škola u kojoj je njen otac predavao. Jedva nesto više od kućice, nema je više. Nekad je dovodio na posao, i ona se zabavljala sama u zadnjem redu ili se igrala napolju, na plaži, poslušna da ne prilazi moru. Posle je i sama krenula u školu a nešto kasnije su otišli za Kanadu. Ulica u kojoj su živeli se zove OΔOC Kanada. Ko bi ikada pomislio, priča dok čekamo da nam jedna mama Ciganka i njena devojčica naprave sok od isceđenih rodoskih narandži, pa krećemo dalje.  Devojčice se okreću, gledaju u onu malu kako važna pomaže majci. Ulice sa hotelima liče na neke koje sam videla ranije, iako ne znam tačno gde, ali prepoznajem ih, kao i sve drugo.

Kod kuće, u stanu, izvlači stare kutije sa svojim radovima iz škole. Vežbanke, herbarijum sa presovanim cvetićima, sve pribeleženo urednim rukopisom, složeno i sačuvano. Klinke gledaju zbunjene, svesne da se nešto dešava a ona ništa ne primećuje. Izgubila je majku pre dve godine. Rodos je nije ranije vukao, ne voli ništa staro, i sada se sve promenilo. Dolazi na ostrvo drugo leto za redom, i traži nešto čega više nema. Misli da će ga ipak naći, zar ne izgleda kao da je na dohvat svuda. Da, upravo tako izgleda, slažem se iako ona ne čuje.

Njen brat se vratio iz Kanade i živi na selu i svojoj jahti. U selu je stara kuća njihove majke, ona se tu rodila i odrasla, a kraj kuće su druge kuće u kojima žive rođaci i deca sa kojima se igrala; sada oni imaju decu. Kolosalna Grkinja i njena devojčica su već bile u selu pre nego što smo mi stigle, ali ako ja ne bih imala ništa protiv... - ne, naprotiv, lepo bi bilo videti i rodosko selo. Deca se raduju jer u selu ima mačića. Selo je u brdima, vidi se more u daljini, plaža je na deset minuta vožnje. Brat kolosalne Grkinje je originalnu kuću sačuvao sa njenim tamnim drvenim gredama koje drže tavanicu, i prozorima koji ne propuštaju zaslepljujuće svetlo. Nad njom je izgradio moderna dva sprata, sa komforom i jacuzzi kadom, pa kad je jednom hteo da obraduje svoju devojku celo selo je ostalo bez vode. U selu nema hiljadu ljudi, ali imaju etnografski muzej. Kolosalna Grkinja priča sa nevericom kako su nekada nosili odeću od debelog sukna, pokriveni od glave do pete, radili po celi dan na suncu... - neverovatno smo razmaženi danas, kaže. Selo je besprekorno čisto, sa velikim brojem novih kuća i ponekom starom koje su se većinom sastojale od jedne velike sobe. Kreveti su bili podignuti na stubove, ispod tavanice, da ne uzimaju mesta dnevnom životu. Vrata su često otvorena i u prolazu se zaviri unutra ovlaš; sve izgleda kao iz starog vremena, samo televizori odudaraju. Danas seljani dobro žive, priča dalje, izgradili su staklenike i snabdevaju voćem, povrćem i maslinovim uljem nadaleko i naširoko. Sve kuće na Rodosu imaju panele za hvatanje solarne energije. Nema ribara. To je težak posao i sada se retko ko njime bavi, zato su riba i morski plodovi skupi u restoranima. Oni koji danas ribare dobro zarađuju. Ja slušam i upijam sve.

Brat ima egzotične ptice i pigmejske kokoške. U bašti rastu masline, limunovi i narandže. Kruške i jabuke su zrele, deca i ja beremo i jedemo -sve je kiselo. Kuća pored je bila njihovog ujaka i dok je njihova kuća bil prazna on se proširio, prisvojio deo bašte. Posvađali su se ujak i nećak i sada familije ne govore. Kolosalna Grkinja ne poštuje takve antički-začinjene drame, i nada se da će tvrdoglavost popustiti, naročito sada kad ujaka više nema.

Ovog vikenda svi su se okupili u selu, i oni koji žive u gradu i još dalje - praznik je, Velika Gospojina. Grci slave danima nekad i nedeljama, objasnila je kolosalna Grkinja, samo im treba povod. Uveče će na trgu biti proslava i igranka, i svi živi će se okupiti. U nedelju je pozorišna predstava. Selo ima svoje pozorište i cele godine pripremaju veliku predstavu. Glumci su lokalni, čak je i autor lokalna devojka a tekstovi su satirični, scenografija šarena i veselih boja i sve što može da hoda i sedi ugura se u moderni amfiteatar pod otvorenim nebom; gusto zbijeni gledaju, smeju se, i tapšu.

Zalazak sunca gledam sa krova kuće, sama. Kuća je najviša na brdu, sve leži pod nogama a u daljini se vide obrisi tvrđave na grebenu iznad mora. Još dalje je more u koje su bačeni zaobljeni bregovi, ostrvca bez imena. Na kraju dana izgledaju kao pospani divovi koji će tu zanoćiti i s jutrom nastaviti dalje.

Idemo u posetu rođacima. To su tetke, sestre njene majke, koje celog života žive u kući jedna kraj druge. Sitne starice, poznate su mi. Izborana lica, osmesi i poljupci. Sve miriše na prošlost - ruke, haljine, dvorišta i kuće. Iznosi se odmah posluženje i stolice kako ko pristiže. Žali se na muža jedna među njima, još je luđi u starosti, zaboravlja lekove i onda se ljuti na nju. On izlazi iz kuće, sa štapom, krut i visok, pozdravlja se i nestaje negde unutra opet, među stare zidove; ne voli društvo.

Veliki broj mačaka se mota po dvorištu. Jedna od starica ih hrani; ne trpe ih u selu i one se okupljaju kod nje. Zaziru od ljudi. Jedno mače ima crveno, oštećeno oko. Devojčice gledaju užasnute - šta se desilo. Prevodi devojčica koja zna grčki - uhvatili su ga bili neki dečaci i povredili ga. Majka je i sama jedva više od mačeta, mršava, umorna, ovo su joj prvi mačići, nespretna je sa njima. Devojčice se kriju po strani i brišu suze. Grupi prilazi još jedna starica. Ima ushićeni izraz na licu, kao da se sa velikom pažnjom obukla za praznik. Priseća se mladosti i godina kad su bile devojke, ona, njena sestra, majka kolosalne Grkinje...kad im je bilo 16 godina, priča kako su se spremale za izlazak na isti taj dan. Beatifikovana, ne izgleda kao da je od ovog sveta. U svojim 70-im, i ona i njena sestra smeše se kao deca kad govore o tom vremenu, ali ona - ona ni o čemu drugom i ne priča. Možda tamo provodi dane, među uspomenama, i srećna je. Izađe svakog 15. avgusta iz prohladnog mraka svoje kuće i iznese svoje uspomene, da im pokaže, da vide da je sve nepromenjeno i vreme stoji. Posmatram ih, slušam i ništa ne razumem - ne moram, svaku reč mogu da rekonstruišem. Na osnovu njihovih lica koja sede blizu jedno drugom i dele svetlost večite vatre, na osnovu onoga što sam ja slušala, na osnovu onoga sto svako zna.   

S vremena na vreme me neko od mlađih pita nešto na engleskom, stariji se obrate na grčkom, i ja im stavim do znanja da mi je sasvim udobno na stolici, i ne, ne mogu više grozđa ni lubenice ali hvala najlepše, i verujem da niko nije video kako mi se slomilo srce u tom dvorištu tako nalik drugim dvorištima iako ih dugo nisam videla i nije ni važno da ih ponovo vidim, zar ću ih zaboraviti, zar se išta zaboravlja. Noć izbodena zvezdama se nadvila nad ostrvo i selo u brdima, tačkice srebrne krvi visoko na nebu sjaje i niko ih neće upiti komadom gaze, staviti hanzaplast preko bolnih mesta, niti će pasti po nama kao svetlucava kiša. Iz noći u noć, iz života u život, to su iste rane.

Ustala sam, povela decu ka trgu. Ostavile smo kolosalnu Grkinju da luta sama mladošću svoje majke; ja sam poželela da prođem malo ulicama u noći i vidim da li liče... - liče.

Sledećeg jutra ustajemo rano, samo nas dve. Celo selo spava osim male grupe žena posvećenih jednom bogu - one su već u crkvi. Hodamo ulicama u tom kratkom periodu jutra pre nego što nas sunce zaspe avgustovskom vatrom, kolosalna Grkinja priča, ja slušam. Nestvarno je bilo silaziti polako u tišini sveta koju remeti samo njen glas, gledati u more u daljini, talase brdovite zemlje i tihe kuće. One stare liče na njenu tetku od prethodne noći; meni su lepe. Jedna razrušena stoji na najlepšem mestu - vidi se svet u celokupnoj svojoj perfekciji, a neko je odatle otišao u potrazi za nečim boljim. Kolosalna Grkinja traži jednu prastaru crkvicu, zna da je tu negde. Lutamo, čudim se kako se crkva ne vidi iz daleka i nakon što smo je promašile tri puta, prolazeći kako nam je izgledalo istim putevima, pojavila se kao niotkuda: na čistini stoji, mala i sama nalik na starice koje su neprolazni motiv ovih krajeva, jedva sobičak belih neravnih zidova. Nije mogla da ponese ni zvonik a kroz vrata se ulazilo pognutih glava i savijenih leđa. Zaključana je, kraj nje bdi gorostasni bor. Deda kolosalne Grkinje je došao u selo kao mlad učitelj i doneo im prve knjige. Nisu to zaboravili, i trg nosi njegovo ime; danas imaju svoje pozorište. Ponosimo se obe, ko ne bi.

Idemo kasnije na plažu - voze nas, ugošćuju, nude deci voće, vode nas na ručak. Taverna uz more, hobotnice hvataju u stenama, i minijaturne škampe, pa i veće i manje ribe, lignje, zeleniš zovu 'horta' i nešto je između spanaća i blitve ali ni jedno ni drugo - sve se deli iz činija u sredini i pije se ouzo. Vlasnica prilazi, da se pozdrave, popričaju, u zadnjem delu njena ćerka drzi bebu od par dana u naručju. Ceo život na istom mestu, na obali mora, u neprekidnom kretanju talasa, generacija i jata riba. Na kraju ručka je dogovoreno - u utorak ćemo u gradu doći na večeru kod rođaka na sve to isto samo još veće.

Osećam se voljenom ovde, govori mi kolosalna Grkinja, ali ne gleda u mene. Znam da se boji da će izgubiti nit, jer to je sve što ima i sledi, i ne zna koliko će trajati a volela bi da je upiše kao večnost u svoje knjige i svoje klinke i sve druge dece koja će doći nakon njih, i ne zna, ne zna, ne zna ništa drugo osim da je ovaj osećaj najpunije postojanje na svetu. Ćutim i gledam u more, smešim se. Sentimentalna putovanja su samotna putovanja, čak i kad si okružena ljudima i pažnjom. Putuje se u posebnoj klasi, čuvaju kartu samo za tebe -poslednje, jedino sedište, izvoli. Smesti se gde voliš, uvek imaš najbolje mesto. 

s.p.
s.p.

s.p.
s.p.

s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.
s.p.

Atačmenti



Komentari (36)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Черевићан Черевићан 15:39 17.11.2009

ах ти . . сентименти

сећања ето . . . кнедла у грлу
године давне - орошено око
лепо је бити сам себи предак
све друго мука, верујем дубоко

а има и она - када усвет кренеш
повратак само трауме ствара
оно што беше никада га више
за нови живот треба имат дара

и чему сузе . . . ако беше лепо
осмех би ваљда приличнији био
ил човек можда сам у себи жали
живота прилике што је протраћио
Ivana Knežević Ivana Knežević 16:24 17.11.2009

Re: ах ти . . сентименти

Черевићан
a има и она - када усвет кренеш
повратак само трауме ствара
оно што беше никада га више
за нови живот треба имат дара


Ovo je po mojim shvatanjima odlaska, dragi Cher, a opet...
Povratak je hod mokrim stazama, tortura, vrisak ili lomljenje kaveza napravljenog od modernih vlakana... sve to ima svoje mesto u ovome sto prolazi pod imenom 'zivot'.

Nisu suze i smeh tako udaljeni jedni od drugih. Sa slicnih mesta dolaze.
muaddib92 muaddib92 18:51 17.11.2009

Re: ах ти . . сентименти

Ćutim i gledam u more, smešim se. Sentimentalna putovanja su samotna putovanja, čak i kad si okružena ljudima i pažnjom. Putuje se u posebnoj klasi, čuvaju kartu samo za tebe -poslednje, jedino sedište, izvoli. Smesti se gde voliš, uvek imaš najbolje mesto.

Овиме си све рекла, Ивана! То је вероватно и најбољи резиме такве врсте текстова - и вероватно и најискренији. Па нека неко изволи, слободно му било, да то прогласи и за себичност: а ради се о приватности коју ће после неко можда уочити, можда на њу указати и другима.
Хтео бих да додам, али да не буде некакво опште место, да ме је дубоко дирнула Черова песма коју је овде поставио, а која је јесте, по мени, једна предивна комбинација емоција стихова Јесењина и Мајаковског. На тешке жице је погодила, а на томе захваљујем и теби и њему
Ivana Knežević Ivana Knežević 19:07 17.11.2009

Re: ах ти . . сентименти

Eh, muaddibe, svi smo mi zatocenici i kornjace-putnici svojih intima. Susrecemo se sa drugima, vazno je, a ipak sve nosimo kao da se uvek selimo negde novo. Ili staro.

muaddib92
... да ме је дубоко дирнула Черова песма коју је овде поставио, а која је јесте, по мени, једна предивна комбинација емоција стихова Јесењина и Мајаковског. На тешке жице је погодила..


Mislim da je sasvim neopste i prihvatljivo da mu oboje izjavimo ljubav
muaddib92 muaddib92 22:44 17.11.2009

Re: ах ти . . сентименти

Ево, да изјавимо овако љубав песницима, лепоти, путницима кроз лепоту и лепоти путовања:

You wouldn’t forget him either if you
had met him where I met him

Talkin’ about desolation!
Desolation is a railroad station ‘roun’
About 2.00 a.m. on a weeknight.
When you walk into desolation like that
And suddenly, from nowhere, comes a
Warm song, you aren’t about to forget it.
This is the first time, though,
That I’ve seen him at an airport.
I know he moves along the piers.

Calls himself a “Journey Agent”, a “Eulipian”.
Says his friends, the poets, the artists,
The musicians are journey agents too.

Listen!
Listen to this tune.
Calls it his “Duty Free Gift”, for the traveller.

Introduction to “Theme for the Eulipians” by Rahsaan Roland Kirk
Ivana Knežević Ivana Knežević 00:23 18.11.2009

Re: ах ти . . сентименти

Listen!
Listen to this tune..

Izjavili smo im ljubav, i to je vazno. Treba redovno praktikovati.
Divan izbor, muaddibe.
jasnaz jasnaz 18:24 17.11.2009

maloчas

sačuvana




s.ф. iz dvorišta u koje volim da odem i popijem kafu:

najlepša kafa u beogradu.
ili je to s.p.

Ivana Knežević Ivana Knežević 19:03 17.11.2009

Re: maloчas

Jeste, jeste, jasna! Kompletni s.p. uhvacen kroz fantasticnu s.f.
Hvala!
myredneckself myredneckself 19:18 17.11.2009

seven,

that's the time we leave...at seven... budite spremni!
mislim da paše ova muzika uz razgovor
Ivana Knežević Ivana Knežević 19:38 17.11.2009

Re: seven,

Seven sounds like a good time.
Narocito volim pocetak - gonna take a sentimental journey... takva odlucnost, gotovo, putujemo!

Rekla sam bila muaddibu na p.n.-i da sam ovo danima pevusila - cula je na radiju bas u to vreme i racunala da ce je neko postaviti

Hvala
muaddib92 muaddib92 18:53 18.11.2009

Re: seven,

.. па, само када пажљиво послушамо и саслушамо овај веома добар снимак, буде занимљиво управо то како је Дорис Деј лепо и романтично отпевала овај тјун, али и уз јасан одсјај свога германског порекла које се огледа у онако командном нагласку на севн!!:
Мој некакав закључак је да је заиста штета што је Дорис Мери Ен фон Капелкоф пребрзо отишла у глумице, где је отпевала само пар хитова - што код Хичкока (Човек који је сувише знао), што у ''Каламити Џејн'' (уз пратњу Нет Кинг Кола)..
у тим филмовима би отпевала по неку песму, али је зато верујем, америчка поп музика изгубила једну звезду, а оскудевали су у белцима у овом сектору, као и у баскету.

Хозе Џејмс ми звучи добро, чисти џез је у питању: звучи ми да пева клавирски, као кад би Телонијус свирао основну мелодију уз клавирску пратњу Арт Тејтума или Бада Пауела. Лични утисак....
Ivana Knežević Ivana Knežević 19:40 18.11.2009

Re: seven,

Doris Day sam gledala u romanticnim komedijama u kojima se ona opire nekom nezenji/zavodniku ili nesto slicno, i uvek je bila dobra. Izgledalo je da je mogla sasvim fino iz bez nezenje/zavodnika ali dace mu malo vremena pa ako se sabere, okay, ako ne... ima ona i drugu karijeru.
Moderna zena, dakle

A Hozea prosto volim. Ne znam da bih mogla da prosudim nesto dalje od toga koliko je njegov glas intiman. I peva i prica, i svako dobije svoje slusanje.
Meni vuce na saksofon, ali mozda... Klavirski glas, kazes. Moze.
loader loader 20:06 17.11.2009

Klasa za strance

Pročitah vaš blog... dopih kafu ... pa se spremih da izađem i prošetam nekoliko ulica dalje... Verujte, uvek me pred tu vrstu putovanja prožme blag osećaj avanture, koja se zbiva u nijansama, promenama detalja, varijacijama sličnog ili čak istog... Hm.. A putuje se... Da, treba da znate, ' putuje se u posebnoj klasi, čuvaju kartu samo za vas -poslednje, jedino sedište, izvolite. Smestite se gde volite, uvek imate najbolje mesto. ' :)
Ivana Knežević Ivana Knežević 20:40 17.11.2009

Re: Klasa za strance

Ovo ste mnogo lepo napisali, uklopili, doziveli... Hvala, zaista. Pravo je zadovoljstvo bilo izaci i u te male ili velike sporedne ulice dnevnih putovanja. Jeste avantura u pitanju :)
loader loader 00:10 18.11.2009

Re: Klasa za strance

To vam kažem. . . Ako čovek ume da dopusti da ga opiju te pomične sličice - dok se kreće, menja poziciju, menja ugao gledanja, mesto zbivanja, osojnu i prisojnu stranu ograde... - onda on stvarno uživa u putovanju, ma koje da je.

Mislim... nemojte sad vi da mi zavidite što se ja muvkam po ovdašnjim, okolnim ulicama, čak nekoliko njih, i uživam, a vi ste, na primer, skromno, eto, samo na Rodosu :) ... Uživajte u tome što za sada imate... Biće prilike.. :) .. .
Ivana Knežević Ivana Knežević 00:39 18.11.2009

Re: Klasa za strance

loader
To vam kažem. . . Ako čovek ume da dopusti da ga opiju te pomične sličice - dok se kreće, menja poziciju, menja ugao gledanja, mesto zbivanja, osojnu i prisojnu stranu ograde... - onda on stvarno uživa u putovanju, ma koje da je..


Verujte, sposobnost za takva putovanja smatram svojim najvecim i najlepsim darom. Svako moze, i treba, da voli, poneko ume da peva, slika, trci...ali sposobnost da se dozivi avantura u par koraka... to je jedno od onih dobro sakrivenih blaga. Svakome dostupno ali treba se potruditi.

Ne zavidim Vam - drago mi je da umete
Uzivam, i zelim Vam prilike
background noise background noise 22:48 17.11.2009

Ne znam sta je lepse

Post, izbor muzike ili Cher.

Moje jedino sentimentalno putovanje, u uniformi, putem kojim sam kao dete isao na more, zatim pored zgrade u koju su me doneli iz porodilista i u kojoj sam prohodao.

Samo sto se nisam onesvestio, zeleo sam da umrem na trenutak, sve se u meni stislo u obican brabonjak, ali tamo vec dugo nije bilo nikog ko me voli . . .

Evo zato neceg prigodnog - mrzim prigodno ali volim Ellu vise nego 'leba da jedem.





Ivana Knežević Ivana Knežević 01:44 18.11.2009

Re: Ne znam sta je lepse

Ovo dotice osetljiva mesta, background noise. Sentimentalna putovanja nisu uvek od tih koja oduzimaju dah i pretvore neobazrive u brabonjak, Cher je to lepo rekao, ima i smeha, ali vremena prosla imaju svilenu postavu, klizavu, odvuku u neocekivanom pravcu.

Hvala na ovako iskreno dozivljenom komentaru, a izbor muzike... sa Ellom se zaista veruje da sutra dolazi novi dan, sunce se ponovo radja i slicne konstante koje ne daju da izvisimo.
background noise background noise 09:08 18.11.2009

Re: Ne znam sta je lepse

Sve stoji, moja poenta je da je moje jedin sentimentalo putovanje bilo takvo . . . ali ako je sa Ellom svaki dan novi . . .
background noise background noise 09:10 18.11.2009

Re: Ne znam sta je lepse

Nesto mi kaze da ovaj refren govori umesto mene:

Ivana Knežević Ivana Knežević 15:35 18.11.2009

Re: Ne znam sta je lepse

background noise
..moja poenta je da je moje jedin sentimentalo putovanje bilo takvo . . .


Jasno je bilo, bn.
Prosto, cini mi se da se kod ovakvih iskustava lako prelaze granice licnog iskustva.
jednatanja jednatanja 00:17 18.11.2009

Divno

si prepričala i dočarala vaše zajedničko sentimentalno putovanje! Tvoja kolosalna Grkinja ima dobru drugaricu u tebi, može se to osetiti.

p.s. ne znam zašto, ali meni je posebno žao imigranata sa juga Italije, iz Dalmacije i sa grčkih ostrva kad završe u hladnoj i kišnoj Nemačkoj ili Skandinaviji, na primer....kad ja osećam nostalgiju za mojim prašnjavim gradom, kakva li je tek njihova za najlepšim postojbinama na zemaljskoj kugli...
Ivana Knežević Ivana Knežević 02:18 18.11.2009

Re: Divno

Ona je dobrodusna, otvorena, topla osoba, tanja, i ja sam to zajednicko putovanje dozivela kao privilegiju. I da se nisam okliznula i zalutala u neke svoje predele, samo to sto sam bila svedok njenom iskustvu je bilo zaista nesto posebno. S paznjom sam je slusala, i razumela, ali to svako mora sam.

I ja se tako zamislim nad juznjacima ponekad. Sve ima svoje, i ako su otisli zbog siromastva i ko zna kakvih muka, to je fer razmena, verovatno. Ali ostane ta tuga za jugom, mislim da tu nema pomoci.
myredneckself myredneckself 08:40 18.11.2009

Re: Divno

Ali ostane ta tuga za jugom, mislim da tu nema pomoci.

kako nema ivana!?

(nadam se da je i miladinov tužio iz rusije uz nešto ovakvo, inače mož' srce da pukne, tj. da se rikne )
Ivana Knežević Ivana Knežević 15:42 18.11.2009

Re: Divno

myredneckself
kako nema ivana!?


Eh, draga moja redneck. Tuga za jugom je.. bolje da ne pokusavam da udjem kroz ta vrata, imam danas obaveza. A i reci cu nesto nepristojno, verovatno.
Ovakve nalepnice pomognu ponekad, ali najbolje je kad se prospes sama... i klarinet je dobar, i..

Nisam procitala na vreme tvoj tekst o narovima, pa nisam mogla da ostavim komentar.
Kalinki, tako se zovu na jugu.
mirelarado mirelarado 16:22 18.11.2009

Re: Divno

Ivana Knežević
Tuga za jugom je.. bolje da ne pokusavam da udjem kroz ta vrata,


И за морем, исто тако, неописива. Ако икада кренем на сентиментално путовање, надам се да ћу стићи на ову плажу.



Само тамо море има горкаст укус соли и мирише на детињство.
Ivana Knežević Ivana Knežević 17:28 18.11.2009

Re: Divno

mirelarado

Tuga za jugom je..

И за морем, исто тако, неописива.


Verujem da svako ostvari neraskidivu vezu s morem, vec kod prvog susreta. Provesti kraj njega detinjstvo... kakvo bogatstvo.
Nadam se da cete stici tamo, mirela.
miloradkakmar miloradkakmar 00:23 18.11.2009

Nikako

da se odlučim na jedno takvo putovanje.
Predivan tekst sa pregršt poetskih slika. Naročito :
S vremena na vreme me neko od mlađih pita nešto na engleskom, stariji se obrate na grčkom, i ja im stavim do znanja da mi je sasvim udobno na stolici, i ne, ne mogu više grozđa ni lubenice ali hvala najlepše, i verujem da niko nije video kako mi se slomilo srce u tom dvorištu tako nalik drugim dvorištima iako ih dugo nisam videla i nije ni važno da ih ponovo vidim, zar ću ih zaboraviti, zar se išta zaboravlja. Noć izbodena zvezdama se nadvila nad ostrvo i selo u brdima, tačkice srebrne krvi visoko na nebu sjaje i niko ih neće upiti komadom gaze, staviti hanzaplast preko bolnih mesta, niti će pasti po nama kao svetlucava kiša. Iz noći u noć, iz života u život, to su iste rane.

Ivana Knežević Ivana Knežević 02:25 18.11.2009

Re: Nikako

miloradkakmar
da se odlučim na jedno takvo putovanje.


Ne znam da li da preporucim jedno, verovatno je bolje ne, milorade. Naci ce Vas i samo

Putovanje je bilo intenzivno i u vizuelnom i u emotivnom smislu. Dozivljaji su se stopili, pojacali jedan drugog. To, cini mi se, daje jednu narocitu lepotu svemu.
miloradkakmar miloradkakmar 08:53 18.11.2009

Re: Nikako

Naci ce Vas i samo

Možda , otud i neodlučnost.
Ivana Knežević Ivana Knežević 15:45 18.11.2009

Re: Nikako

miloradkakmar
Možda , otud i neodlučnost.


Razumem.
Jelena Gall Jelena Gall 12:26 18.11.2009

vožnje

svaka pojedinačna vožnja je sentimentalno putovanje za mene. i let avionom, i plovidba, i putovanje vozom i busom (može i gradskim) ili tramvajem, ali više od svega to su situacije kada sam ja za volanom. zato mislim da je ono pre svega posledica stanja svesti u određenim uslovima (pomenula si negde samoću - grkinja je bila ono dragoceno društvo koje čoveku ostavlja dovoljno vremena za disanje, za samoću, odnosno ja to tako razumem), zato smo ponekad iznenađeni što nas doživljaj "zgrabi" na neočekivanim mestima, iza svakodnevnih ćoškova, u sporednim sokacima...

nemam vremena za više, ovo je samo sitna, sasvim sićušna fusnota - zamisli me za volanom, apsolutno prisutnu i koncentrisanu, naravno, a istovremeno u tim drugim svetovima koji jure glavom i, tada, nisu manje stvarni od takozvane realnosti. posle... mislim da bih čak i umela da ih zapišem. verovatno sam nekada nešto i zapisala, ali ko bi to sada tražio. da, ima nešto o već viđenom, evo sećam se. ali... neka ga. :)

ako nekad prođeš autoputem od minhena ka salcburgu, kroz taj prosek u alpima, zapiši taj doživljaj. ako zapišeš, ja ću se prepoznati, sigurna sam. :) pozdrav, draga.
Ivana Knežević Ivana Knežević 15:57 18.11.2009

Re: vožnje

Jelena Gall
svaka pojedinačna vožnja je sentimentalno putovanje za mene.


Ja sam to shvatila vec kao klinka, kad smo leti isli na jug, kod babe i dede x 2.
Mozda je tada sve krenulo, pa je i za mene svaka vrsta kretanja otvoreni poziv - na nesto novo, ili povratak. Moguca su cak i oba istovremeno. I jesu to stanja svesti kada se sve brzo odvija, paralelna putovanja, i osecaj je apsolutno neuporediv sa drugim iskustvima. Nije cak ni osecaj slobode, a jeste. Prosto je taj bliski susret sa mogucnostima nesto neverovatno uzbudljivo. Kao da je krv u punom alert-stanju.
Naravno, na kraju svakog putovanja, ja sam kompletno iscrpljena :)

Jelena Gall
ako nekad prođeš autoputem od minhena ka salcburgu, kroz taj prosek u alpima, zapiši taj doživljaj. ako zapišeš, ja ću se prepoznati, sigurna sam. :) pozdrav, draga.


Vazi, zapamticu ovo :)

Hvala puno.
I lep pozdrav,
pnbb pnbb 16:23 18.11.2009

Re: vožnje

prođeš autoputem od minhena ka salcburgu, kroz taj prosek u alpima

hm, koliko se secam, taj prosek je od salcburga na dole, kroz austriju... ka minhenu je uglavnom ravnica
Jelena Gall Jelena Gall 18:26 18.11.2009

Re: vožnje

pnbb
prođeš autoputem od minhena ka salcburgu, kroz taj prosek u alpima

hm, koliko se secam, taj prosek je od salcburga na dole, kroz austriju... ka minhenu je uglavnom ravnica

evo preciznosti. :) tačno, potpuno si u pravu. iz još ravnice, kad se prođe minhen a ide prema salcburgu, alpi rastu, raaaastu na tvoje oči, kao kvasac, i onda - posle salcburga - ulećeš u prosek. bogovski doživljaj, a neprepričljivo lep okoliš.
pnbb pnbb 20:03 18.11.2009

Re: vožnje

Jelena Gall

evo preciznosti. :) tačno, potpuno si u pravu. iz još ravnice, kad se prođe minhen a ide prema salcburgu, alpi rastu, raaaastu na tvoje oči, kao kvasac, i onda - posle salcburga - ulećeš u prosek. bogovski doživljaj, a neprepričljivo lep okoliš.

eto neke koristi i od sverc-tura...

Arhiva