Srpsko Kosovo

ana_radmilovic RSS / 19.11.2009. u 09:06
 
 

Na početku priče o srpskom Kosovu trebalo bi reći da srpsko Kosovo nije deo Srbije, a posebno nije deo Evrope. Opšte je mesto da se srpsko Kosovo odvojilo od Srbije još mnogo pre nego što su Albanci proglasili nezavisnost nekog svog, takođe nestvarnog, albanskog Kosova.

Дакле, не постоје ни српско ни албанско Косово, што (да не буде забуне) још увек не значи да би могло да постоји некакво заједничко, српско-албанско или албанско-српско Косово. А морало би да може. Постоји, наравно, суживот два народа који се међусобно мрзе, али се, ако смем да кажем, чак и воле неком неразумљивом љубављу којом нико не би пожелео да буде вољен. Познају се и не познају у исто време, личе једни на друге иако немају никаквих сличности, плаше се једни других, протерују међусобно, сарађују, тргују, тајно посећују... На Косову све постоји и не постоји у исто време.

Једино што је извесно то је да је Косово једна територија која заузима свега десетак хиљада километара, али која у себи прожима толико различитих светова који паралелно функционишу, понекад се чак и не додирујући. Слушајући приче о Косову, човек би могао помислити да је реч о читавом континенту, а не о једној малој покрајини.

Извештаји са српског Косова су већ годинама исти и, ако заобиђемо податак да су Албанци у међувремену прогласили независност (а та чињеница ионако Србе много не занима), свеједно је читате ли чланак из 2001, 2006. или из 2009. године. Извештаји са Косова су, желим да кажем, несхватљиво досадни, с обзиром на то да је реч о месту где је све што човек угледа, најблаже речено, надреално.

А како заправо изгледа српско Косово данас? Како изгледају сва та села и мали градови сада, 2009. године, након многобројних „акционих планова", координационих центара и већа која су водили сви ти људи, и даље присутни у јавном животу, али истовремено и мртви јер су ослобођени сваке одговорности? Како изгледа српско Косово којим и даље управљају (или се и они само праве да верују да нечим управљају) сви ти, међу собом различити, а заправо неподношљиво слични „лидери"; самопрозвани или некад давно доведени; постављени од некога ко је у међувремену нестао, или је мртав, или избрукан, кога више, у сваком случају, нема? Једном давно произведени лидери, остали тако да левитирају, као у паралелном свету, и даље присутни у том међупростору, негде где је можда заиста стало време? Како изгледа српско Косово 2009. године? Да ли је умесно питати постоји ли оно уопште? Да ли је српско Косово само обмана према којој смо научени да се односимо са уважавањем? Као да се ради о нечем стварном, а не имагинарном...

Српско Косово јесте стварно, али је и имагинарно. Оно и постоји и обмана је у исто време. Српске средине на Косову су можда најстварнија слика Србије и њен најреалнији одраз, исто као што су и највећа и најскупља обмана којом Србија саму себе лаже, вара и поткрада. У српским срединама на Косову, где понекад живи и мање од хиљаду људи, може се видети као под лупом сав немар и небрига и безакоње који су иначе својствени српској држави. Српске средине су својом неорганизованошћу и недостатком смисла за било какав ред углавном претворене у приватне прћије полуписмених председника општина, свеједно били они „албански намесници" или „редовно изабрани представници српских власти" - српске средине на Косову су, дакле, најсуровија карикатура целог српског друштва. То је истина.

Међутим, те средине су у исто време оазе у којима се сваки Србин одакле год долазио осети као да се, након много година, вратио кући. А поред тога су и резервати у којима Срби све више личе на племе староседелаца на неком одвојеном, далеком континенту које је с временом, верујући да тако чува своје обичаје и идентитет, изгубило сваки контакт са стварним светом.

Смак света - „студије изводљивости", „национални интерес" и „акциони план"

Ако би за Србију могло да се каже да је у њој време стало, за Косово би требало рећи да време иде у свим правцима, да стоји, иде уназад, иде далеко у будућност до саме границе постојања, негде на крај света, тамо где се већ одигравају сцене апокалипсе, а смак света је увелико у току. Због тога нећу ни покушати да предвиђам развој догађаја, да анализирам ситуацију на терену или да будем (што је сасвим немогуће) објективна, јер са које год стране да приступиш „проблематици", стварност те оспорава на сваком кораку. Стварност се руга твојим напорима и приказује их онаквима какви уистину и јесу - бесмислени.

Српско Косово са својом епском мегаломанијом која, овако приземљена у политичком блату, делује пре гротескно него узвишено, наводи ме да на „проблематику" гледам са иронијом, а то не желим. Ствар више спада у домен литературе него политике.

Онај ко заиста жели озбиљно да се бави будућношћу Косова са политичког аспекта, не треба да слуша ни приче о српским „националним интересима" (које више нема смисла ни коментарисати, осим као добре или лоше стилске фигуре), а ни о „студијама изводљивости" о којима причају албански политичари (што им је једна од дражих фраза које су успели да запамте и донесу са многобројних тренинга које последњих година похађају).

Дакле, више не треба слушати ни српске ни албанске политичаре, већ, заиста, само оно што причају Питер Фејт и други представници међународне заједнице, па чак и Руси - не због тога што је то што они говоре најближе ономе што се тренутно дешава, него зато што, за разлику од наших предвиђања, даје јасну слику о ономе што ће се тек дешавати на Косову. Уколико се у међувремену не догоди нешто сасвим неочекивано, нека огромна сила која не полаже рачуне логици и која ће на крају ове драме донети задивљујући расплет и дуго очекивану правду. Деус еx мацхина, што нас поново враћа у домен литературе. 

До тада, мени небитној, на овом за небитном месту, не преостаје ништа друго него да, ма како то нелогично звучало, избегавам сваку, а поготово политичку анализу. Да се окренем животу. Сликама неке стварности која личи на све само не на оно што човек може да замисли док прескаче новинске странице када у наслову види „Косово" и мења канал на телевизији уплашен да ће опет гледати један од тужних прилога о избеглицама, или већ нешто досадно о интерно или интерно-интерно расељеним лицима, и какву сличну причу о томе како је неко сиромашан. Сви су сиромашни, свет је суров, људи радије гледају „Националну географију" и брину о пингвинима...

Косово се свима смучило и последња ствар која просечном гледаоцу телевизије падне на памет на помен Косова је лепота. А Косово је, поред свега, и прелепо. Пре неког времена можда бих се усудила да кажем да су они који мењају канале и прескачу странице кад угледају „Косово" равнодушни и да их је баш брига за све осим за себе, своје животе и своје новчанике - али пошто сам се лично уверила, мислим да људе не занимају тужне избегличке приче јер, чак и ако не знају, слуте да је то само још једна у низу лажи. Да су и ти контејнери, и напуштене школе и недовршене зграде у којима живе јадне избеглице само представа, декор који ће ту стајати докле год то некоме буде потребно. А коме је потребно, ја то наравно не знам.

Јадне избеглице

Када неко помене избеглице, више никада нећу моћи а да не помислим на две слике, два међу собом потпуно различита призора „избегличког живота" која, из неког разлога, избегавају и документаристи и репортери и хуманитарци, здравствени и социјални радници, комунална служба, општинари и сви други, задужени и незадужени за овај проблем.

Прва избегличка слика - срушене зграде, недовршене зграде, Свињарчани, представници општинских власти и други анархисти

Две недовршене зграде у Звечану. Једна у мешовитом насељу Бошњачка Махала. Неколико у центру Митровице. Напуштени албански станови по целом граду. Један руинирани хотел (за који Митровчани кажу да га је неки проблематични човек својевремено запалио по налогу генералног директора „Трепче" како би овај касније откупио зграду по ниској цени, али се у међувремену догодио 17. март 2004. и хотел су населиле избеглице. „Директор чека и нервира се, а избеглице седе и не исељавају се", тако кажу Митровчани). Углавном, таква су скоро сва места на којима живе интерно или интерно-интерно расељена лица, социјални случајеви и остали.

Први пут сам се срела са феноменом „недовршених зграда" и „упадања" у станове када сам пре неког времена правила извештај о групи станара неке старе зграде у центру северне Митровице која се једне ноћи срушила сама од себе. Људи су остали на улици, а градске власти нису предузеле ништа. Након тога, једна група станара срушене зграде „упала" је у недовршену зграду у Бошњачкој Махали (коју Митровчани зову „Расимова зграда" или једноставно „Расим", зато што је њену изградњу финансирало „Расимово министарство"). Парадигматично, станари су се, као и представници општинске власти, поделили у две групе. Једна група локалних политичара саветовала је људе да сачекају да им општина реши проблем, док је друга група бодрила „своје" станаре да уђу и на силу заузму ненасељене станове. Причајући и са једнима и са другима и са трећима и са четвртима, пажњу ми је привукао један други митровачки феномен који се зове „Свињарчани". Наиме, све супротстављене стране у овом спору око „упада у Расимову зграду" позивале су се на људе познате као главне „упадаче" у празне станове - избеглице из једног повратничког села Свињаре.

„Како нико не тера оне Свињарчане из зграда у Звечану?" питали су огорчени станари срушене зграде јер начелник округа није хтео да „пусти струју" у „Расима". „Чак се ни јадни Свињарчани не понашају овако..." жалили су се, са друге стране, у Округу...

И тако је почело моје интересовање за ове чудне, дивље избеглице које, према митровачкој легенди, упадају у напуштене и недовршене објекте, заузимају шиптарске станове и локале које касније издају за велики новац, и којима се нико не супротставља.

Прва слика - некоректан и више него субјективан извештај о Свињарчанима

Дакле, Свињарчани или Свињарци су људи који су 2004, по савету Човићевог Координационог центра, напустили своје село Свињаре. Они су, што је у тим околностима било „легитимно", насељавали све што се могло населити у Косовско-митровачком округу. Да ли је било „легитимно" утицати да сви ти људи напусте село, политичко је питање на које ја не знам одговор. У сваком случају, људи су се усељавали у недовршене зграде.

И шта се даље дешава? Како на северу (и не само на северу) нико не плаћа струју последњих 10 година (мада је и та прича много старија), ови људи су без већих тешкоћа сами довлачили каблове до својих нових домова и тако себи спроводили струју, а радницима Градског водовода плаћали су „приватно" да их повежу на исти. То је и даље било „легитимно", с обзиром на то није требало „изигравати" неки ред и закон у ситуацији каква је наступила после 17. марта када су Косовом и Метохијом уздуж и попреко лутали људи, расељени, избачени из својих села, остали без својих кућа и када се није знало где ће на крају завршити тај силан народ, када је Координациони центар преко ноћи организовао прихватне центре за одлазеће Србе, а лидери већих српских средина се борили да народ не напушта Косово... Међутим, вратимо се Свињарчанима или Свињарцима.

Легенда даље каже да је, након тог 17. марта започела једна, никада до тада виђена, страховита и незаустављива експанзија избеглица из Свињара и околних села, да су ти људи, снашавши се на почетку тако што су заузели две недовршене зграде у Звечану, веома брзо почели да „улазе где год могу и да узимају и по више станова". Када би се неко од њих евентуално иселио из неке од зграда, односио би са собом све што се могло изнети или ишчупати из зида. „Скидали су", каже митровачка легенда, „врата и прозоре, па чак и паркет". Више пута је понеки представник Унмика или међународне заједнице нудио новац да се зграде доврше, међутим због „акционих планова" које је Србија упорно тврдила да има за Косово - помоћ је увек одбијана, што је било третирано као патриотски чин.

Овакво стање одговарало је свима. Станари недовршених зграда у међувремену могли су да аплицирају за станове на другим местима као интерно-интерно расељена лица, па су тако многи од њих од 2004. до данас добили и по неколико станова, махом шиптарских, које и дан-данас користе за издавање студентима „из Србије".

Представници општинских власти добијали су похвалу за патриотизам и, што је још важније, додатна средства од Републике Србије за помоћ избеглицама и социјално угроженим лицима. Свако са стране, ко би се појавио и наивно понудио било какво решење сметао је и једнима и другима, а његова помоћ била би с презиром одбијена.

У међувремену, Свињарчанима су изграђене куће у Свињарима, али они не желе да се врате, јер кажу „боје се Шиптара". За неколико месеци они ће, међутим, вероватно полако почети да насељавају своја нова-стара имања или ће их, што је још вероватније, продати тим Шиптарима и тако ће, поред станова које су већ „стекли" многи међу њима постати прави правцати богаташи, узевши у обзир цене хектара земље на Косову. Неком рат - неком брат, али то није коректно да се пише. 

Ко је тај који би се усудио да прича о томе како јадне избеглице понекад умеју бесомучно да злоупотребљавају сопствену несрећу? Ти људи, наравно, нису у обавези да буду свесни тога како њихова лична и тренутна корист на једном другом плану прави много већу и општију штету, али неко би сигурно могао и морао.

Друга слика - избеглице из Хрватске

Други призор, који је за разлику од ове приче истински потресан и надреално суров у свом бесмислу, јесте напуштена зграда ОШ „Бранко Радичевић" која се налази усред северне Митровице, и у чије велико двориште, које од улице дели срушени зид, такође нико и никада не залази. Тамо живе „старе избеглице" које су спроведене на Косово још кад су Срби бежали из Републике Српске Крајине, о чему се с времена на време и писало, али како се ради о људима који (за разлику од интерно-интерно расељених Свињарчана) нису били у стању да „узму ствар у своје руке", до сада се није нашло решење за њихов заиста стравичан проблем. 

Први утисак који сам имала када сам ушла у ово чудно оронуло здање је био да је реч о неком сиротињском, напуштеном санаторијуму из којега су одавно отишли и доктори и особље и где болесници као у неком од последњих кругова пакла тумарају по великим ходницима, препуштени сами себи, народној кухињи која је пред затварањем због недостатка средстава и понеком залуталом странцу, некоме ко се можда сажали и донесе им некакву ситницу. Или им не донесе. У том „колективном центру" живи неколико фамилија, по неки самац и неколико остављених стараца, а већини тих људи које сам тамо затекла очигледно је потребна медицинска нега. Купатила, собе које су некада биле учионице, ходници и степениште све изгледа застрашујуће.

Босоноги господин из Хрватске

Када сам ушла у ову напуштену и оронулу зграду са идејом да о њој направим репортажу за један дневни лист, већина „станара" није била расположена за разговор. Неки међу њима деловали су као да нису ни у стању да га воде. У приземљу, на самом улазу у зграду, затекла сам једног средовечног господина који је, како је рекао, избегао из Хрватске. Он је изашао босоног из свог „апартмана" и шеткао се ходником, по хладном бетону, видно заинтересован за моје присуство, али и љут на мене. Његово интересовање је, истина, више изгледало као чуђење што се неко непознато лице појавило у његовом „објекту", а своју „љутњу" је манифестовао само непрестаним понављањем да „неће да прича са новинарима и нема сликања!" и да сви ми „...долазимо ту и сликамо га ко мајмуна".

Међутим, истина је да је читаво време стајао поред мене и трудио се да ми исприча све што је мислио да би могло да ме занима. Тако сам сазнала и да његова жена живи ту, али у другој учионици; да је „луда и да он не може да живи са њом јер га нервира". Сазнала сам се овде усељава и исељава „ко како хоће" и да њега занима да ли и ја намеравам да заузмем неку од „соба". И ко зна колико бих се тако задржала у разговору са овим босоногим господином да нас није прекинуло кикотање и певушење једне мршаве женице која очигледно није сасвим присебна, и која је наједном однекуда истрчала и прошла кроз ходник да би, успут се кријући иза сваког стуба којих је неколико у приземљу зграде, поново утрчала у једну од соба, залупивши врата за собом. 

И једна породица интерно расељених која се можда презива Крстић

Након те сцене сигурно бих изашла из овог тужног здања и покушала себи да објасним да сам управо била у правом „сабирном центру" о чему вероватно нећу писати да се у том тренутку нису отворила једна врата и појавио се један млађи човек који је желео да разговара са мном и „да ми све објасни". И тако сам, позвана на кафу, ушла у његову „гарсоњеру". Од свог новог саговорника сазнала сам да је Србин из јужне Митровице и да се зове Богдан Крстић, што је одмах порекла његова жена, која је у том тренутку прала веш у неком великом лавору. „Он има три имена", открила ми је, на шта је он додао „А ниједно није право". Од, дакле, човека који се за ову прилику звао Богдан чула сам да је вода у згради увек хладна, али да „ко 'оће да се купа, снађе се" и да „ове друге избеглице ништа неће да раде". Он је, каже, био „у Србији", радио разне послове, ништа му није тешко и понекад његови послодавци нису ни знали да је он избеглица с Косова. Био је у избегличким камповима, био у изнајмљеним собама, али „сад му се жена много разболела, па је боље да су овде, на своме, а и понудили су им напуштено имање са мало земље да могу да је обрађују".

Ко им је понудио имање? Републички комесаријат за избеглице. О чему се ради? То је „нови социјални програм" по којем би расељенима из јужне Митровице који су остали без станова била додељена напуштена сеоска имања. „Било каква кућица, само да има мало баште около, па ће је средимо, као што смо и ово средили. Ко 'оће, може све да среди. Видела си тамо онај клозет и све, како је прљаво и смрди? А видиш код нас - све имамо." Усуђујем се да питам Богдана и његову жену, која каже да се зове Снежана, да ли су они покушали и овде да раде, као што су радили „у Србији".

„Овде су људи стока", каже Снежана„перем зграде, степениште, чистим испред - а више од пола станара неће да плати. Посвађају се међу собом и онда мени не плате... Мени је било најбоље кад су ме једном примили у болницу." Пила сам кафу коју су ми направили, разгледала просторију у којој ови млади људи „све имају" за разлику од својих „лењих" сапатника, „старих избеглица" из Хрватске, од којих би желели да се некако ограде, надајући се да ће их, ако се разликују, чекати нека можда мало боља судбина. Замишљала сам ту „кућицу са баштом" коју им је неко обећао и заборавио их ту где их је довео и ухватила себе како се присећам огромних имања која стоје напуштена по селима као што су Мала или Вучитрнска Бањска или Гојбуља, у близини Вучитрна (и помислила да је сада већ прошао тај тренутак када је можда имало смисла доводити ове људе на напуштену земљу, која још увек није продата, и како би им сада требало пружити макар минималну социјалну и медицинску помоћ). Посматрала ону ситну жену са видно тешко деформисаним ногама (која чак не уме ни да објасни шта је узрок њене болести нити како се та болест зове) како се мучи, перући гомилу неких ствари у великом казану.

Неправда је увек апсурдна. Прича о неправди је досадна, јер је општепозната, и волела бих да је избегнем. Међутим, када неко прича о Косову, он не може а да не прича о избеглицама. А на свако помињање избеглица, ја више никад нећу моћи а да не помислим на оне Свињарчане с почетка поглавља са једне, и на ове несрећне људе са друге стране. 

То је, као и многи други сасвим надреални призори које човек не може а да не види шетајући Косовом, део приче о паралелним световима који постоје на овом малом простору и трају једни поред других, немајући међу собом никаквих додирних тачака.

Пензионери у вагон-ресторану - наравно на слепом колосеку или „све о струји"

Један од необичнијих детаља који сам запазила на самом почетку свог боравка на северу Косова је тај да велики број Срба који овде живе никада, али баш никада не прелазе мост на Ибру и не одлазе у јужни део покрајине. Ово је, разуме се, умногоме утицало на то да моја радозналост спрам југа буде још већа. Док нисам схватила да је то сасвим непотребно и бесмислено, увек када бих ишла на југ по мене су долазили шофери председника општина и свака моја репортажа зависила је од онога што би одређени председник желео да ми покаже. Да би разумео колико то може да буде досадно, човек не мора да буде новинар, довољно је само да рецимо не буде обичан туриста који је склон да се препусти туристичким водичима и њиховим изборима знаменитости, те прича везаних за исте.

Добар пример за ово је један „Клуб пензионера" у Прилужју код Вучитрна, који ми је био посебно занимљив зато што је то најживља од укупно три кафане у целом селу и зато што се, што ме је посебно фасцинирало, налази у једном напуштеном вагон-ресторану, заувек заглављеном на слепом колосеку негде иза последњих кућа. Како сам сваки пут у Прилужју била гост председника општине, пошло ми је за руком само да провирим у овај божанствени вагон и да на час видим како пензионери пију пиво и играју домине, али таман када су људи почели да разговарају са мном и да ми објашњавају ко је ко, ко не враћа коцкарске дугове, а ко је алкохоличар - „председникови људи" су ме подсетили да је Прилужје без струје већ месец дана и да треба ићи у Дом здравља да се направи прилог о овој хуманитарној катастрофи.

Ја сам, наравно, разумела и председника и његове људе и хуманитарну катастрофу, али и даље ми је жао што нисам остала са „Клубом пензионера" у њиховом вагону јер би свакоме ко је иоле искрен према себи било неупоредиво занимљивије да прави репортажу о овом друштву стараца који „знају све о Косову". Иако, како су неки од њих тврдили, нису ни приметили да је „опет нека рестрикција", упутили су ме у проблем струје на Косову боље него иједан политичар са којим сам о томе причала. „Није то ништа", сазнала сам у том вагону. „Научили смо ми од Шиптара да живимо без струје: имаш агрегат, имаш плин - тако Шиптари нису плаћали струју Србији 50 година!"

Укратко, тако и јесте.

Ако је нешто лепо зими на Косову, то су Брезовица и сеоске куће, у којима је толико топло да сви иду у кратким рукавима док напољу пада снег. И док се „у Србији" људи смрзавају, стрепећи од превеликих рачуна, становници Косова се не узрујавају око таквих ствари - они једноставно троше све чега има, док га има. На искључења су навикли, научили да струја није најважнија ствар на свету јер „ако нема струје, постоје свеће, плин, дрва и агрегати".

Наравно, и ово је једна од ствари које јесу тачне, али и нису.

Српска држава није присутна на Косову довољно дуго да никакав систем, чак и ако је некад био успостављен, више не може да функционише, а о некој албанској држави и њеном покушају успостављања система тешко је говорити. На територији Косова и Метохије, рецимо, не постоји чак ни попис становника. 

Највећа иронија и неуспех албанске „независне" државе, али и највећа шанса Србије да се врати на своје Косово, управо је у томе што Албанци без српске државе не могу да успоставе никакав ред, закон и систем на Косову, чега су и сами свесни. Свесна је тога и међународна заједница и све се чешће може чути како представници Еулекса и Кфора, па чак и понеки албански политичар из опозиције покушавају да нађу начин, макар кроз увијене форме, да приволе Републику Србију да се поново укључи у тај посао. „Тајни састанци" Срба и Албанаца са представницима ЕУ на Косову, који полако постају све јавнији, недавно гостовање Питера Фејта на једној приватној ТВ станици у Лепосавићу и његов први „јавни" долазак на север Косова, па чак и Бајденов обилазак Високих Дечана говоре управо о томе. Срби су се вратили у КПС, велики број српских професора са привремено расељених универзитета примио је своје заостале, неисплаћене плате из напуштених приштинских институција, а велики број Срба се, што јавно, што тајно, пријављује за учешће на албанских изборима који су расписани за новембар ове године.

03. juli '09. (Nova srpska politička misao)

   Пристигли коментари (39) facebook.png twitter.png myspace.png



Komentari (26)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

niccolo niccolo 09:20 19.11.2009

Odličan tekst

Naročito mi se dopala ova konstatacija
Српске средине на Косову су можда најстварнија слика Србије и њен најреалнији одраз, исто као што су и највећа и најскупља обмана којом Србија саму себе лаже, вара и поткрада. У српским срединама на Косову, где понекад живи и мање од хиљаду људи, може се видети као под лупом сав немар и небрига и безакоње који су иначе својствени српској држави. Српске средине су својом неорганизованошћу и недостатком смисла за било какав ред углавном претворене у приватне прћије полуписмених председника општина, свеједно били они „албански намесници" или „редовно изабрани представници српских власти" - српске средине на Косову су, дакле, најсуровија карикатура целог српског друштва. То је истина.
Virtuelni Vasilije Virtuelni Vasilije 11:05 19.11.2009

Re: Odličan tekst

Da bas sjajan tekst! Ne mogu da se setim kad sam o Kosovu procitao nesto ovako informativno i razumno. Nemam dovoljno reci hvale za autorku ... i zurim da procitam i ove druge njene tekstove ... I samo letimican pogled na te tekstove je bio dovoljan razlog da je stavim u moju VIP listu ...

Posebne pohvale i za urednistvo bloga za to sto imamo prilike (napokon) da procitamo i nesto sto je sasvim drugacije od onoga cime su nas ovde zatrpavale neke zvezde (i zvezdice) sa Pescanika, ZUC-e i ostali borci za nezavisno Kosovo ...
Goran Vučković Goran Vučković 11:28 19.11.2009

Car je go

Ovaj tekst je baš u stilu Andersenove bajke o carevom novom odelu. "Odrasli" se pretvaraju da vide predivno odelo, a "dete" vidi viseći element
mariopan mariopan 12:48 19.11.2009

Re: Car je go

Nedostaju nam tekstovi iz prve ruke, neostrašćeni, nekoga ko tamo živi i može da nam kaže kako je sada tamo. Nekada je o tome pisao bloger Ninoslav Ranđelović, snimio je i dokumentarni film o Kosovu, sada ga dugo nema i informacije koje dobijamo su ili iz državnih izvora ( preparirane) ili iz redova "navijača" za ovu ili onu stranu. Istina je negde u sredini.
..........................................
Ovaj deo je ispravka moje prve rečenice da se tako nešto nije moglo dugo pročitati na ovom mestu, što je moglo zvučati kao kritika uređivačke politike bloga. Htela sam reći da su nedostajali autori koji tamo žive i koji bi nam pisali o tome. Samim tim što si tako brzopotezno dobila opciju autora i VIP status takva misao mi nije bila na pameti. Ali ja sam ti takva, brža tastatura od pameti

Vać sam se zahvalila uredništvu na tome
.......................................
Zato nastavi da nam pišeš.

Srbi i Albanci će morati da žive jedni uz druge ako već ne mogu jedni sa drugima i moraće jednom o tome da se dogovore. Samo tako će ti ljudi zaista početi da žive. Ovo što se sada događa na Kosovu je za sve njih kao neko međuvreme, neko verme očekivanja, kao da svi čekaju nešto da se desi samo od sebe pa da im reši život na ovaj ili onaj način - a ne dešava se ništa. Vreme stoji za njih. Ako sami ne uvide da moraju da se dogovore, ali zaista a ne da glume kako se dogovaraju, ostaće tako Kosovo kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Zauvek.

Ono što sve nas iznenađuje , nas u ostatku Srbije, koji smo svoj život sami uređivali pa plaćali struju , vodu, svoje kuće i stanove a tamo neko samo uzme šta mu treba - to se tako na Kosovu radilo oduvek. Tamo je vladao zakon jačega bar 50 godina ( znamo ko je bio jači), i nije čudo da su se na taj način "snalazili" i neke izbeglice. Naučio ih život ili bar ono od života što su tamo oduvek videli da se živi. Oni misle da tako treba. Ako mogu Albanci, zašto da ne mogu i oni?

Tamo i tako niko ni za šta ne odgovara, ne kažem da tako treba, daleko bilo, pa to je osnovni problem Kosova - kako naučiti ljude da će svaki njihov nezakoniti potez imati sankciju u vidu zakona? Nama je to čudno, ali za Kosovo je to normalno.Zato su oni što su izbegli iz Hrvatske tako loše prošli - jednostavno oni to nisu naučili. Kosovari jesu. Kako niko o njima nije brinuo, ni nekada ni sada , ti ljudi bi do danas skapali od gladi i svi bi ti ličili na onu sliku jada, bede u užasa iz kolektivnog smeštaja koju si videla. Naučili su na primerima drugih koji jesu skapavali od gladi pa se niko na njih nije osvrnuo.

Divlja vremena diktiraju divlje ponašanje. Opstaju samo najjači, sve ostale progutao je mrak.
Za ta divlja vremena ostaće zauvek vezana neka imena političara koji su za to divljaštvo zaslužni, za nebrigu, mešetarenje i sopstveno bogaćenje i "snalaženje" dok su narod gurnuli u sve dublji glib.


Onaj što se možda zove Krstić, snalažljiv i lažljiv, takvih ima svuda. Ljudi sa margine koji se "snalaze" i žarko žele nekome da ispričaju svoju muku.

Da li si tamo našla neke normalne ljude koji zaista razmišljaju o svom životu, obične ljude, i šta oni kažu da bi trebalo da se radi da sve dođe u neki normalan tok? Rešenje sa strane nikada neće biti tako efikasno i dobro ako se ne poznaje mentalitet svih stanovnika Kosova. Oni moraju da kažu kako može da se reši problem - niko drugi neće bolje od njih znati kakav je narod tamo i koje će odluke najbrže i najlakše prihvatiti da bi se na Kosovu uveo neki red, rad i Zakon za sve.

Koliko dugo ljudi mogu da žive tako?
ana_radmilovic ana_radmilovic 13:27 19.11.2009

Re: Car je go

mariopan
Tamo i tako niko ni za šta ne odgovara, ne kažem da tako treba, daleko bilo, pa to je osnovni problem Kosova - kako naučiti ljude da će svaki njihov nezakoniti potez imati sankciju u vidu zakona? Nama je to čudno, ali za Kosovo je to normalno..... Da li si tamo našla neke normalne ljude koji zaista razmišljaju o svom životu, obične ljude, i šta oni kažu da bi trebalo da se radi da sve dođe u neki normalan tok?



mariopan, priznajem da ta anarhija ume da deluje relaksirajuće... bar na početku. eto, na kosovu nikad nije hladno (osim ukoliko ne živiš u izbegličkom logoru)
pre neki dan na severu (sad sledi "upitomljavanje" severa kosova) nije uopšte bilo struje. i šta radiš? sedneš u auto, odeš negde gde je peć na drva, smederevac, jedeš uz sveće i kažeš "ma baš me, bre, briga..."
onda se vratiš u stan, uključiš peć na plin, nerviraš se jer ti ne radi internet, baterija u mobilnom na izmaku... i shvatiš da si prolupao i da je ono "ma baš me, bre, briga" samo jedna samoobmana i samoodbrana :)

svi koje sam srela, i normalni i nenormalni (šta god to značilo) kažu da "bi trebalo da se radi i da sve dodje u normalan tok" - a to, opet, ništa konkretno ne znači... uvek kad se vratim kući (u beograd) na par dana - umorim se... kažem ti, anarhija koliko god ovo grozno zvučalo - rasterećuje.
e, sad: ono sa čime nemam iskustva, to je srpska provincija. možda je i tamo "opušteno" na sličan način. neko mi je nedavno pričao da je na kosmaju još ludje :))

ali, namera ovog teksta nije bila "pohvala anarhiji" - nemojte me shvatiti pogrešno :)
mariopan mariopan 17:45 19.11.2009

Re: Car je go

ana_radmilovic
mariopan
Tamo i tako niko ni za šta ne odgovara, ne kažem da tako treba, daleko bilo, pa to je osnovni problem Kosova - kako naučiti ljude da će svaki njihov nezakoniti potez imati sankciju u vidu zakona? Nama je to čudno, ali za Kosovo je to normalno..... Da li si tamo našla neke normalne ljude koji zaista razmišljaju o svom životu, obične ljude, i šta oni kažu da bi trebalo da se radi da sve dođe u neki normalan tok?



mariopan, priznajem da ta anarhija ume da deluje relaksirajuće... bar na početku. eto, na kosovu nikad nije hladno (osim ukoliko ne živiš u izbegličkom logoru)
pre neki dan na severu (sad sledi "upitomljavanje" severa kosova) nije uopšte bilo struje. i šta radiš? sedneš u auto, odeš negde gde je peć na drva, smederevac, jedeš uz sveće i kažeš "ma baš me, bre, briga..."
onda se vratiš u stan, uključiš peć na plin, nerviraš se jer ti ne radi internet, baterija u mobilnom na izmaku... i shvatiš da si prolupao i da je ono "ma baš me, bre, briga" samo jedna samoobmana i samoodbrana :)

svi koje sam srela, i normalni i nenormalni (šta god to značilo) kažu da "bi trebalo da se radi i da sve dodje u normalan tok" - a to, opet, ništa konkretno ne znači... uvek kad se vratim kući (u beograd) na par dana - umorim se... kažem ti, anarhija koliko god ovo grozno zvučalo - rasterećuje.
e, sad: ono sa čime nemam iskustva, to je srpska provincija. možda je i tamo "opušteno" na sličan način. neko mi je nedavno pričao da je na kosmaju još ludje :))

ali, namera ovog teksta nije bila "pohvala anarhiji" - nemojte me shvatiti pogrešno :)

Eh , zato i pitam , koliko dugo ljidi mogu tako da žive?
Meni bi bilo nemoguće. Nisam razmažena ali sam navikla na uređen život, znaš ono. radiš. dobiješ platu ili penziju, platiš svoje račune, ostatak je da živiš pa sve imaš i struju i internet i hleba i na hleba a sve si pošteno zaradio i lepo ti je makar da je malo.
Ipak taj osnovni život mora da uredi država, da pruži priliku ljudima da ga normalno žive. Koliko dugo to "baš me briga" može da traje? pa to su sve godine njihovog života koje prolaze.
Tužno.
ninasimone ninasimone 20:43 19.11.2009

Re: Car je go

mariopan
Nedostaju nam tekstovi iz prve ruke, neostrašćeni, nekoga ko tamo živi i može da nam kaže kako je sada tamo.

Ovo je valjda prvi tekst o Kosovu koji sam procitala iz cuga i nakon kojeg konacno mogu da kazem da sam bar malo saznala kako ljudi tamo zaista zive. Ostrasceno guslanje s jedne, ili neumereno, nicim potkovano podilazenje "mladoj drzavi" sa druge strane, je bio glavni razlog sto je na kraju Kosovo prestalo i da me zanima. Ana, hvala ti sto si svoje vidjenje uspela da ogolis na ono esencijalno ljudsko u celoj prici. Toliko smo zatrovani razradom "konteksta", ko je sta kad rekao, gde, sta se krije iza cega, ko je kome, kada.... to neprestano slaganje i rusenje politickih kockica, da smo zaboravili da tamo zive ljudi od krvi i mesa koji imaju stvarne probleme. A kad se jednom krene u razotkrivanje samog problema umesto svega drugog oko njega, i resenje se cini blize.

edit: i meni je zao sto nisi uspela da se na miru ispricas sa dedicama iz vagon-kafane. Mogu da zamislim kakvih tu prica ima!
mariopan mariopan 22:11 19.11.2009

Re: Car je go

ninasimone
mariopan
Nedostaju nam tekstovi iz prve ruke, neostrašćeni, nekoga ko tamo živi i može da nam kaže kako je sada tamo.

Ovo je valjda prvi tekst o Kosovu koji sam procitala iz cuga i nakon kojeg konacno mogu da kazem da sam bar malo saznala kako ljudi tamo zaista zive. Ostrasceno guslanje s jedne, ili neumereno, nicim potkovano podilazenje "mladoj drzavi" sa druge strane, je bio glavni razlog sto je na kraju Kosovo prestalo i da me zanima. Ana, hvala ti sto si svoje vidjenje uspela da ogolis na ono esencijalno ljudsko u celoj prici. Toliko smo zatrovani razradom "konteksta", ko je sta kad rekao, gde, sta se krije iza cega, ko je kome, kada.... to neprestano slaganje i rusenje politickih kockica, da smo zaboravili da tamo zive ljudi od krvi i mesa koji imaju stvarne probleme. A kad se jednom krene u razotkrivanje samog problema umesto svega drugog oko njega, i resenje se cini blize.

edit: i meni je zao sto nisi uspela da se na miru ispricas sa dedicama iz vagon-kafane. Mogu da zamislim kakvih tu prica ima!

Ovo i ja mislim od reči do reči.
A starci su prava riznica , šteta što to nisi malo pretresla, ko zna šta bi ispalo iz toga, možda čitav roman?
Carlo Ponti Carlo Ponti 10:54 20.11.2009

Re: Car je go

U ime lidera DSS-a Vojislava Koštunice, poslanik Slobodan Aligrudić je rekao da ne postoji drugo mesto gde bi srpski poslanici danas trebalo više da budu nego u Zvečanu (na Kosovu).

Iz izveštaja Radija Slobodna Evropa
nikvet pn nikvet pn 12:31 20.11.2009

Re: Car je go

Mogu da zamislim kakvih tu prica ima!

Ne, ne možeš ni da zamisliš. To što tamo ima to zdrav razum ne prima. Druga dimenzija. Bio sam, video i potpuno sluđen vratio. Kosovo je prelepo i totalno opičeno. Na tu krasnu od Boga zemlju kao da je đavo bacio kletvu i čaroliju istovremeno.
за Косово би требало рећи да време иде у свим правцима, да стоји, иде уназад, иде далеко у будућност до саме границе постојања

Čarobno rečeno.
KRALJMAJMUNA KRALJMAJMUNA 15:01 20.11.2009

Re: Car je go, a kralj je zimogrožljiv

mariopan A starci su prava riznica , šteta što to nisi malo pretresla, ko zna šta bi ispalo iz toga, možda čitav roman?

Jes, vala.
ana_radmilovic ana_radmilovic 18:14 20.11.2009

Re: Car je go

nikvet pn
. Na tu krasnu od Boga zemlju kao da je đavo bacio kletvu i čaroliju istovremeno..


e, upravo tako! baš sam to htela da kažem :))
ninasimone ninasimone 19:13 20.11.2009

Re: Car je go

Na zalost, ponekad samo jedan dogadjaj i sticaj okolnosti moze da nam oboji celu "veliku sliku". Sredinom sedamdesetih, na putu ka Grckoj, prolazili smo kroz Kosovo. Tata je planirao da prespavamo u Pristini u koju smo stigli uvece oko osam. Secam se da se hotel zvao "Bozur " i da smo morali da se provezemo kroz glavni korzo da bi do njega dosli. Mileli smo dva na sat kroz guzvu a negde na pola nas je okruzila gomila mladica koji su poskakali na haubu i poceli iz sve snage da ljuljaju auto i pominju Srbiju i tako to. Ja sam tad bila devojcurak a brat jedva da je u skolu bio posao pa smo se dobrano bili uplasili. Nekako smo dosli do hotela i seli da veceramo. Usluzivao nas je kelner Srbin koji nam je savetovao da ne ostajemo da nocimo nego da produzimo. Nekako smo se u gluvo doba dokopali Makedonije i tu prespavali. Posle toga smo u sirokom luku zaobilazili Kosovo.

Vadim jednu drugu scenu iz secanja koju sad preispitujem jer je Ana pominjala kelnera Albanca koji joj se nikako nije obracao. Naime, dok su moji gradili kucu, zadesilo se da niko od "odraslih" nije bio slobodan da angazuje radnike za vec nesto pa sam ja, devojka od 20 i nesto, isla da pregovaram sa lokalnim radnicima Siptarima. Posle sam ih tako sama i dovezla do kuce i vratila nazad. Sad se nesto mislim kako li je to njima izgledalo? Naravno, bili su svi maksimalno korektni i ako im nesto nije bilo po volji, nisu to pokazivali.
ana_radmilovic ana_radmilovic 19:24 20.11.2009

Re: Car je go

ninasimone
jer je Ana pominjala kelnera Albanca koji joj se nikako nije obracao..


gde sam pominjala kelnera albanca? priča koju s napisala je jako zanimljiva, ne mogu ni da zamislim koliko su te uplašili, ali mislim da si pobrkala ovu moju i priču vrapca (on je napisao u jednom komentaru na neki moj tekst nešto o jednoj devojsci koja se zadesila s njima u nekoj kafani, pa se naljutila jer se konobar obraćao samo muškarcma...)

... al nije važno - pstavila sam dosta toga za kratko vreme, nje ni čudo što se ljudima pomešalo šta sam gde pisala ja a šta neko od komentatora :))
ninasimone ninasimone 19:40 20.11.2009

Re: Car je go

ana_radmilovic


... al nije važno - pstavila sam dosta toga za kratko vreme, nje ni čudo što se ljudima pomešalo šta sam gde pisala ja a šta neko od komentatora :))

Jeste, sad se secam, nisi to bila ti nego neko drugi. Daj nam malo vremena da pohvatamo konce i svarimo ovo dosad napisano Izgleda i da svaki put kad stavis novi tekst, onaj prethodni nestane sa prve strane sto je steta. Valjda ne moze da postoji vise tekstova od istog autora na naslovnoj.
ana_radmilovic ana_radmilovic 20:37 20.11.2009

Re: Car je go

[
Jeste, sad se secam, nisi to bila ti nego neko drugi. Daj nam malo vremena da pohvatamo konce i svarimo ovo dosad napisano Izgleda i da svaki put kad stavis novi tekst, onaj prethodni nestane sa prve strane sto je steta. Valjda ne moze da postoji vise tekstova od istog autora na naslovnoj.


znam, skrenuli su mi pažnju :)

evo, neću više... ja samo htela da se brže bolje predstavim... od sada polako :))
Bili Piton Bili Piton 22:37 20.11.2009

Re: Car je go

ninasimone
Valjda ne moze da postoji vise tekstova od istog autora na naslovnoj.


Nina, ako kliknes na "hronolosku" stranu videces da su dva teksta Ane Radmilovic jedan do drugog....ja jedino tako i pratim blog, naprosto je bolji pregled svih tekstova (a ne samo vipovaca sa naslovne) - iako to podrazumeva malo vise skrolovanja gore dole po stranici. Just a suggestion
ninasimone ninasimone 22:49 20.11.2009

Re: Car je go

Bili Piton


Nina, ako kliknes na "hronolosku" stranu videces da su dva teksta Ane Radmilovic jedan do drugog...

da, videla.... cisto se pitam koliko ljudi je spremno da "kopa", vis' da nas mrzi da kliknemo do NSPM pa je Muhamed morao bregu, sto pozdravljam
KRALJMAJMUNA KRALJMAJMUNA 12:42 19.11.2009

Dobro

Ni ja ne bih bolje napisao.
ana_radmilovic ana_radmilovic 13:04 19.11.2009

hvala

evo jedne "odbrane i poslednjih dana"


olivera2804 olivera2804 14:17 19.11.2009

...

Odlican tekst, zaista.
U moru splacina konacno nesto bistro i dobro.

Jedan primer od juce: Na Facebook-u postoji grupa "..Necu beli sengen-hocu Kosovo.."...a clan je jedan moj "prijatelj" koji je sa Kosova "izbegao" u prelepu kucu sa dva lokala u centru grada, kome pola familije radi u Svajcarskoj i koji odavno ima slovenacki pasos jer mu je wife slovenacki drzavljanin po rodjenju...da nije smesno bilo bi tuzno.
dali76 dali76 16:16 19.11.2009

e

Ima li verzija na latinici Ana :)

Steta sto ne mogu da procitam sve...
ana_radmilovic ana_radmilovic 07:13 20.11.2009

Re: e

dali76
Ima li verzija na latinici Ana :)Steta sto ne mogu da procitam sve...



nadam se da ste dobili latiničnu verziju od uredništva i da je sad sve ok?
dali76 dali76 15:38 20.11.2009

Re: e

Jesam..hvala.. Svaka cast Ana... Prica o Kosovu je prica o nama,ali ne eto sto smo mi svi potekli s Kosova , vec kao sto kazes sto upravo Kosovo tj enklave su ogledalo naseg drustva danas.
Odlican tekst odista.
lakipingvin lakipingvin 17:23 19.11.2009

preporuka

citajuci zadnjih nekoliko dana tvoje textove ponadao sam se da ce se neki antropologist ukljuciti u komentarisanje ali ono nista ..mislim da si i sama svesna kakav deo proslosti i sadasnjosti razotkrivas(na tvom nivou naravno novinar-bloger)..na blogu kod Virtualnog Vasilija pre nekog vremena mislim da je wukadin rekao otprilike- kad smo mi shiptarima polomili kicmu,iskreno mislim da jednoj plemenskoj zajednici kakva je albanska nisi mogao niti mozes polomiti jednu kicmu...takve zajednice nemaju kicmu vec mnogo vise krakova nesto kao starfish i silom ti nista nemozes uraditi..trenutno radim na projektu koji je poceo da se razvija i ima smisla tek onda kada su antropolozi postali njegov deo.. gnoj je poceo da izlazi i telo funkcionise mnogo bolje..po meni ta organizovana hajka na nerazumevanju shiptarskog organizovanja i celo to coporativno(sto bi reko pukovnikov adjutant krkar)nipodastavanje i nerazumevanje srba i shiptara na kosovu je dovelo samo do jednog-nastavku pogresnog koristenja resursa i snage na pogresan problem..stvari o kojima govoris direktno i indirektno mogu se resiti u nasu korist samo ako su deo sistematskog pristupa ali kako sistematski to resavati kad ces pokazati samo koliko arogancije i gluposti si sve vreme primenjivao..kako neko ko se vec nafatirao kofercica u bgd-u da dozvoli nekom srbinu sa kosova da uspesno resi svoj problem(ne finansijski vec existencijalni)???i tako parazitsko zavisnicko prezivljavanje se nastavlja.. u americkom sistemu recimo kvalitativna promena dirigentske palice i dolazi do promene taktike na terenu kakve takve...kod nas nisam siguran..kad god igras za publiku rezultat je taj koji placa racun...pozdrav i Hvala za blog...
ana_radmilovic ana_radmilovic 07:11 20.11.2009

super :)

drago mi je što ste lepo prihvatili moj stari tekst na blogu, i pored toga što je stari i što je odavno objavljen na nspm-u, i eto,
hvala onima koji su me upozoravali da neću naići na dobar prijem na blogu b92 zbog mojih "pravdi", "kurira", "pečata" i naravno "nspm-a", jer verovatno ne bih "srpsko kosovo" vadila iz "fundusa" da me nije zainteresovalo kako će vam se dopasti i pored toga što je nspm-ov.

zainteresovalo me je da li preteruju kad to kažu, ili je zaista važnije gde nešto napišete od onoga šta ste napisali... i sad mi je drago jer mi se čini da je ipak važnije ovo "šta" od onog "gde".

možete zamisliti koliko jalovo i deplasirano iz ove perspektive mogu da deluju medjusobna prepucavanja odedjenih glasila, dok se, u medjuvremenu, negde dešava neki život., ljudi se bave vodom i strujom, nad glavama im nadleću neki helihopteri i uopšte, udaljeni su od tih glasila koja ih "brane" ,svadjajući se medju sobom, milionima svetlosnih godina. ne znaju čak ni da ista postoje :)

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana