Poruka otvorenog kovčega

Photo: BETA/ NENAD PETROVIĆ

Prenosim tekst Žarka Koraća sa www.e-novine.com

Pristojnim ljudima je teško da gledaju količinu kiča, licemerja i zloupotreba, koje su građanima Srbije priredili crkva i država, opraštajući se od patrijarha Pavla. Umesto crkvenog obreda,dobili smo državni događaj najvišeg reda. Od trenutka kada je predsednik Tadić ispratio telo patrijarha sa VMA u Beogradu, bilo je jasno da naša vlast želi da sahranu iskoristi za dizanje svog poljuljanog rejtinga, pretvarajući je u prvorazredni politički događaj. Potpuno suprotno Ustavu i duhu sekularne drzave, predsednik Tadić je prisustvovao sednici sinoda SPC i obratio se javnosti zajedno sa mitropolitom Amfilohijem. Javni servis ili pravilnije - državna televizija, obukla je voditelje u crninu, da bi njen rukovodilac Aleksandar Tijanić, poznat inače po skromnom i čednom zivotu, demonstrirao da žale svi građani Srbije, bez obzira na versko opredeljenje, ili, ne daj Bože, moguć ateistički stav.

Komentari u medijima kretali su se po običaju od nepismenih, u kojima smo našli crkvenoslovenske reči koje ni pisci komentara ne razumeju, do egzaltiranih izjava da će sahrani prisustvovati „pola miliona“ ljudi. Ko je to proračunao, nismo doznali. Ali stvarne vernike počeo je da obuzima sram. Dok su oni strpljivo čekali u redu pred Sabornom crkvom u Beogradu da odaju poštu patrijarhu,“važne“ ličnosti su uvođene preko reda. Od Nede Ukraden, do Biljane Plavšić. Posebno je zanimljivo pitanje, čime je za zločine osuđena Biljana Plavšić stekla to pravo. Ili izjave u medijima Luke Karadžića, da ga je posle hapšenja Radovana Karadžića, primio u posetu patrijarh i rekao „da će istina pobediti“! O „jecajima“ mitropolita Amfilohija i Milorada Dodika, ne vredi ni govoriti.

Svi su se takmičili da steknu neki poen u javnosti, licemerno glumeći žalost. U to se uključilo i Ministarstvo prosvete, “preporučujući“ školama i fakultetima da ne rade. I to u zemlji gde je crkva odvojena od države. Samo ta preporuka zaslužuje krivičnu prijavu, zbog izgubljenih časova.

Ali, vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg. Da je ideja sekularne države za navek sahranjena, da srećno hrlimo u teokratiju, gde se predsednik države, po svom iskazu, “konsultuje“ sa patrijarhom oko važnih pitanja.

Izgleda da je sahrana patrijarha Pavla postala i pokušaj sahrane modernog društva, koje se vekovima gradilo upravo odvajajući se od crkve. Podeljena i posvađana crkva nameće se tako kao model organizacije koja treba da vodi društvo. A inače lično skromni i gotovo asketski patrijarh - kao najpoželjniji politički lider.

I tako su država i crkva sve izneverili. Prva svoj sopstveni Ustav, a druga životni primer svog preminulog patrijarha, koji popularnost nije stekao baveći se politikom, već dajući primer stilom svog života.