Zašto je bez veze ono što je Stanković napravio s Kusturicom

.. a i šta ću ja na Kosovu?

 Evo šta želim da kažem:

Tema jeste malo zastarela, svi su već odavno rekli šta su imali da kažu, ali kako sam ja tek juče videla ono u "Nedeljom u dva" osetila sam neodoljivu želju da kažem šta je bez veze u svemu tome. Bez veze je sve, da se razumemo (iako taj Stanković ume da bude i super)  - ali evo šta je najviše bez veze:

Najviše je bez veze doći, kao novinar, kod tog tamo čoveka, sedeti u onom lepom (dobro, znam da ima koga nervira - ali da je lep - lep je) enterijeru i imati ne znam ni ja koliko sati  za priču za njim, a pitati ga najgluplja i isključivo najgluplja pitanja, čak ne ni provokativna - jednostavno glupa. Iritantna i glupa.

Ne bih da se bavim biografijom, ne moram da nabrajam filmove i nagrade, neka je i to dosadno i opštepoznato, nije mi, na kraju,  potreban nijedan jedini argument - priča o ispijanjima nekakvog viskoja sa jednim pokojnim predsednikom i ostala pitanja koja spadaju u tu grupu su jednostavno glupa i nisu ni približno ono što odredjuje intervjuisanog. Nisu, hoću da kažem, njegov najviši domet, niti spadaju u posebne kuriozitete njegovog, ili bilo čijeg života. Ako dotični nije, recimo, bio vratar  Slobodana Miloševića - gde bi onda priča o tom posebnom danu ovog vratara, kada ga je predsednik pozvao na viski i razmenio sa njim par reči,  bila zanimljiva za slušati.

Da ne ispadne da imam posebnu želju da nekoga provociram, pokušaću da objasnim zašto je ok pričati sa spremačicom ili vratarom jednog upokojenog predsednika o ispijanju viskija, a zašto nije ok svesti na taj minorni dogadjaj razgovor sa Kusturicom. Zato što bi taj dan, kada je jedan vozač - vratar - kuvar ispijao viski sa predsednikom verovatno bio jedan od važnijih dana u sećanju tog čoveka i možda bismo kroz opis tog jednog dana u njegovom životu mogli da saznamo i kakva mu je žena, i da li je ima, i odakle je potekao i gde je sada. Sa druge strane, nije ok insistirati na toj priči sa Kusturicom zato što me je Stanković tom prilikom kao gledaoca emisije uskratio za ko zna koliko zanimljivih priča koje sam mogla da čujem od ovog svetskog reditelja, filozofa, jednog tipa koji je proputovao ceo svet i mogao je za to vreme sa mnom (gledateljkom)  da podeli brdo slika, zato što ta interesantna i netipična individua ima svašta da kaže i više je nego primitivno baviti se viskijem i pokojnim predsednikom pored svega onoga što bi taj imao da ponudi. Možda je jedino primitivnija priča o poreklu i krštenju, ali to je toliko ružno i mučno za prisećati se incidenta jedne borkinje za ljudska i ostala prava glede komentarisanja njegovog vraćanja u pravoslavlje - da ne bih sad o tome.

E, sad - zašto mene to nervira kada bih, na kraju, mogla sama da odem do planine na kojoj je ovaj gospodin pa da dobijem odgovore na pitanja za koja me je uskratio inače zanimljivi Stanković?

Zato što je to kliše, zato što deluje naručeno i zato što je dosadno i zato što mislim da su takvi performansi uzrok našeg sve većeg duhovnog (a koje implicira materijalno) siromaštva.

Ti moraš imati istomišljenike i moraš se ponašati u skladu sa "istomošljeničkim" očekivanjima - inače bolje da te nema. Odmetneš li se, kojim slučajem, od mišljenja svojih istomišljenika možeš lepo da se pozdraviš od posla, prijatelja i na kraju života (jer moraš od nečega živeti, jel?) Ako si kao neki novinarčić i želiš da imaš posao, moraš negde da pripadaš - a da bi negde pripadao moraš, kako znaš i umeš, da prestaneš da misliš - jer, ako se zezneš pa počneš to da radiš, tvoja misao vrlo lako može da te prevari i ode u sasvim suprotnom pravcu od željenog, onda se "istomišljenici" zgroze - pa ti vidi šta ćeš. (ako neko ovde nazire ispovedni ton - ne vara se, jeste ispovedni!)

U tom smislu, priča o Kusturici i Stankoviću može da bude jedna paradigma. Imaš s jedne strane odličnog novinara i sa druge jednog od najzanimljivijih ljudi za zapitkivati ga. I oni naprave taj skeč - igrokaz o neistomišljeništvu. Ne Kusturica kao ispitivani, nego ispitivač. Skeč je zabavan - to mogu da razumem, jer treba da igra mečka. Ali skeč je i zamoran. Gledamo ga već dve decenije i ne možemo da promenimo kanal. Primorani smo da ga gledamo jer ga živimo, zavisimo od njega.

I, na kraju, kakve sve to ima veze s Kosovom?

Pre nego što sam provela ovde neko vreme (svako će reći da sam ostala preko svake mere) film Emira Kusturice "Podzemlje" mi je bio u bledom sećanju i najjači utisak su mi ostavili sjajna gluma Mire Joković i Mikija Manojlovića (i ostalih, ali ajde - njih dvoje su mi baš baš ostali u sećanju). I dobro, ono "Kalašnjikov" zato što je super muzika kad igra mečka, a tu baš igra mečka. Medjutim, kada sam provela na severu Kosmeta više vremena nego što je trebalo - i slučajno na nekom kanalu uhvatila deo "Podzemlja" - shvatila sam da je taj film remek delo. Ok, ja nisam videla rat u Bosni i Hrvatskoj sem na televiziji, nemam pojma o švercu oružjem, ženama, decom, drogom i ostalim artiklima... - nisam imala pojma, hoću da kažem, dok nisam videla uživo. Dok nisam lično upoznala ljude o kojima sam pisala pre godinu i po dana - gledajući ih iz hotela kako demonstriraju ispred suda u Kosovskoj Mitrovici i brane "srpsko Kosovo", da bih posle mnogo meseci imala te iste ljude za komšije i da bih čula kako su oni tamo stajali jer ih je neko terao, jer su ih šefovi upisivali - pa ko ne dodje ostane bez posla, da bih, na kraju, dok su trajali neredi u "selu Brdjani" (koje nije selo i nije se zvalo Brdjani, ali to je duga priča) shvatila da nema nikakvih meštana - nego si to neki klinci, neki maloletni, neki što neće danas - sutra odgovarati a već imaju dosijee... ukratko, da ne brane oni "srpski sever" nego nečije poslove, neki šverc, da ne znaju šta brane ali da čvrsto veruju... dok ne porastu, kada će postati gori i ludji od svojih vodja...  Dakle, gledala sam "Podzemlje" uživo.

I zbog čega je onda važno ko je finansirao (to je u stvari vrhunac ironije i pravo postignuće) taj film, i ko je sa kim pio viski?

... i tako ću  ja, jadna, bez istomišljenika i sa jedne i sa druge strane, sedeti još neko vreme na Kosovu (ovde barem stalno igra mečka) jer kako se vratim u svoj krug dvojke dobijem napad nacionalizma i želje za srbovanjem (prosto mi dodje da zapevam "ko ne voli Radovana ne video djurdjevdana") a kad dodjem na Kosovo i vidim te prave Srbe in vivo, dobijem želju da pišem za Koha Ditore i da se držim isključivo sa Albancima.