Pisma sinu

    I jedna reč je dovoljna da uteši, smiri, odagna teskobu, izazove osmeh, reši sve probleme u određenom trenutku, da približi…Kada je sin otišao u vojsku i pored toga što smo se svaki dan čuli telefonski, osećao sam potrebu da mu pišem, kažem ono što nisam. Nisam mu slao pisma, čuvao sam ih u svom mejlu, razmišljajući u to vreme da se registrujem na blog B92, ali nisam imao hrabrosti. Pribojavao sam se, kao i sada, da će svakodnevna trućanja, iznošenja intime biti pogrešno protumačeni. Sada imam više smelosti. Ne zamerite što neka nasumice izabrana pisma, želim da podelima sa vama.

31.januar 2oo8.
     Pre neko veče sreo sam Romanu. Divim ti se kako znaš da izabereš    devojke, "drugarice"... jednostavne, bez skoro ičeg lažnog u sebi, prirodne, pametne, simpatične...Vidim da je i za tebe lepota unutra, jer to je prava lepota i njena draž, tajnovitost koja se otkriva vremenom i nikada ne bude otkrivena. Spoljna lepota je habajuća, potrošna, ona je za trenutak divljenja, a šta je to naspram večnog traganja za nedokučivim. Lepota je u tom traganju, neizvesnosti, kada čovek sam sebe stavlja na probu doslednosti, istrajnosti, pa i principjelnosti - tri vrlo bitne životne stvari. O lepoti ne treba mnogo ni pričati, jer se time skrnavi, ona treba da se oseti, lično doživi svaki njen deo, i da u suštini ostane unutar čoveka.

 3.februar 2oo8.
   Tek sam juče ukapirao zašto si bio zamišljen...Napokon si otvorio dušu i ispričao drugarima o prijateljstvu sa Milošem, koji je ostao u Požarevcu, kako se čujete svakog dana, kako ste se videli u Beogradu...imate sličan kulerski muzički ukus. Posebno mi je fasciniralo, kada si rekao da se vas dvojica razumete i kada ništa ne progovorite, odnosno da se razumete i ćutanjem i da je to jezik sporazumevanja. To je moje veliko otkriće kod tebe, voleobih da se ti i ja tako razumemo. Taj osećaj je fenomenalan, kada sebe pronađeš u nekom ili nečem drugom, kada ne moraš da dokazuješ ono šta misliš i osećaš, kada se, ma kakvo bilo mišljenje ili osećaj, to jednostavno podrazumeva. Ti si  toliko upro da svojim prijateljima objasniš, ali nisi imao dovoljno reči, pa to je bilo predivno za mene slušati. Međutim, mislim da te drugari nisu u potpunosti shvatili, ali ti si ipak bio srećan što si to izbacio iz sebe. I to je najbitnije u celoj priči.

 4.februar 2oo8.
   Tvoje putešestvije do Jakova, posebno što ste tokom dana poprilično popili /vozač Mikica i pratilac Simbe/, kod mame i mene izazvalo je brigu. Naravno to je za vas avantura, lep doživljaj, a kod nas zabrinutost i teži preživljaj, posebno kada si se pred ponoć javio iz kasarne da imaš temperaturu. Briga je stalno prisutna u čoveku i on je manje - više ispoljava u svakom trenutku. Taj osećaj najviše se pokazuje i najjači je prema najbližima...i on raste kako čovek stari. Zašto? Zato što postaje nesigurniji, nemoćniji, sve više izopšteniji iz bitnih životnih stvari, a najbitnije su - mlad naraštaj, pun snage, energije, kreativnosti, volje, zatim brzina događanja, motivisanost da se nešto promeni, uradi više nego što se može. Briga je stalni pratilac i ona je zdrava do razumnog i podnošljivog stepena, posle toga prelazi u "bolest" i ona se teže "leči". Mislim da mama i ja imao još uvek zdravu brigu sa povremenim iskakanjima.

 7.februar 2oo8.
   Ovde duva košava, čini se da prolazi kroz kosti i zidove. Od sinoć razmišljam, da li si imao posledica zbog kašnjenja, iako vam je desetar rekao "da vas boli kur.." Razmišljanja mogu da dovedu do raznolikih stanja u čoveku. Posebno, ako ne napravi prioritete, pa u isto vreme razmišlja o više stvari….Ustavri, hteo sam da kažem da se ne treba preopterećivati. Od kako si otišao u vojsku ti si mi prva misao, onda seka i mama, pa tako redom, već znaš, kada su u pitanju najbliži - a na drugom mestu je posao. Razmišljam i mnogim drugim stvarima, ali ih jednostavno ignorišem iako me stalno opsedaju, ostavljam ih za neki drugi put.

 1o.februar 2oo8.
   Čistio sam i spremao podrum, kako bi smestili trpezarijski sto. Prevrćući po njemu, našao sam tvoj pecaroški štap koji sam ti kupio pre 12 godina u Banji Kanjiža, kavez za hrčke, zatim tu je i rasklopljni dečački bicikl, vreća sa šatorom, sto za kampovanje i druge stavri koje su me podsetile na neke trenutke iz tvog detinjstva. Setio sam se kako smo išli rano ujutro da pecamo na kanal kod Smetlišta i brzo smo se vraćali kući, jer nisi hteo da kakiš nigde nego kod kuće. Setio sam se Biograda kada smo po ceo dan običnim najlonom i udicom pokušavali nešto da upecamo u moru, iako sam znao da  pri obali nema ribe. Samo se u plićaku uhvatila neka smrdljiva, ružna, crvena riba. Bili smo veseli jer smo ipak nešto upecali. U svemu tome si imao strpljenja, volje i želje, znao si tačno šta hoćeš. Niko te tome nije učio, to je  u tebi. Čovek tako nešto mora i kasnije u životu da prepozna, primećujm da ti to razabiraš, još uvek nisi siguan, ali će naići trenutaka kada će to da izađe na videlo, da ispliva, da ti pokaže put...Šta god to bilo, postaće deo tvog načina življenja, nešto što možeš sam da ostvariš, što će te ispunjavati, davati smisao i biti putokaz za nova otkrića u spostvenom biću. Samo treba strpljenja, volje i želje.

 15.februar 2oo8.

    Malo me je iznenadila prvobitna tvoja zamisao da produžiš boravak kod kuće za jedan dan time što ćeš reći nadležnima "da imaš problem u porodici, odnosno da ti je otac alkoholičar i da pravi sranja". Nisam se s time složio, jer se to lako može proveriti, a ne bi nam išlo ni u prilog, zbog prekomande.... Svi ljudi se snalaze i dovijaju kako bi što bolje prošli u životu, pogotovo mladi i ja sam to radio i sada radim, pa makar to bilo prećutkivanjem nečega. Međutim, kada se čovek odluči na tako nešto, treba u kratkom periodu da proanalizira sve momente u vezi sa njegovom odlukom i posledice koje ona nosi...Sada mi je u neku ruku i krivo što to nisi  uradio, pa šta bude, bio bi jedan duže kod kuće, zato sam te i pitao kada si došao da se pozdravimo "da li se ljutiš". Odgovorio si da se ne ljutiš, ali ja se ljutim na sebe. Jedan dan bi mi bio bliži, iako si ti uvek ovde prisutan, osećam te u svakom trenutku.

  2o.februar 2oo8.
   Ti si danas spoznao dve vrlo snažne stvari u vojsci. Povišen je stepen borbene gotovosti, šta god to značilo, ali je povezano sa Kosovom i ulogom  Vojske Srbije u očuvanju zemlje. Nadam se i mislim da će uloga vojske u ovim zbivanjima ostati na tome. Druga stvar je što pripremate "teren" za  “guštere" koji dolaze i taj osećaj, kao što si i sam rekao, govori da si skoro tri meseca na odlsuženju vojnog roka, postaješ "stara džomba", sada će  druge - mlade regrute - više da zezaju i muštraju.Taj osećaj potpuniji je kada se setiš šta si sve prošao i kroz obuku u Požarevcu i Jakovu i kroz odnose sa starešinama i razdvajanje od prijatelja, ali si ipak sve to izdržao. Kako, to samo ti znaš. S druge strane, kao i ti i mi smo kod kuće u iščekivanju gde ćeš u prekomandu.
  Pre neki dan na HRT-u gledao sam jednu epizodu "Prijatelja". Odgledao sam je i za tebe. To je ona epizoda kada prodaju ormarić, za oglas daju više para nego što ormar vredi, pa im prvi kupac nudi trampu za kanu, a drugi zatvori "glumca" u ormar, jer se ovaj hvalio kako može da stane u njega, i sve im pokupi iz stana,a njih dvojica na kraju ostaju u kanuu.

 22.februar 2oo8.
   Večeras si se javio oko 23,3o kada ste stigli sa gađanja. Dali ste sebi oduška, tako što ste sa pidžama pokidali dugmad. Ovaj nestašluk, sličan je mnogim drugim u vojsci i u građanstvu, a vi ste tu generacijski isti - razumete se i kad se nešto pokrene onda to postaje u tom trenutku prava zaraza. Njime se pokazuje da čovek nikad ne odraste, uvek u njemu postoji dete koje se u manjoj ili većoj meri pojavljuje vrlo često, u zavisnosti od okolnosti, raspoloženja, motiva...Čovek ne sme da se kloni svoje prirodnosti, ako se drži samo onoga čemu je naučen i što je nabubao, on ne može biti ono što treba - čovek. Ljudi se sve više udaljavaju, pa svaki pristojan nestašluk ih zbližava, i dovodi do određenog unutrašnjeg pročišćenja.
 Tako je, siguran sam bilo i kod vas večeras. Kada za masovno kidanje dugmadi sa pidžama sazna neko od starešina, to će vas vratiti u stvarnost u kojoj se nalazite, ali ona prava, izazvana pomenutim činom, će vas potajno zadovoljavati.
  I večeras si me pitao, da li ima nešto od prekomande, a ja ti nisam ništa mogao odgovoriti, sem da su mi određeni ljudi obećali "da će nešto uraditi". Bojim se da ne izgubim tvoje poverenje.

 14.mart 2oo8.
    Iz Sr.Mitrovice dovezao si se sa  potpukovnikom. Imali ste o čemu da pričate, što znači da si zahvalan sagovornik. Razgovarali ste i o porodici. Šta bi mu rekao, o čemu bi razgovarali, da si ostvario onu zamisao da radi jednog dana više kod kuće - kažeš "da imaš problem u porodici, jer ti otac pravi sranja". Na sreću brzo kapiraš, logički razmišljaš, jednostavno govoriš, pa u razgovoru sa potpukovnikom nisi mora ništa da izmišljaš, već da kažeš onako kako jeste i o mami, i o seki, i o meni i o sebi. Bilo ti je prijatno. Treba se stalno držati istine, laž se koristi u bezizlaznim  situacijama, ne računaju se sitna laguckanja, pa to i ja radim...Čistu laž kortiste oni koji ne poseduju sebe, slabići, mućkaroši, koji nemaju hrabrosti da se suoče sa istinom, oni koji žele na što lakši način da dođu do nečega, ne shavatjući da tako ne mogu doveka.

 17.mart 2oo8.
   Prva tri meseca bilo je, moram priznati, veoma napeto, sa dosta oscilacija u raspoloženju i kod tebe i kod mene, a primetio sam i kod mame samo ona to nije htela da iskazuje, da se primeti, što je vešto skrivala učenjem. Seka je verovatno u tom vašem mladalačkom fazonu. Te kritične psihološke momente "rešavali" smo svakodnevnim telefonskim razgovorima. Malo sam ja tebe ohrabrivao, više si ti mene tešio - "biće sve u redu ",  "nema veze, izdržaću", "jebem ih u...", "nemoj se ti sekirati, gde me bace, bac "...Verujem u iskrenost tih tvojih reči, ali opet bio sam u nekoj vrsti konfuzije, nemoći da ti na bilo koji način olakšam situaciju u kojoj se nalaziš. Ta tri meseca pregurali smo, nadam se, zajednički, iako si ti podneo sav teret vojničkog života i obuke. Razgovor je lek za sve, samo čovek treba da smogne malo snage da ga započne. Ne mora odmah da dođe do rešenja, ne mora nikada, bitna je reč.

2.-7.aprila 2oo8.
   Vikend si proveo uobičajeno sa društvom, lutajući od kafića do kafića, a u petak ste išli na žurku u Beograd. Vratio si se u subotu oko 8,3o, iako ste iz BG-a krenuli vozom u 4,oo. Nisi mi ni pričao, kako je bilo na žurci jer sam ja radio ceo dan, a u nedelju si se pojavio nešto ranije nego prethodnog dana u 7,3o /ha,ha ,ha...!!!/. Ovo je faktografsko beleženje tvojih vikenda.  Ponekad su i ovakvi podaci vredni, u zavinosti u vezi sa kim su, u kom vremenu se, distnaci, saznaju. Na primer, da ti ovo saznaš za 2o godina, pa kažeš: vidi, majku mu, pa ja sam nekad mogao da ne spavam dve noći i tri dana, samo zbog jedne žurke ili noćnog gluvarenja, a šta mi je sada - kao što to ja često konstatujem u ovim mojim godinama. Da, zaboravih, da si mi u nedelju spomenuo da su se prethodne večeri u "Davidovu" pojavile tri  "stranjske" cure i svi ste "navalili" da ih barite. To me podsetilo, na "Apolo” kafanu, malo dalje od "Pirata", kada sam bio momak i kada je on bio prepun zbog dve konobarice, Ane i Rože. Iako znam da će ovo i mama čitati, ja sam imao, ne da se hvalim, nešto više sreće od drugih. Pretpostavljam da si i ti imao više sreće u slučaju "Davidov".

 27.mart - 1. april 2oo8.
   Od kako si u Sr.Mitrovici i dolaziš svakog vikenda kući, u manjoj meri ima povoda da ti svekodnevno pišem i bulaznim o nekim stvarima. Naravno sve je to iskreno, bilo da se radi o tebi, nekim mojim unutrašnjim sukobima, razmišljanjima, opažanjima ili nekim stvarnim događajima i likovima.
 To nikako ne znači da sam prestao da svakodnevno mislim o tebi. Svakodnevno mislim i o seki i mami, samo na drugačiji način jer su one tu , pored mene, dok si ti u drugom ambijentu i mogućnosti za različite situacije su nepredvidive.
 Danas si se vratio sa redovnog odsustva, ali za koji dan će petak i ti ćeš ponovo doći kući. Jutros nisi bio baš voljan da ideš u Sr. Mitrovicu, međutim, kada sam te budio spominjao si "prvu četu", neka imena, pretpostavljam drugara iz vojske...što znači da si još uvek u vojničkom životu. Kada si otišao iz stana, otvorio sam prozor tvoje sobe, to inače uvek radim kada se vraćaš sa vikenda i čekam da se pojaviš iza samousluge do prve kuće u tom redu. Mama se ljuti, što te nije videla, jer si noćas, kasno došao kući, a ona je rano otišla na posao i fakultet. Krivo mi je što ne viđam sa tobom Romanu, a ne usuđujejm se da te pitam zbog čega.