Dogodine u isto vreme

Zorica Jurković i Tibor Ember u briljantnoj predstavi na novoj sceni budimpeštanskog Srpskog pozorišta u Mađarskoj 

Колико пута су се свакоме од нас догодиле неке лепе ствари, које су уједно биле, или могле биди и опасне? Без сумње, барем једном. Онда када, хтели то или не, ухвате себе како су им се ситуације у које су упали допале, неки од нас им једноставно дозволе да се понављају, трудећи се при том да све, као и први пут, изгледа „случајно". Круг се заврти, али они су пред собом још увек у свету тих лажних случајности, у којем остају све док пред својим огледалом невољно не признају: „Дођавола, па све ово сам ја, моје потајне жеље, снови, тихи вапаји... Све је ту. Свиђа ми се, и то више не може бити случајно."

Сусрет двоје људи, укотвљених у својим неподношљиво мирним брачним лукама, жељних макар и дашка лахора који би њиховој умртвљеној свакодневици колико-толико дунуо у једра, изродио се у нешто што (ни)су желели. Заправо, јесу ли или нису, у овој причи је до њеног самог краја тешко установити, али је питање да ли је такво разоткривање уопште потребно. Један умни човек рече како има истина које није добро знати, нити је добро у њих веровати. Не знамо да ли су јунаци најновије представе Српског позоришта у Мађарској „Догодине у исто време", Џорџ и Дорис, чули за ову изреку, али ако и нису, живот их је свакако научио нечему сличном.

Упркос томе што после тог свог првог, случајног сусрета, настављају да из године у годину варају своје супружнике, увек истога дана и у истој хотелској соби, они су својим законитим партнерима у исто време и одани. Могло би се чак рећи и верни, под условом да и ми који их посматрамо, своју животну филозофију заснивамо на оној да ништа није добро или лоше само по себи, већ да све зависи шта ми о томе мислимо. А Џорџ и Дорис, чије ликове на сцени Српског позоришта у Будимпешти сјајно тумаче прваци овог театра Зорица Јурковић и Тибор Ембер, мисле управо тако. То што је Џорџова љубавница једном годишње, Дорис не спречава да буде добра супруга и брижна мајка, и да у овим својим улогама чак и напредује.

У том једином заједнички проживљеном дану у години, они једно другом поклањају све оно што за шта су ускраћени од стране својих супружника: њихов однос се, како године пролазе, све мање заснива на сексу, а све више на међусобној пажњи, стрпљењу да се партнер саслуша и да му се паметним саветима олакшају животне невоље кроз које је пролазио између два сусрета. Освежена оваквим искуством Дорис видно напредује, па од несвршене матуранткиње постаје студенткиња, затим академски образована интелектуалка, неко време и хипик, а најзад и ауторка једне ТВ емисије.

Са Џорџом, пак, то није случај. Не би се могло рећи да му веза не прија, али њега живот као да присиљава да он кроз њу плива узводно. Губитак супруге и сина покуашава да надомести младом љубавницом, али га она оставља, и то не само њега него и заједничку бебу. Иако физички само једном годишње, Дорис ипак као да је све време ту, уз Џорџа, попут стаменог носећег стуба његовог све тежег и све мрачнијег животног свода.

А када и Дорис доживи нешто слично (трагедију кћерке-наркомана и коначни разлаз с мужем који јој открива да је свих тих година врло добро знао у какву врсту везе се упустила његова супруга), све маске падају, па Џорџов и Дорисин живот остају да стоје један наспрам дугог, потпуно разголићени и неми.

А оно што им остаје, сада су једино они сами - и љубав. Она се се у овој позоришној представи не исказује речју, јер за таквом реториком нема потребе. Ослоњени једно на друго и на своје старачке штапове, Дорис с младеначким велом на лицу, а Џорџ у елегантном венчаном оделу, руку под руку крећу у нови живот, најзад скројен по њиховој мери. Скори биолошки одлазак с овог света, који им је предсказан у лекарским дијагнозама, за њих не преставља никакав проблем. Спокојни и задовољни, одлазе у загрљај залазећем сунцу у тој позној јесени живота, да се најзад, у миру, потпуно посвете ономе чему до тада нису могли, а што их једино чини срећнима - једно другом.

Све то су Зорица Јурковић и Тибор Ембер, глумећи први пут на новој сцени српског театра на будимпештанском Бродвеју, успели да нам дочарају са много енергије, емоција и маште, вешто стављених  у службу свог раскошног глумачког дара, већ много пута доказаног. Ако сте у прилици, погледајте их.