Politika, 12-11-2007. (izvodi)
-Питање Космета је национално питање које се тиче свих нас и наше будућности, јер друштво које није заинтересовано за своју државу неће бити у могућности да се суочи ни са другим проблемима који нас притискају.-
-На четрдесетак рекламних паноа у Београду и двадесет широм Србије од данас ће се наћи плакати који ће сваког грађанина Србије натерати да се запита да ли му је заиста свеједно. Реч је о Косову и Метохији, људима који тамо живе и будућем статусу ове јужне српске покрајине. После плаката на којима су реченице „Кад неког туку, ја не окрећем главу”, „Кад неко пати, ја не ћутим” и „Кад неко плаче, ја не затварам очи”, као и телевизијских спотова у којима учествује 26 јавних личности, „Активни центар” овим билбордима улази у други део кампање ради очувања Косова и Метохије у саставу Србије.-
-Ова акција својим стилом и учесницима у кампањи на сасвим другачији начин говори о косовском питању: без запаљивих речи, ван дневнополитичког контекста и милитантне реторике, и свакако да неће моћи да буде повезана с групама које су до сада биле најгласније за очување Покрајине, чији је тон и карактер иритирао јавност. С друге стране, кампања представља и одговор делу нашег друштва и политичке елите, који чланови ове кампање оцењују као „мањи, али гласнији”, а који на питање Косова гледају као на проблем из прошлости и бреме с којим Србија не може да иде путем европских интеграција.-
-Циљ кампање „Активног центра” је и био да окупи што већи број наших познатих личности које су својим делом, животом и радом признате не само код нас него и у свету. Међу њима су Јован Колунџија, Сергеј Трифуновић, Мики Јевремовић, Емир Кустурица, Влада Јелић, Жика Јелић, Дуле Савић, Слађана Милошевић, Бата Живојиновић, Катарина Радивојевић, Светлана Бојковић, Калина Ковачевић, Драган Јовановић, Андреј Шепетковски, Драган Бјелогрлић, Љиљана Смајловић, Ненад Јездић, Марина Рајевић-Савић, Милан Калинић, Бора Ђорђевић, Ђорђе Давид, Иван Милинковић, Вања Булић, Мерима Његомир, Марко Булат и Виктор Савић.-
Reakcija?
Motivi? Pa uglavnom jasni.Mučno.
Umoran, malodušan, eto ne mogu, moram da pokušam, skupa sa Vama, da pokrenemo nešto,ili da opet tvrdimo da nismo krivi.
Valja nam se opet jogurt-balvan revolucija, stupidno obučena u
,,tehnološku suverenost,, klero-fašističke modernosti.
Moram da verujem da možemo premostiti sve hebene razlike i pokušati da pronađemo sopstveni konsensus (ako nećeš ti ko će, ako nećeš sada kad ćeš) i pokušati da budemo inicijalna kapisla nekakvog integrisanja razuma, ako ga ima, i svi skupa (blogeri, univerzitetski ljudi, nezavisni intelektualci, stranački ljudi ali kao privatne ličnosti...) potpišemo jednu Deklaraciju koja će imati neophodnu snagu i uticaj u Javnosti.
Umesto analiza (ima li se šta više analizirati?), treba biti funkcionalan i organizovan.Svako treba poslati mejlove ljudima koje poznaje i u koje veruje.
Nekakav organizacioni odbor treba da pripremi tekst Deklaracije, odredi datum i mesto i onda da se to potpiše i uputi Javnosti.
Nekakav pritisak, organizovan se mora učiniti.I to civilni, građanski.Sada je već posle.
Krivi možda nismo, ali moramo osvojiti svoje pravo na Odgovornost.
U suprotnom, Krivi smo!
Ruben (gost bloger)