Snap-to-grid – istina na situ niže rezolucije

Blogovi o Wikipediji Mirele i GajeR, gde se što autori a što komentatori dotiču preseka fluidnog kvaliteta mnogih Wiki priloga na jednoj strani, posebno širokog spektra tema na drugoj strani i sveprisutnosti Wikipedije na trećoj, me podsećaju na grafičku ili office automation snap-to-grid opciju u mnogim aplikacijama, gde grafičke ili tekstualne primitive poravnavamo ne po pojedinačnim pixelima, pošto je teško mišom brzo „uloviti" pojedinačne pixele na ekranu, nego aplikaciju podesimo tako da linije ili paragrafi mogu da krenu iz svakog n-tog pixela, desetog, na primer. Brzo postaviti kursor unutar 10x10 kvadrata nije veliki problem ni za manje vešte korisnike, pa se unutar ovakve opcije brzo i intuitivno radi.

Tačnije, podsećanje ide do rezolucije statičkih i dinamičkih osobina našeg znanja, sposobnosti korišćenja tog znanja, manipulacije, proširivanja i, uopšte, beskonačnog refaktorisanja tog znanja.

Rezolucije kao jedne od osnovnih normi našeg postojanja, čipkane zavese na prozoru između udobne kuće iz koje nije lako izaći napolje, i visokog plavog neba prošaranog tajanstvenim oblacima.

Osuđeni na prostor i vreme kako ih sad razumemo osuđeni smo i na logiku granulacije i sekvennciranja, pa onda i na slučajnost i tenziju koje tako neka zaokruživanja donose.

„Pixelizacija" prostora i vremena dovodi do toga da naše razumevanje realnosti oko nas neminovno zavisi i od slučajnosi, pa od statističkih osobina tog dela realnosti koju posmatramo. Ovde ne mislim na domene u kojima haraju kvantno-mehanički fenomeni, nego na mnogo veće domene, često u svojoj veličini opipljive, a često na domene toliko velike da smo u njih uronjeni.

Fizičke, misaone, emotivne i mešane domene. Nije lako naći pod-domen u kom, pre ili kasnije, nećemo biti iznenađeni, prijatno ili neprijatno, istinom na strani novčića suprotnoj od one gde smo je očekivali.

Osuđeni na neki novi deo objektivne realnosti najčešće smo osuđeni i na renormalizaciju po kojoj ćemo svoj subjektivni deo te iste realnosti pomeriti tako da  radosti, tuge, uzbuđenja, dosade, čega god imamo u sličnim količinama kao i pre.

U proseku, naravno, i podsvesno.

Kao pojedinci zavisimo od naših karaktera. Sa jedne strane od fine i mirne potrebe da to veličanstveno sito, na horizontu, kroz koje još finiji, nevidljivi prah istine prožima sve oko nas ne diramo, da ga zaštitimo i održavamo uz pomoć društvene konvencije čiji smo deo, Hjumove konvencije koja evoluira uz opštu dobru volju i odobravanje, a ne konvencije koju nam neko dizajnira.

A sa druge strane, kao pojedinci, zavisimo od strasti da to sito istine rastegnemo do pucanja, do okaca kroz koja više ne provejava prah, nego grudve, ili, bar na trenutak, do okca kroz koje možemo da se provučemo.

U svetu visoke rezolucije neko nosi sočiva jednih znanja i sentimenata, neko drugih. Uvek ograničenih, ma koliko često i sposobnih da se okrenu u istu stranu. Mi smo evoluirali da tolerišemo nepreciznost. Prosto, preciznosti ima previše a mi smo ograničeni na razne načine. Mi nemamo vremena za svaku istinu. Istina ume da bude višak na koju je neko, ako nije uživao dok ju je definisao, protraćio vreme. Do nekog budućeg vremena kad će nova svest, novim ljudima otvoriti nove oči.

Internet je fenomen ne samo kao jedno, ezoterično sito koje svi možemo da cimamo, nego kao fenomenalna struktura koja raste sve brže, u koju smo svi upetljani i gde smo jedni drugima deo istine, bili toga svesni ili ne.

Posmatram svoju ćerku od 13 godina. U tom dobu, možda 6-12 meseci stariji, ja sam od ćaleta koji se vratio iz Beograda dobio prvi komplet elektronskih komponenti, u zabačenom selu, istog dana napravio prvi radio prijemnih, najjednostavniji, i čuo najbližu radio stanicu - Radio Sombor. Moje sito radija, televizije, Matematičkog lista, Galaksije, SAM časopisa i poneke šahovske knjige se igrom slučaja rasteglo i kroz njega je propala definicija moj daljnjeg života.

Gledano iz današnje perspektive online-svega to je kap u moru koje se sve brže širi i koje je danas na dohvat ruku naše dece. Ubrzano sve pametnija naša deca kroz dnevnu igru otvaraju vrata za koja su nama bile potrebne godine, našim roditeljima životi.

U redu, otvaramo i mi, i iako mi više nemamo 13 godina to nas ne sprečava da i sami budemo detinjasti, živimo život na rubu umetnosti.