Minare od švajcarske čokolade

Švajcarska je zemlja čuvena ne samo po bankovnoj tajni, Davosu, Hajdi, siru i čokoladi, nego i po čestim referendumima, na kojima se odlučuje da li neka od takozvanih inicijativa ima da bude prihvaćena ili odbijena u parlamentu. Vest je obišla svet: na poslednjem referendumu prihvaćena je inicijativa koja se založila za zabranu dalje izgradnje minareta u ovoj zemlji.

Ne, stvari nisu crno-bele, ma koliko prizivale slatko likovanje svih otvorenih i prikrivenih mrzitelja islama, ili zgražanje pobornika ljudskih prava i verske tolerancije. Švajcarska je zgranuta više od svih posmatrača šamarom koji je dobila od - sebe same.

Još koliko dan pred referendum procenjivano je da će protiv ove nečasne inicijative, koju je pokrenula Švajcarska narodnjačka partija (SVP), glasati najmanje 60 odsto glasača. Dogodilo se suprotno - 57 odsto ih je glasalo za zabranu.

Zašto? Naravno da SVP nije u dilemi. Što se njih tiče, to je zato što je Švajcarska jedna hrišćanska zemlja, dovoljno tolerantna da dopusti svim drugovernicima da u tišini doma svoga i svojih dosad izgrađenih hramova ispovedaju šta god hoće. Oni - „pravi" Švajcarci, narodnjaci - sada stavljaju granicu, pominjući pri tom neophodnu zaštitu od mogućeg islamskog fundamentalizma.

Može li neko, na prvu loptu, nešto da zameri ovakvoj logici? Problem je artikulisan: islamski fundamentalizam. Ali postoji i njegov skrajnuti deo: u ovoj zemlji živi i, ne zaboravimo, radi oko 400.000 muslimana.

Referendum je održan u senci finansijske krize i pritisaka na Švajcarsku da se odrekne famozne bankovne tajne, raznih skandala od kojih je najpoznatiji hapšenje, pa uz visoku novčanu nagradu uslovno puštanje na slobodu Romana Polanskog, stalne napetosti odnosa sa Gadafijem i neizvesnosti sudbine švajcarskih talaca zatočenih u Libiji.

Švajcarska je prosto bila zatečena, a onda je bilo kasno za ispravke. SVP insistira na tome da država mora da uvaži odluku sopstvenih građana. Parlament je zbunjen i tek sada shvata da pre referenduma nije vođena prava javna rasprava, a građani su nezadovoljni i uplašeni mogućim posledicama rezultata glasanja. Čuju se prvi glasovi koji upozoravaju da bi ovakva odbrana od fundamentalizma mogla izazvati upravo fundamentalističke reakcije. Tek sada se ispoljava briga za komšije muslimane koji su povređeni ovom odlukom i tek sada kreće rasprava o tome da li je pitanje minareta u simboličkoj ravni zaista sporedno za budućnost ove zemlje. Ispostavilo se da bauk koji kruži Švajcarskom nije muslimanski, nego pre svega - švajcarski.

Međutim, pitanje koje leži u samoj osnovi svih dilema ni po čemu nije specifično švajcarsko i glasi: živimo li u hrišćanskoj ili sekularnoj državi? Treba li skloniti raspeća iz nemačkih učionica? Šta je sa „katoličkom" Italijom i „pravoslavnom" Rusijom? Šta ćemo sa veronaukom u Srbiji? I šta sa Iranom i Saudijskom Arabijom, naravno - iako poređenja sa ovim islamskim zemljama služe tek plitkoj nivelaciji (dovoljno je setiti se koliko muslimana živi u hrišćanskoj Evropi, a koliko hrišćana u ovim zemljama Bliskog Istoka).

Što se Švajcarske tiče, ona se budi. Pitanje verske tolerancije je tek posle ovog neslavnog referenduma postavljeno zaista kao pitanje odnosa prema svojim sugrađanima. A sledeći referendum će postaviti još jedno teško pitanje, ono o bankovnoj tajni. Švajcarci su inače navikli da na referendumima odlučuju o životnim, praktičnim stvarima, kao što je ograničenje brzine vožnje na autoputevima, pa su pre par godina izglasali da maksimalna brzina više neće biti 130, nego 120 km/h. Zabavljeni tom vrstom svakodnevnih dilema, a u atmosferi otpora prema svakoj vrsti pripadnosti - na primer, učlanjenju u EU - Švajcarci se sa zakašnjenjem suočavaju sa nekim bitnim problemima svoga društva.

Pomenimo samo neke: problem porođajnog odsustva i novčane nadoknade, problem školovanja i zbrinjavanja dece kojima su oba roditelja zaposlena, problem dobijanja švajcarskog državljanstva za strance (u većini kantona za to je neophodna saglasnost nekolicine švajcarskih žitelja istog kantona, odnosno opštine), problem zdravstvenog osiguranja i, naravno, pomenuti problem bankovne tajne koji je tesno skopčan sa imidžom Švajcarske kao finansijskog raja u kojem bezmalo niko nikoga ne pita o poreklu novca.

Švajcarska je u osnovi konzervativna zemlja, iako njeni građani - ako izuzmemo pristalice Narodnjačke stranke - to uglavnom više nisu. To je internacionalna zemlja, što u smislu konstitutivnih naroda, što u smislu šarenila koje stvaraju brojni stranci koji žive u njoj. Ali švajcarska poslovična neutralnost ume da zaliči na ravnodušnost i ignoranciju, a ponekad to zaista i jeste.

Poslednji poražavajući referendum - prvi koji sam pratila već živeći u Švajcarskoj - bio je onaj na kojem je odbijena inicijativa da se invalidima omogući adekvatan pristup svim novim građevinama. Tada nisam svojim očima i ušima mogla da verujem. Od tada do danas Švajcarci, u nekoj vrsti bezbednog međuvremena ispunjenog blagostanjem, nisu pokazali mnogo sposobnosti efikasnog i humanog rešavanja problema koji im, zajedno sa ljudima, dolaze iz spoljnog sveta.

Naravno, pitanje gradnje minareta u Švajcarskoj je i pitanje finansijskih odnosa sa arapskim zemljama. Na tom planu je posle referenduma zavladao muk. Nijedna strana ne želi da rizikuje gubitak lukrativnih poslova zbog verske (ne)tolerancije. Petparački listovi su čak počeli da skreću pažnju na feministkinje okrivljujući i njih za ovakav rezultat referenduma, jer su one upozoravale da bi, navodno, izgradnjom minareta bio pogoršan položaj žena.

Slučaj minareta je artikulisao problem koji već dugo tinja i u ovoj zemlji - desničari su postali preglasni, a izostaje opcija koja bi im se uspešno suprotstavila. Švajcarska je dospela na prekretnicu i polako sazreva svest o neophodnosti pravovremenog donošenja suštinskih odluka. Gomilanje iritacija u odnosima zemlje sa ostatkom sveta i napadi neumornih i elokventnih desničara otvorili su pukotinu u švajcarskom društvu. Kroz tu pukotinu sada sve glasnije progovaraju oni Švajcarci koji shvataju da neutralnost nije garancija povezanosti sa svetom, već obratno, da vodi u izolaciju. U celoj raspravi, tipično švajcarski, osetno je prisustvo „zdravog egoizma", koji prvenstvo ne daje formalnim udruživanjima (članstvo u EU, recimo), nego pre kvalitetu života u zemlji.

Najglasniji u osudi zbivanja u „hrišćanskoj Švajcarskoj" su mladi ljudi. Lično, najviše računam na njih, iako znam da je bezbednije reći: wait and see.

(Tekst je, uz sitne izmene i skraćenja, objavljen na sajtu Peščanika.)

U MEĐUVREMENU: Širom Švajcarske zakazuju se demonstracije protiv odluke o zabrani gradnje minareta - protiv ispoljene verske netolerancije i protiv SVP. Pravni osnov inicijative je proveren pre raspisivanja refenduma, kolizije sa ljudskim pravima i verskom tolerancijom u pravnom smislu reči navodno nije bilo. Činjenica da je rezultat referenduma bacio ružno svetlo na Švajcarsku, da su se ishodu obradovali samo belosvetski desničari ili oni uvek spremni na zluradost kada je Švajcarskoj reč, kao i najava da će ova zabrana dospeti pred Evropski sud za ljudska prava u Strasburu, pokrenule su uspavane Švajcarce u akciju.