Pošto priroda?

...eko-turizam ima potencijal da otvori četiri puta više radnih mesta od lovnog turizma i da donese dvostruko veći prihod...

Rano popodne novembarskog dana, stižem do ribnjaka u Barandi da utvrdim koje su vrste ptica i u kom broju prisutne u ovoj fazi jesenje migracije. Poput guštera uživam u jednom od poslednjih sunčanih dana ove godine, iako me sunce istovremeno ometa u radu: bije mi pravo u oči, pa je površina vode sva u zlatnim odsjajima. Da tu ne bude kraj, ribnjak je prošaran lavirintom tršćaka koji dodatno skrivaju ptice.

A ptice, naviknute na sportiste, nervozno poleću čim izađem iz kola. Isprva uočavam dve-tri vrste i svega nekoliko desetina obližnjih ptica. U daljini, sporim zamasima velikih krila leti siva čaplja i čini se da je to sve što ću videti.

Ipak, sreća mi ide na ruku u vidu dva seljaka koji prilaze drugom kraju ribnjaka, i.... zamislite sada muzički kreščendo. Odjednom se uskovitlana jata od više hiljada pataka uzdižu put neba, uz njih je i nekoliko stotina gusaka i nekoliko desetina čaplji. Prizor je neverovatan, a većina ga je videla samo na televiziji, iako se može videti i na domak glavnog grada. Za mene je vrhunac simfonije bio odbljesak sa krila divljih gusaka, jedine od naših vrsta gusaka koja ima dvobojna krila.

Po oblačnim zimskim danima jedva se vidi da je polovina krila svetlosiva, ali po ovakvom suncu ta svetla površina blješti kao da je bela, kao da to nisu divlje, već mešanci domaćih, belih, i divljih gusaka. Malo po malo, muzika se stišava, a ptice padaju po vodi. I sve se vraća u normalu. Jedino što se sada vidi je nekoliko desetina pataka i kormorana. 

Kakav je značaj ovog prizora, kolika je njegova vrednost? U ovom trenutku ću naučni značaj podataka o vrstama i brojnosti, kao i značaj boljeg poznavanja migracija barskih ptica ostaviti po strani i, naizgled cinično, osvrnuću se na ekonomsku vrednost prizora. Pokušaću da mu zalepim etiketu, kao da sam mu prišao sa onim pištoljem sa samolepljivim cenama, kakav se koristi u samouslugama.

Iskreno, kolika je cena ovog konkretnog prizora, ne umem da kažem. Ali me je taj prizor vratio u jedan drugi, u jednu impresiju zalaska sunca u afričkoj savani, kome znam cenu.

Jul je najhladniji mesec na južnoj hemisferi – vrhunac australne zime, a tog se popodneva sunce brzo spuštalo ka niskom horizontu obraslom bodljikavim akacijama i žitnožutom travom koja je prekrivala peščane dine Kalaharija.

Sedeo sam sa prijateljima u otvorenom Land Cruiseru, udišući vazduh koji je svakim dahom postajao svežiji. Pokraj pojila, nedaleko od nas, uzdizala se jedna jedina mršava akacija u čijoj se krošnji za počinak spremalo nekoliko sjajnoplavih čvoraka.

Par kreštavih vivaka kovača leteo je unaokolo, dok je šest zebri naizmenično pilo vodu i sumnjičavo osmatralo okolinu. Još nismo videli razlog, ali se odjednom osetilo nešto u vazduhu, neko strujanje zbog kojeg su se zebre malo udaljile, pa je i ženka noja ustala iz trave... kada je na scenu stupio gospodar pojila, još uvek mladi – iako devetogodišnji – mužjak belog nosoroga, težak bezmalo dve tone.

Nosorog je zastao na rubu čistine da onjuši vazduh. Sunce je napola nestalo iza horizonta, bojeći travu topložutom i obasjavajući prašinu koju su podizala kopita, sada već nervoznih, zebri.

Prijatelji me nude čašom kamparija i eto nas u spokojstvu sumraka u trnovitoj savani Kalaharija kako gledamo nosoroga gde spusta masivnu glavu do vode. Nebo je postajalo ružičasto, odsjaji su bojili vodu, a nosorog podigao glavu dok mu se iz gubice cedila tečnost, i sama svetlucava od poslednjih odsjaja sunca.

Usamljena antilopa springbok, pustinjska divokoza kako su je opisali prvi istraživači, prilazi da se napije ali drži odstojanje i ostaje pokraj manje, bočne bare. Nebo je menjalo boje i već se jasno izdvajao niži, hladnoplavi pojas nasuprot višem, topložutom: plavi pojas je predstavljao senku Zemlje, nasuprot višem koji je još bio obasjan suncem, koje je tek zašlo za horizont.

Za mene je vrednost tog prizora bila u sećanju na izuzetan doživljaj kojim sam punio baterije u narednim mesecima. Za nosoroga je vrednost mog prisustva bila opipljivija: plativši ulaznicu za rezervat i iznajmivši bungalov, direktno sam investirao u dalju zaštitu globalno ugrožene vrste. U narednom periodu će dva od preko 20 nosoroga koji se gaje u ovom omanjem rezervatu biti pušteni u područje delte Okavanga u kome su ih lovokradice istrebile, da postanu nukleus nove populacije.

Robert Mugabe je izrekao, a veliki broj afričkih državnika prigrlio stav po kome, ako životinje žele da o(p)stanu, moraju za to i da plate. Dakle, koliko ovakvi prizori koštaju u, npr. već pominjanoj delti reke Okavango u Bocvani, močvari jedva nešto manjoj od površine Vojvodine?

Delta je prošarana turističkim kampovima koji se razlikuju po svojoj nameni: jedni prihvataju turiste sa foto-aparatima, a drugi one sa puškama. (Ne zaboravite da kod nas foto-safari poput, recimo, posmatranja ptica nije razvijen, dok je na drugom kraju lovni turizam veoma raširen.) Dakle, šta piše na onoj samolepljivoj ceni? 

Izvor: Africa Geographic 

Pouka? Lovci plaćaju više ali su malobrojniji, osoblje kampa je malobrojnije, te se prihod deli na manje delova i lokalno stanovništvo ima slabu vajdu od očuvane prirode svog kraja, izuzev onih šestoro koji imaju posao pola godine. Na drugoj strani, foto-safari je jeftiniji, masovniji, nije ograničen sezonom lova, stvara četiri puta više radnih mesta i donosi dvostruko veći prihod.

Ipak, ptice koje u Srbiji nervozno poleću preda mnom dobro znaju da su jedini turisti kojima se mogu nadati oni s puškama. Prihod od ovakvog turizma ubire agencija koja lov organizuje, manji deo ide lokalnom lovačkom društvu, koje upravlja lovištem i zapošljava par lovnika. Država od toga vidi zanemarljivo nizak porez, a lokalno stanovništvo praktično ostaje bez posla jer lovački domovi, koji su u pravilu objekti zatvorenog tipa, zvrje prazni najveći deo godine.

Uz dobru organizaciju, Mađarska, Rumunija i Bugarska su odavno ušle u itinerere tur-operatera koji dovode posmatrače ptica (npr, The Travelling Naturalist ), dok u Srbiji i same ptice znaju da to nije slučaj. Ono što Turistička organizacija Srbije nikako da uvidi je da jednu gusku (istini za volju, lov na divlju gusku je zabranjen, ali koliko lovaca razlikuje divlju i npr. lisastu gusku u vazduhu – najlakše ih je razlikovati izbliza, već ubijene…) možete prodati samo jednom lovcu, dok je broj ptičara kojima tu istu gusku možete iznova prodavati ograničen očuvanošću prirode, kapacitetima turističke infrastrukture i obrazovanošću turističkih poslenika.

Pokušaću da zalepim cenu na prizor uskomešanog jata barskih ptica kome sam prisustvovao. Istina je da atraktivnost krupnih sisara prevazlazi atraktivnost ptica ali, ako se gostima u paketu sa pticama ponude i susreti sa zečevima i srndaćima (garantovani), jelenima i divljim svinjama (uz malo dobre organizacije, mogući), te praćenje tragova vukova i medveda (same životinje su too elusive), odavno istrebljenih u zapadnoj Evropi, smatram da eko-turizam ima potencijal da otvori četiri puta više radnih mesta od lovnog turizma i da donese dvostruko veći prihod. A dotle… dotle će ptice bežati od mene čim pokušam da izađem iz kola.