Južno od Sahare i body art u Africi

   Afrika. Crni kontinent. Sahara, Kilimandžaro, prašume, dijamanti… Svetsko prvenstvo u fudbalu…Pre 15-ak godina ćerka se bila zablesila u crnce i obećah joj ukoliko ovde nekog ne nađe, tata će zapucati u Afriku i dovesti jednog na silu, ako bude trebalo. Od putovanja u Afriku tim ili drugim povodom nije bilo ništa, niti verujem da će biti, ali Afrika je kroz umetničku fotografiju i oslikavanje tela došla u temerinsku galeriju..

      Naime, Muzej afričke umetnosti u Beogradu dobio je svojevremeno od    Muđunarodnog fonda za razvoj kulture UNESCO-a na poklon zbirku umetničko-dokumentarnih fotografija, radova svetski poznate autorke u žanru umetnička fotografija, Marli Šamir.

 Izložbom “Južno od Sahare“ predstavljen je izvanredan foto-dokumentarni fond, pogotovu što je reč o svetu koji polako nestaje: pustinja se širi i oko kamere koje je beležilo ivične delove pustinje tokom '70-ih godina prošlog veka, zabeležilo je jedan jedinstven trenutak, motive koji su danas uglavnom nestali pred plimom peska. U crno-beloj tehnici prikazani su pejsaži, tradicionalan način života, ljudi, arhitektura, privreda, zanatstvo i umetnost. Iako su u najvećem broju snimci načinjeni u Maliju, njihova tematika obuhvata mnogo širu oblast, zapravo čitav pojas koji se pruža ispod Sahare do tropskih šuma i od Senegala do jezera Čad. Zapravo, razlike su veoma male i skoro sve oblasti regiona južno od Sahare, pored geografske i klimatske sličnosti, poseduju sličnu istorijsku pozadinu, verovanja, umetnost.- upoznaje nas Nataša Njegovanović-Ristić, viši kustos beogradskog muzeja. 

  Za ovu izložbu izdvojena je tematska celina koja prikazuje etničke grupe ovog podneblja, a koja se nadovezuju na temaski deo Body art-a. Nomadsko stanovništvo ove oblasti čine Tuarezi, Mavri i Peli (Vodabe), dok zemljoradničko čine tri grupe naroda: Mandingo u koju spadaju Bambare (Bamane), Malinke i Đula; zatim Sudanska grupa sa narodima Sarakole, Songai i Dogon i treća, Voltanska grupa sa narodima Senufo i Bobo. Svi narodi predstavljeni na dokumentarnim fotografijama Marli Šamir, bez obzira da li se radi o sedelačkom ili nomadskom stanovništvu ovog regiona poznati su po ukrašavanju lica i tela tetoviranjem, skarifikacijom i bojenjem.

    Zahvaljujući izuzetnom umeću likovno ukrašavanje ljudskog tela «body art» na afričkom kontinentu dovedeno je do savršenstva. Privremeno ukrašavanje tela-slike ostvarene bojom, čije je trajanje ograničeno i telesno ukrašavanje trajnim sredstvima – urezivanje (skarifikacija) i tetoviranje upražnjavalo je toliko afričkih zajednica koliko ih postoji u tako dugom vremenskom periodu. Samo da pomenemo neke kod kojih je ova praksa najduže trajala i pružila najkonsekventnije primere telesnog ukrašavanja, a to su narod Nuba i Dinka u Sudanu, Masaji i Samburu u Kenij, Murse i Bumi u Etiopiji, Kuba, Luba i Jombe u Kongu i drugi. Nezavisno od estetike ukrasa, nakita ili odeće koje je čovek nosio, samo telo je tretirano kao umetnički oblik – telo kao skulptura ili telo kao slika u koju su unete neiscrpna mašta i kreativnost. Veština telesne transformacije sprovedena različitim sredstvima dala je i različite perceptivne sadržaje koji se kreću od geometrijskih, floralnih i krajnje stilizovanih motiva do figurativnih predstava. Umetnost body arta, je i svojevrstan skup simbola, koji u izvesnom smislu nameću imperativ poznavanja „jezika“ u razumevanju značenja slika ili gravira, toliko važnih unutar određene zajednice. Ova umetnost u najvećem broju slučajeva potpada pod opšte kriterijume koji se ne odnose na samo polje individualne kreativnosti, nego, pre svega, na zajednički izraz unutar društvenog konteksta. U tom smislu ova umetnost se može posmatrati kao funkcionalna, a samo posedovanje funkcionalističke vrednosti izjednačava je sa višim kodom dovodeći je u arhetipsku vezu sa precima kao magično polje odnosa.- objašnjava Nataša Njegovanović-Ristić.

   Kod nekih etničkih grupa umetnost oslikavanjaje dovedena je do umetničke perfekcije. Njihov način dekorisanja lica i tela, koji je zabeležen šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, sadrži elemente modernog slikarstva - nanošenje boje, kombinacija ornamenata i crteža, kompoziciona rešenja slika - čime i izazivaju pažnju naučnika i umetnika širom sveta. Ovde se uočava suštinski različit pristup u realizaciji slika, koje su nastale po slobodnom izboru tema, motiva, boja, vremena nastanka i njihovog nošenja. U ovom slučaju, protiv ustaljenih kanona, umetnik nudi i stavlja svoje telo u službu fantazije, imaginacije, jedine moguće avanture, da bi iskoračio iz kolektivnog obrasca u polje individualnog.

 Cilj izložbe je i pokušaj da se ukaže na postojanje duge slikarske tradicije koja se kasnije reflektovala u crtežima i likovnim ostvarenjima na zidovima kuća i oslikanim tkaninama, što sveukupno predstavlja bazično uporište savremenih  umetnika Afrike.