Tridesetogodišnjak iz 1918.

Završavao se najkrvaviji i najbesmisleniji od svih besmislenih ratova koje je svet video. A to je bio tek početak. I svet je bio gladan. Sigurno da je bio gladan - zemlja u Evropi natopljena krvlju, a ova ovde ostavljena sama dok su momci ratovali za kralja i Britaniju. I virus influenze je uzeo svoj deo. Ko je već živeo u 1918-toj možda radije ne bi, ali oni koji su se tek rodili imali su nimalo lak zadatak da u jednom takvom vremenu prežive. Kažu da su i zime tada bile hladnije.

Kada je naš tridesetogodišnjak imao 20 godina, spremao se pokolj koji niko nije mogao da zamisli ni u najmračnijim trenucima svesti. Ekonomska Depresija se potrudila da niko ne pomisli da je imun na gladovanje i očaj. Ali je Big Bend muzika ubedila sve sa ove strane Atlantskog okeana da njima u stvari niko ništa ne može. I svi su plesali swing.
I ovog puta su kanadski regruti i dobrovoljci krenuli da se bore za kralja i Britaniju, ali dodali su listi i svet.

Kada je tridesetogodišnjak napunio 30 rat je konačno bio završen, spremala se ledenica sa Istoka, i baby boomers su se zagrevali u matericama svojih majki za nastupajući egzibicionizam postmodernog sveta. Zašto je bas tada odlučio da na tom broju ostane je nepoznato. Ono što se zna je da je uvek imao na nogama ulaštene cipele za ples, i da je uvek bilo žena koje su volele da čuju magično pitanje: ‘Shall we dance?'

Sa 40 je tridesetogišnjak i dale plesao. Kao veteran gledao je nove regrute kako lete u Koreju. Ovog puta ratovalo se za demokratiju. I više puta od tada.

I sa 50 je plesao. Novi klinci su se spremali za Woodstock, gitarski rifovi i Elvisovi kukovi su bili amaterski pokušaji da ritam izađe iz nogu i smesti se u pelvis. Elvis - pelvis. Hihihi.

Sa 60 nije mogao prestati sa plesom. Ne, to nikako nije bilo vreme da se prestane sa plesom. Seksualna revolucija je uzela maha i oslobođene žene su bile novi fenomen u svetu, koga su se neki bojali a oni pametniji mu se jako obradovali.

Sa 70 je još uvek plesao. I sa 80 je plesao. Sa 90... - naravno da pleše. Neće valjda sada stati? Još uvek se okreću, i svet i Daniel.

Daniel ima na nogama pedeseti par ulaštenih cipela, ko zna koje po redu besprekorno odelo, leđa kojima se može meriti savršena vertikalnost zidova u arhitekturi, elastične udove koji bez senke napora manifestuju zašto je vredelo ostati tridesetogodišnjak, i lice koje je videlo devet decenija svetskih dešavanja. Iz tog razloga najviše on subotom i dalje ide na ples, i obraća se mladim ženama pitanjem koje nije izgubilo apsolutno ništa od one prvobitne magije: 'Shall we dance?'