Nauru –lekcija iz globalne politike

Država Nauru je najmanja ostrvska zemlja na svetu (oko 12.500 stanovnika živi na  ukupnoj površini od oko 25 kvadratnih kilometara), ima jedan aerodrom (pri dnu slike), i jedan rudnik fosfata (u centru slike). Ostrvo se nalazi na Pacifiku, južno od Maršalskih ostrva, u Mikroneziji. Fosfat potiče od naslaga ptičijeg izmeta koji se tu taložio vekovima, ali su rezerve, usled povećane eksploatacije (Engleska, Australija i Novi Zeland su imale koncesije na ekploataciju poslednjih 80 godina),  počele ubrzano da se smanjuju. Oko 90% rezervi fosfata je potrošeno u ovom periodu. Najviša kota na ostrvu je 61m i smanjuje se jer su tu naslage fosfata najveće. Ukupno asfaltiranih puteva ima oko 24km (videti sliku), dužina obale je oko 30km. Obradive zemlje nema. Pored eksploatacije fosfata, stanovništvo se uglavnom bavi ribolovom. Stanovništvo sačinjavaju Nauruanci, govore nauruanskim jezikom (ovaj jezik se razlikuje od svih ostalih ostrvskih jezika).

Godine 1889, kada je bila Svetska Izložba u Parizu, i postavljena Ajfelova kula, Nauru su anektirali Nemci. Kasnije su došli Australijanci, pa Japanci, koji su imali vlast na ostrvu. Tokom II Sv. rata ostrvo je besomučno bombardovano za vreme operacija na Pacifiku, i tom prilikom je uništeno oko 15 japanskih aviona. Godine 1968 je država Nauru najzad dobila nezavisnost, a 1999 je postala članica UN.

To su bili zlatni dani za novu državu. Novca od fosfata  je bilo u izobilju. Porodice koje nikad nisu putovale sa ostrva naručivale su čarter avione da idu u šoping na Fidži, Havaje ili Singapur. Govori se da su, tokom nestašice hartije na ostrvu, koristili dolarske novčanice kao toalet papir. Počeli su da uvoze sportske automobile – po ostrvu se i danas priča kako je šef policije kupio žuti Lambordžini, i prekasno ustanovio da je suviše debeo da u njega sedne. Naime, 94% Nauruanaca je gojazno.

Ribarenje na koralnom grebenu

Razni drugi ekonomski projekti su počeli da se pojavljuju. Jedan od većih je višemilionska investicija za postavku West End mjuzikla o životu Leonarda Da Vinčija. Nauruanci su listom odlučili da je ovo projekat vredan budućnosti zemlje i priložili svoj novac bez ustezanja. Nažalost, ovaj projekat je propao.

Kupovani su hoteli širom sveta, novac od fosfata je investiran u sve maštovitije projekte, ali svi su listom propali.

Danas je Nauru na ivici ekonomske propasti. Zalihe fosfata su istrošene, skupoceni automobili trunu napušteni po ostrvu.

Nauruanci pokušavaju da se nekako izvuku iz ovih nedaća. Neko vreme su zaradjivali od pružanja zatvorskih usluga Australiji (držali su zatvore u koje su smeštane izbeglice koje su ilegalno pokušavale da udju u Australiju). Medjutim, i taj izvor prihoda je počeo da se gasi – u proleće 2008. je gomila ostrvljana zapalila jedini zatvor. Predsednik Naurua, Markus Stiven, bivši dizač tegova, izjavio je da je u pitanju politički motivisan vandalizam. Uprkos optimizmu predsednika Stivena, mnogi Nauruanci nemaju mnogo nade kad govore o budućnosti. Nauruanci jednostavno više nemaju proizvod koji bi mogli da ponude svetu.

I onda su se pojavili Rusi da ih spasu!

Pre dva dana, Nauru postaje četvrta zemlja na svetu koja je priznala nezavisnost Abhazije (uz Rusiju, Nikaragvu i Venecuelu). Istovremeno, Rusija je državi Nauru dala kredit od 50 miliona dolara za hitne društvene i ekonomske projekte.  Zlobnici (a takvih uvek ima!), kažu da glas svakog Nauruanca vredi oko 3500 dolara, u poredjenju sa oko 100 dolara za Venecuelanca, ili 200 dolara za Belarusa, itd. Ministar inostranih poslova Naurua G-din Keke se još nije izjasnio da li ovo priznanje uključuje i Južnu Osetiju, ili će biti potrebni dodatni pregovori, ali je rekao da će uticati i na druge Ostrvske države da slede njihov put.

Zlobnici su, naravno, počeli da komentarišu ovaj uspeh Rusko-Nauruanske diplomatije na zloban način. Medjutim, Sergej Markedonov, stručnjak iz Instituta za Političku i Vojnu Analizu iz Moskve, imao je drugo mišljenje. “Ova stvar nema veze sa moralnošću. Nauru je najmanja zemlja na svetu. Ona nema čime da trguje, osim nezavisnošću. Ako je nezavisnost roba, ljudi će njom da trguju.“

P.S. Satima sam razmisljao da li da postavim ovaj tekst. Ishod ovog razmisljanja je ocevidan. Ipak da kazem - svaka slicnost ove price o Nauruancima sa bilo cim je potpuno slucajna.