Sveti Nikola perom mog tate

Za slavu Sv. Nikola 19. decembra otac je uvek kupovao ribu posle čekanja u velikom redu kome nije bio sklon. Za jelo osim pečene ribe, pravljene su posne punjene paprike, pasulj tetovac – krupan kao suva šljiva, razne salate, turšija i drugo. Majka je, zbog prestiža, pravila čak i po 16 vrsta posnih kolača, a takođe je ...mesila slavski kolač koji je šarala pomoću posebnih drvenih kalupa. Brat i ja smo išli u komšiluk da donesemo pojačanje u stolicama, za goste, koje su ređane jedna pored druge uz sva četiri zida u spavaćoj sobi, pošto su prethodno kreveti premešteni u dečiju sobu. U sredini sobe za goste nalazio se stočić sa slavskim kolačem i slavskom svećom. U uglu ispod ikone Sv. Nikole bilo je stalno upaljeno kandilo. Tada je bio običaj da pored popa koji je u našoj kući sekao kolač i kumova koji su bili najvažniji gosti (a i najdraži jer su nama deci davali po dinar – dva u metalu) slavu čestitali svi rođaci koji nisu slavili Sv.Nikolu, mnogi prijatelji, komšije i poznanici, pa čak i nepoznati. Tada je vladao običaj da se na slavu niko nije pozivao, a svako ko dođe je dobro došao.  Nije bilo ručkova ili večera kao što se to danas radi, već samo posluženje ovim redom: žito, nekoliko puta kolači sa vinom i rakijom i na kraju domaće slatko. Nepoznati gosti bi odmah prelazili na vino dok su prijatelji i familija išli redom i niko ne bi ostao duže od 40-ak minuta. Prvog dana došlo bi do stotinak gostiju (nekad istovremeno i po 15-ak), a drugi dan - patarica je bila sa manje gostiju i pretežno ženskog sastava kada se uz kafu i posluženje uz stručnu procenu kvaliteta tamanila preostala količina posnih štanglica, bombica, komisprota i žita sa orasima. Komentarisala se poseta naročito najuglednijih gostiju i ko je mogao da najduže bude trezan, ko se već prepodne napio i šta je ko rekao, ko je kolačić zavio u maramicu i poneo, jer ne može više - a tako su lepi. Sve to po originalnoj proceduri “rekla - kazala”. Na slavu se nije pozivao niko osim popa da seče kolač, jer je većina slavljenika nosila kolač u crkvu da se preseče. Sedeljke za vreme ručka ili večere je običaj za selo, jer ako kum ili rođak dođe peške (nije bilo autobusa) iz susednog sela udaljenog nekoliko kilometra morao je negde da ruča. U gradu je frekvencija poseta i čestitanja slave mnogo ubrzanija. Obično su ljudi išli na više mesta da čestitaju slavu Sv. Nikola. Za vreme Sv. Aranđela (to je bila druga slava po rasprostranjenosti) mi smo išli na desetak mesta, a takođe i gde je sveti Jovan, sveti Stevan (Stefan), Sv. Vavedenje i ostale krsme slave. Posle rata je slava mogla da se slavi i bilo je ljudi koji su javno slavili slavu bez posledica. Slava nije bila zabranjivana, nego je samocenzurom slavljena krišom i u tome su prednjačili nadri komunisti, jer prema ideologiji partije njeni članovi su bili obavezno ateisti i bili protiv Crkve. Isto tako, pojedinci nepartijci na položajima hteli su time da ostave utisak na komuniste da su protiv religije koja je proglašena “opijumom za narod”. Mnogi sada govore svašta, kao mogli su da nastradaju zbog slave, a ustvari to se odnosilo samo na komuniste koji su zbog dvoličnosti mogli da budu iskljičeni iz partije i da tako izgube rukovodeći položaj ili privelegije.