Ljubav koja poništava vreme

Odlomak iz romana "Isaija" 

(...) Пре но што је са последњег застртог степеника згазио у двориште, застао је и окренуо се. Нешто је ослушкивао.

- Чујете ли ово? - упитао ме је, загледан у даљину.

- Чујем - одговорио сам, иако је око нас владала потпуна тишина.

Исаијино лице се озарило.

- То свети Ђорђе тетура ветрове преко оних брда - показао је руком некуд изнад кровова. - Буди уснуле људе. Од свега лепог што сам досад видео, нисам нашао ништа што би било макар мало боље од истине. Њој је, изгледа, суђено да се бори против лажи. Истина ће побеђивати, али ће се лаж увек враћати, па ће истина стално изнова морати да се бори с њом. Ако то не буде чинила, биће заувек изгубљена. Да, волео бих заиста да ова ноћ буде кратка, али... Не знам. Понекад ми се чини да је све то ипак само вапај глувом свету над туробном истином.

Погледао је према дворишту и пружио прст ка сасушеном деблу које је лежало у подножју дрвене ограде.

- Видите ли оно суво стабло које се полако ломи и чини мртваца још мртвијим? Сутра ће бити прах. Биће земља, саткана од блата, од суза, од мржње и неправде.

Затим је дубоко удахнуо и задржао дах. Док је издисао, на лицу му се оцртавало задовољство.

- Али, знате ли од чега још? - упитао ме је пронциљиво и, оклевајући на тренутак, усхићено додао:

- И од љубави, до небеса! Оне која поништава време. (...)