Više ne znam gde je bila greska...

Управо сам се вратио из лифта. Да, добро сте чули. Задржао сам се у њему мало дуже, у друштву троје својих пријатеља и једне пудле, приде. Пет душа у једном и по квадрату. Не питајте ме како смо стали унутра, али то у овом случају није ни битно. Важно је да смо се заглавили и висили тако упаковани пуних пола сата. Oбешени између приземља и првог спрата будимпештанске десетоспратнице у којој живим.

Наравно, сигнала на мобилном ниоткуд, као и обично када се човек нађе у неком таквом небраном грожђу. „Сва срећа, ту су људи", рекох с олакшањем својим сендвич-сапатницима и стадох да куцкам по вратима лифта, сигуран да ме они са друге стране чују. Рачунам, ту су испред, чујем им кораке, нема потребе да ударам као крвник. Међутим, убрзо се испоставило да је и за викањем до изнемоглости било потребе.

Додуше, потребе да, али не и помоћи. Из ходника су и даље допирали кораци комшија, а затим и њихови тихи шапати. Све је убрзо постало толико тихо да се једва могло назрети да је неко ту. Имао сам утисак да су почели да ходају на прстима док су пролазили крај лифта, да их случајно не препознам по ходу.

Наше „упомоћ" и њихово шуштање и шапутање наизменично су се смењивали добрих пола сата, све док се свевишњи није смиловао нашој муци и једном од мојих заглављених сапутника посало сигнал на мобилном (ваљда зато што је све време мењао положај док је цупкао и тресао лифт). После је све било лакше. Служба за спасавање, једина које се ово тицало, стигла је за пар минута.

И сада, ево ме, седим и гледам у једну тачку, а (само)преписпитивањима као да нема краја...

Сетих се једне своје забелешке коју сам ставио на папир недавно, када сам био сведок нечег сличног. Гласи овако:

Старост је, кажу, тешка сама по себи. Чак и да је ништа са стране не отежа, не подноси се лако. Ако ни због чег другог, оно због сазнања да је део пута који нам је у том периоду живота преостао, вишеструко краћи од оног који смо већ претурили преко главе - ко више, ко мање паметно. Шта ће нас у старости снаћи, често зависи од тога колико смо често и којој количини тој памети дозвољавали да нам на путу који смо прелазили буде претходница.

Али, старост понекад уме и да изненади. Пријатно или непријатно, не марећи много за то с колико смо је памети дочекали и колико смо се промишљено за њу спремали. Ако те у то треће доба изненада погоди Аморова стрела, на пример, нисам сигуран у коликој мери је то плод твојих заслуга или настојања. Једноставно се деси, ма како да си провела живот. Добро, рећи ћеш како говорим о крајности и то случајној. Слажем се да је подрхтавање срца у неким годинама више последица кардиоваскуларних него емотивних стања, али и случајности, биле крајње или не, и те како умеју да промене живот. Некад донесу нов, некад угасе постојећи.

Један се умало угасио. Пуким случајем, на улици. Старија госпођа се саплела, не знам како, ваљда о ивицу тротоара. Само сам видео како неспретно трчи према зиду не би ли зауставила свој пад, али како су јој руке биле заузете торбама, није успела да избегне снажан ударац раменом, а онда и главом.

Торба одлете, а она се сруши испред мене. Помогао сам јој да устане и тада видех како јој је из слепоочнице тече крв. За неколико тренутака обоје смо били обливени. Извадим марамицу, али није помогло. Крв је текла, а жена убрзано малаксавала. Пешака нигде. Махнем једном возачу, махне он мени и одјури даље. Махнем другом, трећем... Сви су махали и пролазили. Четврти се мало двоумио, успорио камион, замало да стане, али не. „Извини другар, журим", говориле су његове стиснуте усне и слегнута рамена.

Жена је мирно покушавала да брише крв са свог лица и полунасмешених усана, на ивици снаге понављала: „Хвала вам, хвала...". На позив да спасу људски живот дошли су само они који су за то плаћени. Будимпешта је наставила да пролази - уздигнутог чела, гиздаво, ћутке.