General Trifunović,komandant koji je sačuvao živote vojnika

Vrhovni sud Srbije ukinuo je presudu kojom su general JNA Vlado Trifunović i grupa vo oficira pre 14 godina osuđeni na zatvorske kazne “zbog podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje”.Tako jeVrhovni sud Srbije vratio  na početak suđenje, kojim je nekadašnji general JNA Vlado Trifunović osuđen na 11 godina zatvora.

General Trifunović osuđen je zato što je kao komandant Varaždinskog korpusa septembra 1991.godine odbio da napusti kasarnu i izvede neobučene regrute izvan grada, već je napustio kasarnu i neupotrebljivu tešku skalameriju i svojih 220 vojnika i 37 oficira žive i zdrave vratio u Srbiju. E za to ga je Srbija osudila, a jedan general mu je rekao„Niste nam bili potrebni živi, nego mrtvi“ i  da su Srbiji potrebni mrtvi heroji da joj pozlate istoriju i da se njima ponosi”.Naravno, dotični i mnogo dotičnih nisu mislili da među mrvima treba da budu oni i njihovi već neko drugi i nečiji drugi sinovi.

Za razliku od takvih monstruma, ludaka i ljudi pomrčenog uma, a nezajažljivih u svemu drugome, general Trifunović je mislio da su životi mladih ljudi , i životi onih koje bi oni eventualno pobili dok ne bi izginuli, vredniji od nečijih fikcija u zakrvavljenim očima. Da je bilo mnogo više generala poput Trifunovića  do ludnice ne bi ni došlo jer za ludnici su potrebni ljudi pomućenog razuma.

A kada je o istoriji reč, ona će zabeležiti da Trifunović ničim nije ukaljao ugled Srba i srpskog naroda za razliku od nekih koji jesu.

Vreme je da se moderna evropska Srbija politički odredi prema njemu i onim drugima, jer, za razliku od Srebrenice i Vukovara, ni najveći srbomrsci ne mogu i Varaždin stavljati Srbiji na teret.

Rehabilitacija generala Trifunovića nije samo pravno već i političko pitanje- pitanje samorehabilitacije Srbije i konačnog određivanja prema svojoj nedavnoj prošlosti.

Da je Trifunović postupio kako su jedni nacionalisti hteli, a drugi očekivali i priželjkivali možda bi Varaždin bio razoren, poginulo mnogo civila i 257 pripadnika JNA.Šteta ogromna korist nikakva, osim što bi ove bespotrebne tužbe imale još po jedan “dokaz” više o “genocidnosti” one druge strane.

General Trifunović je u i Hrvatskoj optužen za ratne zločine i osuđen na 15 godina zatvora, dok se u Sloveniji vodila istraga zbog nadležnosti koje je imao i na delu teritorije te zemlje.

Apsurd je da jednog istog čoveka optužuju sve sukobljene strane, i da je to jedini primer konsenzusa koje su postigle tri nekada bratske republike, ali ovaj prostor je ionako prostor asurda;

Apsurd je da ga najstrožije osudi i izloži linču  njegova zemlja kojoj je vratio žive vojnike i starešine;

Apsurd je da ga optužuju oni koji se ponose “slavnom srpskom istorijom” kada je srpska vojska napustila zemlju i povukla se preko Albanije, kada ga optužuju oni koji se nisu hteli boriti protiv Nemaca jer im je bio “važan život svakog Srbina”, a najveći apsurd je da su ga optuživali i oni koji su se u 2.svetskom ratu borili za bratstvo i jedinstvo i “čuvali ga kao zenicu oka” dok im nije upao trun nacionalizma i šovinizma ;

Apsurd je da  u toj istoj zemlji nisu suđeni već hvaljeni neki koji su krivi za smrt mnogih mladića, vojnika te iste zemlje;.

Apsurd je da ni 9 godina posle odlaska režima za kojeg kažu da je za sve kriv on,a ne i mi,general Tifunović nije rehabilitovan, čime bi se i simbolično distancirali od onog režima.;

Apsurd je toliki stepen ravnodušnosti za ljudske sudbine, toliki stepen zaboravnosti, toliki stepen ljudskjog licemerja.;

Apsurd je da za svih ovih 14 godina nigde ne videsmo da su se okupili oni koje je spasao sigurne smrti i roditelji sinova koje im je žive i zdrave vratio, ne napisaše, ili barem nije poznato, peticiju;

Apsurd je da oni koji s pravom traže istinu o smrti dvojice vojnika na Topčideru i da se krivci osude, ne traže istovremeno i da se rehabilituje čovek koji je 257 vojnika  spasao od smrti ;

Apsurd je što se niko nije setio da mu barem dodeli priznanje za plemeniti podvig, mada bi bio apsurd i dam u to priznanje uruče neki koji to često čine;

Apsurd je da država Srbija takvom čoveku nije rešila stambeno pitanje čak ni posle petooktobarskih promena;

Apsurd je da se postepetoktobarska Srbija odnosila prema njemu skoro isto kao i ona pre;

Apsurd je izgleda što kod nas ništa nije i sve jeste apsurd.

                                       - ------   -
General Vlado Trifunović i danas živi razdvojen od porodice, teško oboleo, u samačkoj sobici hotela Bristol. Kada je bio u pritvoru, oduzeli su mu platu, supruga nije radila, a ćerka je, iako na porodiljskom bolovanju, dobila otkaz. Jedva su preživljavali, a  na ulici su im psovali "majku tudjmansku".
O svemu tome, Trifunović je govorio u nekoliko intervjua pa evo nekih izvoda koje vredi pročitati.

"Ja se ponosim svim onim što sam uradio, jer smatram da je sve to što sam uradio u skladu sa etikom vojnika, čoveka, razumnog građanina, komandanta, jer ja nemam pravo da besmisleno šaljem u smrt nečije sinove”, rekao je Vlado Trifunović.

 “Ljude koje sam spasio, to su deca sirotinje. Oni koji su imali vezu i šansu, svi su povučeni iz opasnih garnizona, a one koji nisu imali nikoga ja sam spasao - kaže Trifunović i nastavlja: "I da se ponovo rodim, ponovo bih bio vojnik i isto bih uradio. Moja prva misao bi ponovo bila da spasavam ljude kojima ja komandujem. Vode se ratovi koji nemaju nikakvog smisla. Ubijaju se komšije, zavađa se narod, a ja to nisam želeo. Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju".

“Branio sam se u Varaždinu sedam dana i sedam noći. U Beogradu su znali da će kasarna biti napadnuta, to sam saznao na sudu, i to mi je i Kadijević priznao. Oni su nas ostavili oslabljene, samo sa regrutima koji nisu ni obuku prošli, a znali su da ćemo biti napadnuti. Ali ako bi se sutra ponovila ista situacija kao u Varaždinu, opet bih isto postupio. Doneo sam najbolju odluku koja se u tom trenutku mogla doneti. Spasao sam mlade ljude koji su potrebni ovoj državi i koji treba da žive, bez obzira na mišljenja pojedinaca. Smatram da je najveća vrednost jedne države i vojske - život čoveka. Ne kajem se. Istu bih odluku doneo, po cenu iste žrtve.
Kada sam stigao ovde, rekli su mi da ni ja, ni ti vojnici, da zivi nismo potrebni Srbiji. Jedan general mi je rekao da su Srbiji potrebni mrtvi heroji da joj pozlate istoriju i da se njima ponosi. Dolaskom u Srbiju, pre suđenja, protiv mene je pokrenut javni linč. Prednjačile su Politika i Ekspres politika. – rekao je general Trifunović u jednom intervjuu 2004.godine.

Vojnici su vas branili na sudu, govoreci da ste im u Hrvatskoj bili i otac i majka. Da li to moze da bude neka vrsta satisfakcije?

” I da nisu to rekli, meni je najvaznije da su ostali zivi. Ali malo je ljudi koji dobro cine, svi bi da nesto napakoste. Moju cerku su u Srbiji izbacili s posla, radila je u vojnoj ustanovi. Kada su mene zatvorili, njoj su urucili otkaz u nedelju, dok je bila na porodiljskom bolovanju. Oduzeli su mi platu, a zena i cerka ne rade. Jedva su kupovale unuku mleko. Vidite kakav je to cinizam bio, da sto vise zaboli. Psovali im "majku tudjmansku". Kakve moja porodica ima veze sa Tudjmanom? Kada se samo setim... Bolela me je cinjenica da me moja drzava i moja vojska, kojoj sam sluzio 43 godine, tretiraju kao najgoreg zlocinca. U zatvoru sam bio maltretiran i ponizavan. Tesko sam oboleo. Istina, nesto i zbog moje dugogodisnje vojnicke sluzbe, ali najvise zbog toga sto su me oblatili i oklevetali do kosti. Porodicu su mi rasturili, zivimo razdvojeni na raznim stranama. Jedino, eto, to sto smo svi zivi. Ali jad i cemer se ne moze opisati. Zivimo u krajnjoj bedi. Kao da nikada nista nismo radili i nista nismo vredeli. Zena mi je veliku podrsku dala i zrtvovala se. Ja bih isao da radim nesto iako sam bolestan. Ali gde? Ne smem preko granice, a ovde bih verovatno mogao samo da tucam kamen. To necu, i ne mogu”
Čini se, na osnovu ove vaše priče, da poštenje i čast ne vrede mnogo?
” Ma, ne. Moraš tako. U suprotnom bi svi bili ološi i lopovi. Pa i vi ćete svoju decu vaspitavati da budu dobra. Ja sam u zatvoru video ljude koji su svoje majke ubili. Pa zar takvi da budemo!? Majka me zaklela, kada sam završio vojne škole, da nikoga u crno ne zavijem. To ću pamtiti dok sam živ. Rođen sam u porodici kao deseto dete. Učili su nas šta je ljubav i poštenje. Pa nisam ja baš neki izuzetak, ima još meni sličnih ljudi. Možda ih niste sreli.”
Oni koji su se zalagali za vase oslobadjanje iz zatvora sada su na vlasti, ali jos niste rehabilitovani. Sta vam je rekao premijer Zoran Zivkovic kada vas je primio u oktobru?

”Pitao sam ga da li mogu da mi rese stambeno pitanje, jer nema smisla da umrem u cadjavoj sobi. Kaze, to cemo resiti preko Tadica i ici cemo na rehabilitaciju. Posle cujem kako Tadic misli da imam stan u Zagrebu. Taj stan u Zagrebu mi je sudski oduzet. Razgovarao sam i sa Krgom, i tada sam im tu presudu predao. Pokušao sam i da mu se javim, ali  mesec dana mi govore da je na nekim sastancima. Šta ću, da skačem s prozora, ne mogu. Izgleda da stan neću dobiti dok sam živ. Nema ko da ubedjuje vlast, a vlast gleda svoja posla. Evo vidite, ne mogu da se dogovore ko će biti šta. Nekadašnja opozicija,. Opozicija je za vreme Miloševića bila na mojoj strani , branila me i to mi je pomoglo da izdržim u zatvoru. Ja sam razuman čovek, znao sam da to nije od srca nego im je trebao primer za kritiku režima.”

Da li vam je načelnik Generalštaba Branko Krga rekao nešto o rehabilitaciji? Presuda prema kojoj ste vi izdajnik i dalje je na snazi.
” Pitao sam ga za rehabilitaciju. Kaže, sudije su nezavisne, ne može da se meša. Ali da vas podsetim, Momčilo Perišić je postavljen za načelnika Generalštaba kada su meni ponavljali suđenje treći put. Na prvom i drugom suđenju, oslobođen sam svih optužbi. Perišić je održao sastanak sa tužiocima i sudijama u Vojnom sudu, i tada je izjavio da nosi u torbi bombu da je upotrebi kada me vidi, jer sam izdajnik. Znači, on je mogao da se meša kada je trebalo da me osude. Ako je izvršeno nasilje nad pravdom kada su me osudili, valjda jedan načelnik Generalštaba treba da kaže - pa ljudi, vidite šta je ovo. Sudio mi je Radomir Bojović, koji je na prvom i drugom sudjenju bio tužilac, a država je stala iza moje optužnice jer su joj bili potrebni poslušni oficiri.”
Na šta konkretno mislite?
”Mislili su da sam ja fanatik i da ću u Varaždinu ostati do poslednjeg metka i vojnika, da ću srušiti grad. Sahranili bi nas, mene proglasili herojem, a Hrvate genocidnim narodom. A Hrvati bi napravili nekakvu Ćele-kulu i rekli: evo vidite kako su Srbi nezasiti u osvajanju, dosli u Zagorje da prave veliku Srbiju. Nisam hteo da moje i kosti mojih vojnika posluže nekome za razdor među narodima. Drugo, verovatno su procenili, kada sam se vratio iz Varaždina, da nisam podoban da me pošalju u Bosnu da branim svoj rodni kraj. Da ne bih pristao da činim zločine. Oni koji su bili u Bosni radili su šta je trebalo. Mladić je bio glavni, sve je od njega počinjalo. I Talić je optužen, i još neki generali. Progone ih kao zveri. A ovde su ih slavili. Dok sam bio u zatvoru, na radiju sam slušao kako je i Savez boraca Novog Beograda primio eminentnog generala Ratka Mladića, i delili su mu neke plakete. Gde je sada Savez boraca? Podstrekavali su te ljude na zločine. A ja sam im služio kao batina, da vide kako prolaze oni koje proglase izdajnicima. Zato su neki vojnici profesionalnu etiku bacili pod noge. Verujem da zločine nisu vršili zato što su rođeni zločinci. Atmosfera ih je povukla, i mislili su da čine nešto dobro. Nisu mislili svojom glavom. Ja sam mislio svojom glavom, i evo kako sam prošao.”

Vreme je da i Srbija konačno počne da misli svojom glavom jer rehabilitacija generala Trifunovića je istovremeno i samorehabilitacija Srbije.