K.C. - OKO NJEGA I U VEZI S NJIM, No19

Once again, Mikele9

Na Vratima K.C.-a zalepljena osmrtnica. Ustrčim uz stepenice i zabodem nos u fotografiju. Čika Mija, jebote! Čitam:

„Naš voljeni i nikada prežaljeni, suprug i otac, ime i prezime, pukovnik u penziji, Diplomirani Filosof, iznenada je preminuo u 75 godini. U potpisu: neutešna žena Stanka i sinovi Đorđe i Miša. Sahrana će biti na Novom Groblju dana......u .....časova.''

Uletim unutra, Mara me već spazila kroz staklo, na šanku me čeka Loza, okrenem se oko sebe, skoro svi kulturni poslenici prisutni, ćute, proliju za dušu i cimaju ko zna koju već po redu. Sunem Lozu u žedno suvo grlo:

„Maro donesi flašu", kažem i sedam za sto za kojim već sede moj deda, u K.C.-u i krugovima bliskim njemu, poznat pod imenom Ambasador, Šakal i Šole francuski đak. Pred Ambasadorom načeta baklava, Marinih ruku delo i dopola ispijena nulapetica Loze. Šakal, dok ja sedam:

„Maro, kad si već kod flašijanovića, donesi Šoletu i meni jedan Rubin."

„Dedoviću", pitam Ambasadora tj rođenog mi dedu „šta to bi?"

„Riknuo Mija, jebi ga i naživeo se", kroz zube odškripi Šole.

Onda se okrenu prema Ambasdoru koji je bio stariji desetak godina od čika Mije:

„Izvinite, nisam tako mislio...vi pijete ko gospodin a Mija je lokao bre, ajde kažite, kaži Šakale koliko je mogao da popije...i to svaki dan...od rane zore, jebi ga, šta ima tu da se priča!"

„I šta iznenada, mogao je da rikne svaki dan unazad...bar pet godina", dodaje francuski đak.

Admiral nažuljenog šank-lakta, pažljivo prolije samo jednu kap, otvori usta i isprazni čašu....

„Kako je uspeo da prospe samo jednu kap...", širi ruke čika Rale „ko da radi kod Kambodže u centralnoj apoteci!"

Admiral, sačekavši da čika Rale završi, izbaci iz još uvek otvorenih usta:

„Gospodin Mija će mi, za razliku od većine vas, nedostajati kao ravnopravan sagovornik. Razmena mišljenja i stavova među nama dvojicom odvijala se nalik na renesansne dispute umnih filosofa, pesnika..."

U K.C. je u međuvremenu ušao (malo pre pomenuti) Boža Kambodža i čuo Admiralove reči.

„Druže Admirale", zabobonjio je svojim božanstvenim iako malo napuklim basom „nemojte se previše brinuti, drug Dante je za vas dvojicu davno obezbedio kutak....ne mogu samo da se setim u kojem krugu Pakla, imaćete mogućnosti da se izdisputujete do kraja Vasione."

„Ostao nam je samo Deki", uzdahnu Bata potpukovnik.

„I to mi je neka zamena", frkne Admiral „ne kažem, mladić je obrazovan i duhovit ali ni prineti gospodinu Miji. A i kad popije preko svoje mere, počinje da vređa, da ne kažem, postaje pakostan i nesnosan."

Dedović se naginje ka meni i šapuće mi na uvo:

„Nema smrti bez sudnjega dana."

„Šta ti sad pa to znači", bečim se na njega.

Dedović ispivši ostatak nektara iz čaše, pruži je i čeka da mu dolijem:

„To mi je treća i biće sasvim dovoljno čak i za ovako tužnu priliku... A, da, baš to što sam ti rekao."

Pojavljuje se Gina šefica K.C.-a, pročitala je osmrtnicu i s vrata:

„Ovo je za sve nas tužan dan i najmanje što možemo da učinimo za spomen na Čika Miju, je, da bez plaćanja popijete za njegovu dušu!"

„Gospođo vi zaista imate dragocenu ličnost i krase vas sve najbolje osobine jedne engleske Lady", kaže Admiral pružajući Mari praznu čašu.

„Jebi ga Mijo, da jednom i mi popijemo na tvoj račun, platićeš ti već tamo gde treba", šmirglavim glasom „kao" podiže atmosferu, francuski đak.

Polako, kako vreme odmiče i flaše postaju sve praznije ili potpuno prazne, svi se jedan po jedan ili svi u glas, prisećaju Čika Mijinih blistavih momenata, njegovih tirada, disputa s Admiralom, ljubaznosti kojima je obasipao osoblje, lucidnih sentenci koje je ladno mogao da potpiše Seneka, da nije davno pandrknuo. Alkohol je istovremeno i stimulator i destimulator u zavisnosti od određenih parametara kao što su npr: količina u sebe unetog, procenat (%), predodređenost organizma, godište, žalost, tuga.....ili lokanje bez obaziranja na prethodne parametre. Od tuge i žalosti uz prijaznu pomoć alkohola, samo je korak do veselja i zajebancije. Čika Steva fišmen se prisetio da je Mija kao predratni Đeneralštabni major bio u sasvim prihvatljivom logoru, pisao je i primao pisma i pakete a kao stari mačak, uspevao je da (kako i na koji način?) prati vesti sa frontova i iz Jugoslavije i na vreme se zbližio sa komunistima do kojih je mogao da dođe i koji su nekako uspeli da prežive.

„Ma šta nam napričaste", prekide ga Admiral „da mu D.S. (Narodni Heroj i visoki funkcioner KPJ) nije oženio sestru, ovo bi, pokaza srednji prst, da izvinu prisutne dame, ovo bi bio Mija a ne pukovnik JNA. Nema ni Spomenicu, čak ni zet nije mogao da mu je izradi!"

„Ej bre ljudi, umro čovek, ortak, naš čika Mija a vi počeli da vadite govna iz septičare, gde će vam duša", ubaci se pravdoljubivi Šakal.

Direktorka Gina specijalista i vrhunski dijagnostičar, podigavši ruke u vis, za trenutak prekinu zapaljivu diskusiju rečima: „A da popijemo svi po jednu jaku kafu?"

Još je zvuk njenog glasa visio u vazduhu kada se na vratima gužvajući osmrtnicu obema šakama, pojavi niko drugi do glavom i bradom Čika Mija!

„Jebaću mu ja mater, fukara je to a ne moj sin...i gde ga rodih...greška prirode, šta će me još posle ovoga od njega snaći...Maro daj mi momentalno dve Loze, ako si me pogrešno razumela, ne čaširane, dve flaše Loze! Pozdravljam vas gospodine Ambasadore", uljudno se nakloni Dedoviću „Šole sine udri decu dok su još mala a vas dvojica, obrati se Šakalu i meni, ne ženite se ni po koju cenu, decu i ne podrazumevajte".

Šakal privuče jednu stolicu i čika Mija sede s nama.

Mara neuobičajeno hitro donese i stavi pred njega dve flaše Loze i čašu od deci.

Svi smo ćutali dok je čika Mija ispijao jednu za drugom ni manje ni više nego četiri čaše. Onda huknu i obraćajući se Dedoviću reče:

„Gospodine Ambasadore vas je bog pogledao darujući vam žensko dete (moju majku), nije vas izložio nezahvalnom eksperimentisanju s muškim potomcima", a onda shvativši da i ja sedim za stolom, nastavio „unuci su sasvim druga priča, evo Mikele, vaš unuk, da ga na ranu staviš, zarasla bi u trenu."

„Ne preterujte Mijo, dobar je on, volim ga ali cvećka je to svoje vrste", u kratkim crtama me opisa rođeni deda.

„Šta bih sve dao da imam jednog takvog, ma kakva on bio cvećka kako rekoste a ne ono moje kopile, idiot, izrod i vucibatina... I čitulju je dao da se objavi u Politici, celo jutro zvoni telefon, Stanki izjavljuju saučešće, spremaju se rodbina i prijatelji da dođu na sahranu, odreći ću ga se preko Službenog Glasnika, ne bio ja Mija!"

Svima nam je postalo jasno da je ujdurmu napravio čika Mijin mlađi sin Miša ali se niko nije usuđivao da načne tu temu sve dok Admiral sa šankovske visine ne reče:

„Gospodine pukovniče u penziji, činjenično stanje pokazuje da ste živi, vaš trud da to potkrepite je zavidan, popili ste za manje od pola sata litar Lozovače, čemu onda sav taj jed, bes i gnev upućen i usmeren ka vašem nasledniku?"

„Ti si se javio, baš ti mornarčino jedna, nemaš ni kučeta ni mačeta samo da bi mogao da ločeš bez ikakve odgovornosti", razbesne se čika Mija. „I kakav naslednik, naslediće moj kurac, vode mu ne bih dao da umire od žeđi u pustinji..."

„U kojoj pustinji, Tar, Gobi, Sahara, Libijska, Kalahari..." izbasira Kambodža.

„E još si mi samo ti falio, Admiral i ti ko kec na deset" poče da bljuje vatru čika Mija „jebale vas sve pustinje na svetu, on kao da je vaš sin a ne moj, da ne znam Stanku, svašta bi mi palo na pamet."

Dedović popi ostatak Loze, ustade, uvežbanim pokretom poravi kravatu, stavi šešir na glavu, potapša čika Miju po ramenu:

„Odoh ja, Ruža (moja baba) je odavno spremila pasulj, znaš koliko ga volim" obrati se meni „hoćeš sa mnom, obradovala bi se baba?"

„Neću, rekoh, kaži babi da ću navratiti ovih dana, moram da ostanem da dostojanstveno i s dužnim pijetetom ožalimo čika Miju".

Čika Mija se već dobrano opušten i impregniran (iznutra) Lozom, nasmeja od srca i dedi:

„Gospodine Ambasadore bili ste 100 posto u pravu kad ste ga nazvali cvećkom, svećom bi ga trebalo tražiti da nije tu vis-a-vis moje persone. Samo vi idite, nadam se da je gospođa Ruža, a ne sumnjam ni za trenutak u njene kulinarske sposobnosti, u pasulj stavila dovoljnu količinu suvih rebara, prijatno vam bilo dragi prijatelju."

Dedović se nasmeja, nakloni se prisutnima podigavši s dva prsta šešir i izađe iz K.C.-a.

„Dragi prijatelji, poštovano osoblje, uvaženi poslenici ove Kulturne institucije, rodbine na svu sreću nema", stojeći uspravan kao sveća, čika Mija raširi ruke kao da želi da nas sve zagrli „pristupimo delikatnom i odgovornom zadatku i proslavimo povratak u život, to jest, uskrsnuće iznenada, ne svojom voljom ili sticajem prirodnih, hoću reći, bioloških zakona, preminulog mene, vašeg čika Mije! Maro, Gino levajte piće, Lazara je Isus digao iz mrtvih a mene želja da ove divne ljude još dugo, dugo ne lišavam svog prisustva."

Klenovanje je trajalo do u preksutrašnju zoru. Ne vaskrsava se svaki dan!