Retrijana nije moda već realnost u Buenos Airesu

Kada doputuješ iz države, u kojoj kad se malo ozbiljnije podnapiješ u kafani za svaki slučaj nosiš pasoš, jer može da ti se dogodi da na putu do kuće izađeš iz zemlje, prostranstvo Argentine prosto te ostavi bez daha. Ništa manje snažno, iz cipila izbija i prestoni grad Buenos Aires, koji je uredno izdeljen na manzane (jabuke) kvartove 100 x 100 metara, a novo pridošle ume ozbiljno da zbuni. Istini za volju, i naš vodič kaže da nije GPS sistema za navođenje direktno iz kosmosa u autu, slabo bi se i on snalazio, iako živi u njemu već pet godina.

Znači brate, što bi ono rekla današnja mladež, ako kaniš negde otići bez prevoznog sredstva, mrtav si. A, dok se vozikaš što ozbiljnim Avenidama (tako ovde zovu Avenije) sa osam i više traka,  ili ulicama sa drvoredom vrlo evropskog izgleda, šta drugo da radiš, nego da slušaš radio prijemnik i tada shvatiš, da oni rođaci jedva da su izašli iz 80-tih i malo čačnuli 90-te, što se tiče muzike. Ko voli tadašnje stvaralaštvo, maksimalno će uživati. Kaže Bili (naše gore list) svi prvo pomisle da se Argentinčani furaju na retrijanu, ali takva im je realnost. I sa garderobom lepo stoje, ima noviteta, ali i već viđenog. Dobro je, što ne pate ko ovi naši da imaju što nabudženiji mobilni telefon, svi uredno nose sprave, koje rade posao.

Međutim, u jednom definitivno prednjače, a to je WiFi, u narodu poznat kao vajrles. Možda će vam to sada zvučati nelogično, ali meni je to od suštinske važnosti, zbog posla kojim se bavim. Svaka benzinska stanica vam dozvoljava da uz pomoć interneta imate kontakt sa čitavom planetom. Skajp je keva, dok auto tankuju pogonskim gorivom, mi lepo naručimo kaficu, otvorim roze lapče topče, koje sam zadužio i veselo se ispričam sa mojom malom porodicom u prestonom gradu Srbije i naravno pošaljem izveštaj sa Dakara.

I dok smo se aklimatizovali, uredno smo se šunjali po raznim delovima grada čekajući start 31. Dakar relija, koji je bio zakazan tačno 1. januara sa Avenide 9. jula u ranim popodnevnim satima, po lokalnom vremenu. Poučeni iskustvom sa manjih manifestacija (lokalnog, nacionalnog i evropskog ranga), znali smo da će biti velika navalica radoznalog stanovništva, ali i turista, koji su se taman otreznili od lumprajke u najluđoj noći, da vide taj čudni šareni karavan kako kreće u avanturu od 14 dana, pa smo ljutu mašinu parkirali u sporednoj ulici. Kada se Gabor Sagmajster jedini naš predstavnik otisnuo sa startne rampe uleteli smo u auto i krenuli put Kolona, prve stanice u nizu.

Ogroman broj ljudi pored puta u početku nas ni malo nije iznenađivao, ali kada smo izašli na autoput i ustanovili da se stvar ne menja, naprotiv, onda smo se više nego prijatno iznenadili. Po slobodnoj proceni više od 70 kilometara ljudskog špalira, želelo je da podeli radost sa učesnicima Dakara. U preostalih 280 kilometra do Kolona, i dalje je bilo ljudi, ali mahom na bitnijim raskrsncima i svim naseobinama pored puta. Na trenutke su bukvalno zaustavljali motocikliste i pokušavali da dodirnu, zagrle i naravno fotografišu. Ništa manje srdčani bili su i prema pratećim ekipama.

Kolon, varošica vaćaroška

Na pet hiljada metara, pre ulaska u Kolon,gde je bio prvi kamp, ponovo reka ljudi sa obe strane puta. Kada smo izbegli sve nazovi blokade i pratili uputstva loklane saobraćajne policije, ušli smo u varošicu udaljenu od Buenos Airesa oko 320 kilometara i krenuli u potragu za smeštajem. Pomenuti GPS izbacivao je sve što je u ponudi, ali avaj. Svuda već sve zauzeto, a ako ima mesta onda su nam tražili neke neverovatne cifre.

Kažu 100 dolara po glavi, a nas je puta četiri, pa vi lepo saberite. Mnogo je kume, mnogo je. Shvatili ljudi da cirkus gostuje samo jedan dan u Kolonu, pa ko vele ako sada ne zarede koji pezos, tek će moći naredne godine. Još jedna konsultacija sa sateletskim navođenjem uputila nas je na periferija u nešto što je kao bajagi hotel, a zapravo je motel. I to znate kakav, za onu sirotinju raju, koja želi da daleko od očiju javnosti malo ljubaviše, za male pare. Kada smo shvatili da to košta 300 pezosa i da sasvim sigurno ništa više nećemo naći, pristali smo. Vratili smo se u grad, kako bi jedan deo ekipe ušao u kamp da se vidi sa Gaborom, a ostatak da šalje izveštaje. Kada je došlo vreme povratka u brlog, slabo se kome išlo, ali bolje nismo imali, plus što smo već platili. Šta da vam kažem kada smo ležali u vrećama, ne želeći da ispitujemo kvalitet čistoće posteljine. Brže nego što smo i sami očekivali, slatko smo se naspavali i sa prvim petlovima iskrmeljali iz jazbine i pravac Kordoba.

 

A, da. Kako sam naglasio da je motel kutak za švalere u svakoj sobici ima po jedan zvučnik, koji oslobađa neke samo njima romantične melodije, tako da je to bila dodatna muka. Peđa u startu nije shvatio da mu se pomenuta sprava nalazi iznad glave i da ima mogućnost da je isključi. Ja sam na sreću dovoljno brzo zaspao, a on je ipak u jednom trenutku uspeo da otkrije mogućnost da je utuli. Toliko o Kolonu, koji je možda lep i gostoljubiv, ali mi jednostavno nismo stigli da to i spoznamo.