Ljubav| Porodica| Život| Životni stil

Pod Ožljem (3)

selica_nena RSS / 11.01.2010. u 02:05

Na Klubačkoj strani četiri imućna domaćinstva – Radovići, Maljevići, Milićevići i Cvijovići, živeli su u slozi od kad pamte, u dobru i zlu jedni drugima priskakali u pomoć, radosti i tuge delili. Doduše, ponekad se sitno peckali, kad zavist prevlada i neka se više popije, ali i tad pazili da se mera ne prekorači i teška reč između komšija ne padne. Pred svaki vašar se u Aleksinoj avliji okupljali i sačekivali da zajedno krenu. Tu još jednom proveravali da li su sve što su naumili poneli i poslednja uputstva davali onima što ostaju da kuće čuvaju.

Jutros u kući i oko nje radosna graja. Muškarci  posedali oko velikog stola u kuhinji, nabadaju komadiće sira uz meku rakiju i čekaju da Aleksa objavi polazak. Ne žure, jer je ovo jedan od retkih letnjih dana kad imaju vremena za dokone razgovore, a i priliku da svoja gazdinstva uporede s tuđim. Dobro im rodilo žito, taman su ga ovrli i u magaze sklonili, pa će ga do Mitrovdana čuvati, a onda u Pljevlja odvući i prodati. Raspituju se za cenu koju bi mogli izvući, praveći računicu kako s tim zimu pregurati. Drago Maljević, seoski ćata,  malo začkiljio, rano ga rakija pod svoje uzela, pa zapodeva priču sa Petrom Milićevićem, prvim Aleksinim komšijom, ali onako u pola glasa:

-          Moglo bi se i kiridžijanjem dobro zaraditi, eto i Aleksa je lepu svotu prošle godine uzeo kupujući so od ulcinjskih nakupaca u Pljevljima i preprodajući je za duplo u Rudom. 

-          Neka te Drago. Rizik je to, znaš da bande po Ožlju orgijaju.

-          Jes’ rizično i treba dosta uložiti, al’ mu se svaki groš umnožio. Lako je njemu kad mu Milanko leđa potura i na svaku poskakuje.

-          Ajde, đav’le, muči! Aleksa je Milanka k’o sina pri’vatio i od svake zarade mu procenat daje. Šta ti sad to potežeš?

-          Pa đe mu je sad Milanko? Jel’ mladici veđe ispravlja, kad ga vol’ko nema? More, ispravio bi ja njoj....

-          Muči, budalo! Čuće te Aleksa.

-          Eeee, da mu nije Alekse odavno bi on...

Ali ne dovrši, jer ga Petar munu laktom  u rebra i očima pokaza da ućuti. Čuće ih neko, a baš mu sa Aleksom nije do zameranja. Dobre su komšije, reklo bi se k’o jedna kuća. Ono jeste da im ta Milankova mlada nije baš po volji, nekako se mnogo drži po strani i, kažu žene, aveta po noći, al’ nek se od Petra ružna reč ne čuje.

Upravo im Ljubica kuvan krompir i činije kajmaka na sto iznese, dok Slavka, najstarija joj kćer,  ženama pred kućom vruće priganice nudi. Žene se izdvojile po grupicama, ćućore nešto i smeju se, zagledaju jedna drugoj nove vezene bluze i čojane suknje, nameštaju oko vrata niske đinđuva, a poneka, bogami, i dukata. I izviruju radoznalo prema Milankovoj kući, pitajući se hoće li Jelena s njima na sabor, pa opet nešto šapnu, malo se čude i glavom odmahuju, a onda podviknu decu što jurcaju oko natovarenih konja. Odjednom neko prošišta:

-          Evo ih, idu.

I sve se ućutaše, a upiljile u Jelenu i Milanka, kao da se samo čudo pokraj drvljanika valja. On pružio korak, al’ sve nekako kao da Jelenu namerno od tih ispitivačkih pogleda štiti. Lep je, brate, i stoji mu ono čojano jeleče k’o ukras na širokim plećima, a bela košulja još više istakla muževne crte. Uske, teget čakšire uvuk’o u vezene čarape, a na nogama opanci kajišari, kupio ih u Užicu, kad je s Aleksom išao trgovati. Gologlav, pa mu talasi crne kose nemirno padaju na čelo, iako ih svaki čas nervozno vraća. Samo taj pokret mu nesigurnost odaje, inače bi rekao čovek da je pravi gazdinski sin, nikako prisvojče Aleksino.

A ona za njim usitnila, pogled mu s leđa ne diže, kao da će u toj tački svu snagu za ovaj dan naći. Svilenu bluzu sapela pod bordo libade, opšiveno srmom i u crnu suknju, dugu do gležnjeva, je udenula, pa širokim pojasom pritegla. Kosu u venac oko glave uplela i ovlaš maramom prekrila, jer udatoj ženi ne priliči da gologlava među svet zalazi. Malo porumenela i usne joj nabubrele, a zelene joj se oči kao najdublji vir ispod izvijenih lukova obrva.  Što bi rekli, grešno lepa.Među ženama žamor prostruja, ali i dalje ne skreću pogled, samo rukom usta malo prikriju dok govore:

-      U, kako se uznela! Nagizdala se k’o kad je kod Obrena bila!

-          Ćuti, čuće te!

-          Pa nek čuje, vidi joj bluzu!

-          Ta joj je iz spreme devojačke. Nije joj ovaj nesrećnik kupio.

-          Otkud znaš? Kažu da se ne odvaja od nje.

-          Čuva je da ne pobegne.

-          Što bi bežala? Ni ovoj se sreći nije smela nadati.

-          Da je on nije uz’o prošla bi k’o Jefa.

-          Ne bi, bogami. Obren je hteo iz kuće išćerati.

-          Ja mu se, vala,  čudim što je nije na mestu ubio. Pu, sramote! Tako ocu u obraz da pljune!

-          Vidi je kako se privija uz Milanka! Sad joj i on dobar.

-          Mučenik, ceo život tuđe okrajke skuplja.

-          Vala baš. Kako te kolevka zaljulja, tako te motika zakopa.

Ko zna koliko bi se još domunđavale da Ljubica ne izađe iz kuće pa veselo pozdravi Milanka:

-          Gde ste vas dvoje, samo na vas čekamo? Ajte, ajte, da se okrepite pred polazak.

-          Eto, mi malo okasnismo. Jedva ovce jutros namirismo, kao da znaju da će ceo dan u toru provesti.

-          Ako, ako, blagoš! Mladi ste, nije vam ni zameriti. Aj’ ti, Milanko,  unutra, među ljude. Odi, Jelena, da mi pomogneš nešto.

-          Pomoz Bog svima!

Izgovori Jelena pozdrav ne gledajući nikog posebno, pa, s olakšanjem, požuri za Ljubicom u gornju sobu. Samo kad je ovaj susret sa komšilukom pregurala, sve će joj drugo lakše biti. Retko ih sreće, a i nešto im se ne raduje. Iako je svakog ponaosob upoznala, nije se među njima dobro osećala, jer je slutila da je često pominju i osuđuju.

Kako Milanko u kuću zakorači i stade se zdraviti s ljudima za stolom, Aleksa ustade, jasno stavljajući svima do znanja da je vreme za polazak. Poustajaše od stola, kao po komandi i uz veselo dobacivanje krenuše u dvorište. Tek tu nastade galama i gužva, žene se rastrčale da decu dovedu u kakav-takav red, traže nešto po tkanim torbama. Momci se uzmuvali oko konja, dovikuju se da nadjačaju graju, svi u nekoj naprasnoj žurbi. A domaćini se izdvojili u zasebnu grupu i laganim korakom izašli na drum, nastavljajući neki raniji razgovor, kao da nikakve veze sa onima pred kućom nemaju. Čekaju da im momci privedu konje, pa da sporim hodom krenu ka Vrelu i gore, ka  Strmenjači, onoj strani što se naspram Klubaca proteže i kao zid od oštrih stena iznad retkih kuća uzdiže.

Mogli su i kraćim putem - da se spuste Aleksinim livadama do reke i one lepe doline, pa uz vododerine i strm da izbiju podno Aćimove kuće. Ali tim putem samo stazice obrasle trnjem vode. Nigde hlada, a sve ko uz nos strmo, tek se poneka divlja kruška, kriva od starosti i opiranja nagibu nazire. Nezgodno tuda ovolikom svetu proći, pa prećutno biraju široki valjani drum, šestoro može naporedo ići. Napred muškarci, iza njih žene. A deca jurcaju s kraja na kraj povorke, čas su kod konjanika, pa u šumarku više puta nestanu. Onda se iza žena pojave i vriskom ih uplaše, pa nastane smeh i galama, a i poneka ćuška se omakne. Ovaj žamor se prekine i svi se utišaju samo dok neko od muških doziva prijatelje sa Strmenjače:

-          Ohoooooooj, Aćimeeeeeee!

Pa svi osluškuju kako se poziv lomi po planini i vraća, razbija na slogove, gubeći negde početak reči, a onda sasvim oslabi i nestane u dolini između Strmenjače i Klubaca.

-          Oooooooj! Imeeeeee!

-          Eeee!

-          Kretosmooooooooooooo!

-          Oooooooooooo!

-          Oooo!

Do Vrela im treba dobrih po’ sata hoda,  da se niz blagu padinu, jednim širokim lukom spuste do kolskog mosta, pa čim pređu reku na oštar uspon naiđu. Tu žene marame više navuku na lice, da im jako sunce belinu obraza ne nagrdi, a čak i deca uspore i opreznije putem stupaju. Što više od doline odmiču sve su oštrije stene i huk Vrela se pojačava. Zastrašujuća masa vode izbija iz gole litice, visoko iznad zemlje, i uz zaglušujuću buku se stropoštava, razbija,  peni i kovitla, pa kad malo popusti bes i oštre stene je u korito sateraju, nastavi da se valja kroz šumu, do doline. Strah neki čoveka od tolike snage i besa uhvati, a i sa litice je par samoubica na onaj svet zakoračilo, pa svi žure da se što pre od ovog mesta sklone. Ne zadržavaju se ni usta da okvase, samo da iz lepljive magle rasprsnutih kapljica na vrelinu strmenjačke strane izađu. 

Iza jednog zavoja u desno, pravo u Aćimovo  dvorište ulaze.  Ravno ko tepsija, a okruženo  debelim orasima – dušu dalo za predah. Na sred dvorišta izneli sto, na njemu pita ražljevača i flaša rakije čekaju da se putnici okrepe. Pa da se, preko Drijenjeva,  nastavi ka Jakovini, opet uza stranu i tako do samog Oštrika.

Jelena celim putem uz Ljubicu ide, malo se, kao, nasmeši kad je nekom dosetkom žene džarnu, ali ne progovara. Vide one da je drugačija, zarumenela se i stalno Milanka pogledom traži. A i on, ide napred s mlađim muškarcima, a svaki čas se osvrće da Jelenu osmehom pomiluje! One žene se gurkaju, sve nešto u pola glasa ćućore, pa prasnu u smeh. Ljubica se malo obrecne na njih:

-          Šta vam je, poludele? ’Oćete li reći čemu se smijete?

-          Ma ništa, Ljubo. Mi onako...

-          Pa kaž’te da i mi onako!

Ama zna i ona šta je, začikuju Jelenu, ne bi li progovorila koju, a ova se baš zarekla da ćuti! Premudruje celim putem, valjda brine kako će joj susret s ocem i materom proći.

Jelena danima samo o tome i misli - kad dođe na Oštrik i svoje ugleda, hoće li joj srce poskočiti od radosti il’ će se ko ona vodurina na Vrelu u ništavilo stropoštati i o oštricu Obrenove kazne rasprsnuti? Da li joj je oprostio? Bože, otkad ga nije videla, hoće li je bar pozdraviti? Šta da mu kaže? Evo, već su blizu Jakovine, sad će kod izvora zastati da se osveže i poprave odelo, a ona još nije ništa smislila. A kako je jutros Milanka ućutkala, još mu reče da ne brine ništa! A majka? Samo da je zagrli i da joj kaže... Šta da joj kaže? Ma samo da je zagrli i da ne zaplače. E neće vala zaplakati,  baš uinat! I što bi plakala? Neće zbog Jefe. I zbog sveta, dosta su je olajavali. A ako joj Obren leđa okrene?... Ne bi je čudilo da pored nje, ko pokraj stranca beznačajnog, prođe. Možda zbog sveta ipak popusti? Uuuh, samo ovaj dan da prođe. „Milanko, okreni se, pogledaj me! Samo nešto da ti kažem. Pošla sam da vidim oca i mater, a hoće li oni mene pogledati? Od jesenas nikakvog glasa ni poruke od njih nemam, da l’ ikad na mene pomisle? Ili su me ožalili, kao da sam umrla kad su čuli ono...“

Joj, kad bi mogla sad da se vrati na Klupce, nešto joj noge otežale i dah joj se skratio, a zna dobro  - nije to zbog uzbrdice. U ušima joj bubnja od nervoze i straha, a i ova deca zagalamila, da joj je u neku tišinu da se sakrije i misli malo razbistri, setila bi se šta joj je danas činiti. I šta joj je trebalo da ide na Ošrik? Evo ih, staju. Vidi da konjanici sjahaše i konje pojilu privode, evo i žene napraviše gužvu oko drvene lule iz koje voda tankim mlazom klizi u korito istesano od hrastovog debla. Kao kroz maglu vidi Milanka kako joj se smeši dok prilazi, ali ne čuje ništa, samo joj bubnja u ušima i vazduh grabi kao davljenik. Neko joj stiska podlakticu i vuče je u hlad pored puta, pa se poslušno tom vodiču prepušta, kao da svoju volju nema. Kao iz daljine čuje Ljubicu da govori:

-          De, de, šta si mi se sad udrvenila? Ajde ne brukaj se pred ovim svetom. Slavka, daj ono staklence iz  torbe!

-          Koje, nano?

-          Poitaj, znaš koje! I ne deri se, ne mora sabor ovde da se skuplja.

-          Jel’ ovo?

-          Daj vamo! Idi zahvati malo vode i pokvasi ovu maramicu.

Ljubica povuče Jelenu na travu, pa joj pod nos poturi bočicu sa sirćetom, da je oštar miris kiseline prene. Jelena se strese, grabi vazduh i žmuri da ne zaplače ovde, na ovoj livadi pred tuđim svetom. „O, Bože, samo da nestanem. Samo da me nema, uzmi me, Bože, molim te!“  Ali joj se ne dade da se takvim molitvama dugo bavi, jer je Đuka Milićević, već primetila da se nešto čudno dešava i iz onog ženskog zbora uputila k’o izaslanik, da ispita stvar.

-          Šta je bilo, mlada? Što si tako ubledela? Da nam nisi nešto spremila?

Jelena zbunjeno gleda čas Đuku, čas Ljubicu, odmahuje glavom i mršti se, ponavlja:

-          Ma nije to, ne znam šta mi je.

-          Ajde, Đuko, molim te, samo na jedno misliš! Pusti Jelenu, vidiš da joj se slošilo.

-          Vidim da je zanemoćala, pa velim da nije Milanko vredan bio.

-          Jeste, bio je. Ajde pusti je sad da snagu povrati.

-          E sa srećom, baš mi je milo. Nek da Bog da prvo bude muško!

-          Aman ženo, nek da! Samo ćuti, ne moraš svima muštuluk da uhvatiš.

-          Neka te, Ljubice, neka te! Ja nikad abrove nisam prenosila, a Milanka ko svoje rođeno dete volim i istoj mu se sreći nadam. E baš mi je milo što sam prva za ovaj srećni događaj saznala!

Ne bi se Ljubica Đukine radoznalosti lako otresla da im Milanko ne priđe. Zabrinut za Jelenu, nije ni čuo šta mu Đuka to čestita. Nije se ni kasnije sećao, kad su navalili da ga tapšu po ramenima i  zadirkuju. Odvukoše ga muškarci da nazdrave, tu kraj izvora i da pesmu započnu:

mene jednu majka ima,

tuj, tuleee, tuj, tuj, tulee.

Tuj mi vino i rakija,

I moj dragi šećerlija.

U njega mu crne oči,

Za njega mi srce skoči.

Koga hoću, poljubiću.

Koga neću, prevariću,

Sa vezenim jaglukom,

Sa šarenim jastukom.



Komentari (20)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

miloradkakmar miloradkakmar 03:08 11.01.2010

Ništa

od susreta sa roditeljima!?
Podsetime ovo na odlazak na benkovački sajam, šarene bombone i đevreke.
selica_nena selica_nena 09:29 11.01.2010

Re: Ništa

I liciderska srca?
Za prvog
Biljana 77 Biljana 77 17:29 11.01.2010

Re: Ništa

od susreta sa roditeljima!?

Ih.. prava Šeherezada je ova Nena..
ana_radmilovic ana_radmilovic 04:00 11.01.2010

kako te kolevka zaljulja

... i ostali momenti.
slikovito, jednostavno i lako pisano, a trista čuda - meni se dopada, samo vezi selice_neno, divan rad praviš. ko tapiserija - na svašta me podseća, iako nemam u sećanju ništa što bi ličilo na to o čemu pišeš...
evo i ja "avetinjam noću" ko ta tvoja - pa odmah da javim: pročitala, mnogo mi se svidja
sesili sesili 08:34 11.01.2010

Re: kako te kolevka zaljulja

Uživala i ja, ali susret... Baš nas stavljaš da se pržimo. Divan tekst.
selica_nena selica_nena 09:33 11.01.2010

Re: kako te kolevka zaljulja

ana_radmilovic
... i ostali momenti.
slikovito, jednostavno i lako pisano, a trista čuda - meni se dopada, samo vezi selice_neno, divan rad praviš. ko tapiserija - na svašta me podseća, iako nemam u sećanju ništa što bi ličilo na to o čemu pišeš...
evo i ja "avetinjam noću" ko ta tvoja - pa odmah da javim: pročitala, mnogo mi se svidja


Ana, ozari me tvoj komentar
selica_nena selica_nena 09:37 11.01.2010

Re: kako te kolevka zaljulja

sesili
Uživala i ja, ali susret... Baš nas stavljaš da se pržimo. Divan tekst.


Hvala, sesili. A susret se sprema, samo malo strpljenja
ana_radmilovic ana_radmilovic 12:11 11.01.2010

Re: kako te kolevka zaljulja

selica_nena

Ana, ozari me tvoj komentar

i mene tvoja priča, selice_neno
milisav68 milisav68 19:26 12.01.2010

Re: kako te kolevka zaljulja

sesili
Uživala i ja, ali susret... Baš nas stavljaš da se pržimo. Divan tekst.


reanimator reanimator 12:02 11.01.2010

...

What's Ozlj??? :)
selica_nena selica_nena 15:23 11.01.2010

Re: ...

Planina blizu Komova
takanohana takanohana 18:47 11.01.2010

Komovi

selica_nena
Planina blizu Komova

A ti Komovi se talo lepo vide sa nekih čuka na Kopaoniku, i uvek izgledaju kao da su pod snegom, možda i jesu? Ali se tako jasno vide i ocrtavaju. Izgledaju kao kugle sladoleda u kornetu pa ih tako "u lokalu" i zovemo - sladoled. A ustvari, Neno, hteo sam da ti kažem da mi je zadovoljstvo da čitam tvoje tekstove.
Biljana 77 Biljana 77 19:09 11.01.2010

Re: Komovi

What's Ozlj

Biće da je Ožalj.
selica_nena selica_nena 00:02 12.01.2010

Re: Komovi

zgledaju kao kugle sladoleda u kornetu pa ih tako "u lokalu" i zovemo - sladoled


Ovo nisam znala, a stvarno tako izgledaju. Baš mi je drago što si se javio.
selica_nena selica_nena 00:07 12.01.2010

Re: Komovi

Biljana77
Biće da je Ožalj.

Baš taj. Srce mi udarilo u grlo kad sam videla označeno Bučje. Ako vas ikad put nanese u Priboj ili Pljevlja, obiđite i sela na tom potezu. Inspirišu samo tako!

P.S. Biljo,
hajkula1 hajkula1 21:17 11.01.2010

Kad sam usla

red je da se javim, i upisem u knjigu utisaka

Reci nemam, samo osecanja.
Hvala na tekstu i
selica_nena selica_nena 00:08 12.01.2010

Re: Kad sam usla

Reci nemam, samo osecanja.


Hvala tebi. si
mariopan mariopan 18:16 13.01.2010

Re: Kad sam usla

Ja procitala i drugi deo, propusten jer nisam bila pri kompu...pa sad jedva cekam nastavak, nemoj da dugo cekam, crkoh da cujem sta joj dalje spremas...al molim te neka je na dobro, drugo necu citati samo da znas.

Prica je
selica_nena selica_nena 11:28 14.01.2010

Re: Kad sam usla

Evo stiže nastavak. Tebi
mariopan mariopan 13:49 14.01.2010

Re: Kad sam usla

Hvala, nestrpljivo cekam

Arhiva