Šopen i Sandova, čemu?

                                                                       Kad ne bih mogla da volim, ne bih mogla da patim. A pošto patim, to znači da volim i da postojim (George Sand)

Volite li Šopena?

1. FREDERIK  ŠOPEN (‘ANDJEO LEPOGA LIKA, KAO VISOKA TUŽNA ŽENA')

A ako se baci letimičan pogled na Šopenov sveukupni život, moglo bi se reći da je taj genijalni čovek umnogome delio sudbinu onih velikih umetnika koji su, pored zaslužene slave, pripadali - nesrećnom soju ljudi. Pritom, imam u vidu, najpre, da je on bio telesno slabašan i bolešljiv tokom celog svog kratkog života. Nije bio mnogo srećan u ljubavi, u prijateljstvima, u svemu onome što zahteva očaranost, pasiju. Za njega je postojao jedino - klavir. Ipak, bio je u ozbiljnoj i dugoj vezi sa jednom poznatom francuskom spisateljicom, vezi koja nikada nije bila ozvaničena i iz koje nije bilo poroda. Nakon prekida te veze, o kojoj je svojevremeno govorila cela umetnička Evropa, živeo je još samo kratko vreme, kao usamljenik, da bi umro u svojoj 39. godini. Ceo jedan život u 39 godinica! Franc List, koji se povremeno vidjao sa Šopenom, rekao je «da je Šopenu umetnost donela samo nesreću» (to je mislio i za samoga sebe, premda je njegov život bio mnogo ispunjeniji od Šopenovog). Jer, Šopen je umro kao nesrećan čovek, i pored toga što je svetu darivao izvanredna muzička ostvarenja, koja, evo, ni posle dva veka, ne gube u značaju.

Njegova rana biografija je prilično stereotipna: bio je muzički vunderkind, kakvi se radjaju u odredjenim vremenskim periodima. Nastupao je kao glavna atrakcija na raznim aristokratskim zabavama u Varšavi, u kojoj je bio poznat kao „drugi Mocart". A kada je imao 19 godina otišao je po prvi put u Beč i tamo održao dva klavirska koncerta. U  carstvujuščoj Vieni, koja je dala mnogo izvrsnih muzičara, te se u njoj muzika visoko cenila i oštro vrednovala, dobio je samo dve kritike, od kojih je jedna  bila dobra, a druga prilično loša. Kao pravi umetnik, više se zadržao na ovoj drugoj. Posebno mu je pala u oči ova ocena: «Šopen svira suviše meko, bez sjaja i zvučnosti». Pod utiskom te rečenice, on piše pismo roditeljima: «Skoro svi kažu da sviram suviše meko, ili tačnije, suviše nežno za ovdašnju publiku. Navikli su na gromoglasnost virtuoza. Ali ja više volim da se kaže da sam suviše nežan nego suviše grub». A u jednom drugom pismu kaže: «To je moj način sviranja i znam da se beskrajno svidja ženama i umetnicama». Bilo je tako, tako je i danas.

Šopen je do svoje dvadesete godine živeo u rodnoj Poljskoj. Onda je prešao u Francusku i više se nikada nije vratio u Poljsku, ali je svoju porobljenu zemlju (Poljska je tada bila pod ruskom okupacijom) nosio u srcu, što se umnogome odražavalo na njegovu muziku. Naime, njegove mazurke i poloneze, inspirisane igrama starog poljskog plemstva,  pronele su lepotu nacionalne muzike Poljske širom sveta.

Šopenova dela obuhvataju balade, preludije, poloneze, valcere, sonate. Osim manjeg broja orkestralnih i kamernih dela, Šopen je komponovao isključivo klavirsku muziku, obogativši je, kako se to kaže, "novim izražajnim sredstvima". Ostavio je opus od sedamdesetak štampanih dela, za koja se smatra da "po svojoj energiji i originalnosti nemaju premca u evropskoj muzici".

Medjutim, iako je poznato da je Šopen bio genijalni muzičar, primetno je da se u člancima povodom ovogodišnjeg obeležavanja dvestote godišnjice njegovog rodjenja, pojavljuju naslovi u stilu «Šopen - od genija do moralnog čudovišta», u kojima se pominje da je, u privatnom životu, nežni Šopen bio izuzetno hladan i težak čovek, preosetljiv i komplikovan, sujetan i razdražljiv, što se uglavnom tumačilo njegovom bolešću. Stoga, trebalo je da se nadje osoba ko će brinuti o njemu, a to je najbolje mogla činiti neka jaka žena. Žena koja će mu istovremeno biti prijateljica, ljubavnica i negovateljica. Ta velika žena zvala se - Žorž  Sand.

2.  ŽORŽ SAND (WELL-BEHAVED WOMEN SELDOM MAKE HISTORY)

Mnogi danas govore da je Sandova bila - prva feministkinja, u najpozitivnijem smislu te reči. Ona se nije borila protiv muškaraca, niti pokušavala da ih unizi, ili, ne daj Bože, izbegava. Za nju je feminizam bio od finog materijala, lepšeg od kineske svile, jer ona je htela samo jedno - da žena bude slobodna, slobodna u meri da može da odlučuje o svom sopstvenom životu. I ta njena borba nije bila bezuspešna.

Jedan od njenih najboljih biografa (André Maurois: Lélia ou la vie de George Sand) tvrdi da su romani Žorž Sandove bili prve značajnije knjige koje je Marselu Prustu (Proust) davala na čitanje njegova majka. Kada je bio bolestan, ona mu je naglas čitala "Malu Fadetu", ili "Nahoče Fransoa". Docnije, kada je i sam postao dobar ocenjivač stila, on je delio majčinu naklonost  ka toj glatkoj i tečnoj prozi, "koja, kao i Tolstojevi romani, uvek odiše dobrotom i moralnom otmenošću". Jer, Sandova je nadahnjivala pesnika Misea (De Musset) i muzičara Šopena; slikar Delakroa (Delacroix) imao je svoj atelje u njenoj kući; Balzak (Balzac) je dolazio "drugarici Sandovoj" u goste ("Beatrisa", jedna od njegovih  najboljih knjiga, ima jedan lik koji je radjen prema - Sandovoj); Flober (Flaubert) ju je nazivao "dragom učiteljicom", dopisivao se redovno s njom i plakao kada je umrla; Dostojevski je u njoj video pisca "gotovo jedinstvenog po snazi svoga duha i svoje darovitosti". Aleksandar Hercen i Šatobrijan (Chateaubriand) su se inspirisali njenim delima. Hajnrih Hajne (Heine) i Ivan Turgenjev bili su njeni česti gosti. Na njenoj sahrani Viktor Igo (Hugo) je rekao: "Oplakujem smrtnicu, pozdravljam besmrtnicu" (Je pleure une morte, je salue une immortelle!).

Sandova je imala aristokratsko poreklo. Kršteno ime joj je bilo Oror Dipen (Aurore Dupin). Bila je školovana. Rano se udala za barona Kazimira Didevana (Dudevant), i imala s njim dvoje dece. Medjutim, njoj je umnogome smetalo što joj brak nametao nejednakost sa mužem. Govorila je: "Moj muž čini ono što hoće, ima žena koliko mu je drago, raspolaže svojom imovinom. To bi bilo pravo, ako bi bilo obostrano. Zbog toga želim da budem nezavisna. Vraćam se kući u ponoć, ili još bolje, u zoru". U dvadeset sedmoj godini napisala je svoju prvu knjigu i izabrala prvog ljubavnika. (Francuska se u to vreme nije mnogo razlikovala od drugih zemalja u kojima žena nije imala prava na svoj sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak, jer je tadašnji Napoleonov zakon muževima, faktički, davao neograničenu vlast nad ženama; pored toga, smetalo joj je i što su u pozorištu žene morale da budu odvojene od muškaraca, što je značilo da imaju lošija mesta, itd.). Stoga je jednog dana zaključila da je najbolje da, posle osam godina braka, napusti bračno ognjište i ode u - Pariz.

A onda, jednog dana uvukla je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i muški žaket, u usta stavila cigaru i objavila urbi et orbi: "Madam Didevan je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku". Tako je započeo novi život tog "ženskog fauna", pod - muškim imenom. Živeće kako joj se svidja, imaće mnoge ljubavi, koji su prvenstveno uključivale pisce (Žil Sando, Prosper Merime, Alfred de Mise), muzičare (Šopen) i druge umetnike. A onda, kada se osećala kao razočarana žena koja nije imala mnogo uspeha ni u braku ni u preljubništvu, svoje ogorčenje izražavala je tako što je - pisala knjige. Od toga se nakupilo preko 130 knjiga, od čega 80 romana i 20 pozorišnih komada, više političkih traktata i na hiljade pisama.

I pored muškobanjastog ponašanja i pokazivanja da joj nisu strane nastranosti duha i tela, Sandova je, pre svega, bila dobra majka i zaštitnica, osetljiva, ali svojeglava žena. Lako se zaljubljivala, jer je volela život, ali  je ostajala verna partneru koga je izabirala. Ona je za sebe govorila: «Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasudjivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rdjave ljude».

Najveća ljubav njenog života bio je Frederik Šopen. Doživljavala je ona, naravno, strastvenije (čulne) ljubavi sa drugim muškarcima, ali je svoju ispunjenost najviše osetila u vezi sa - Šopenom.

A kada se približila revolucionarna 1848. godina, ona se mnogo anagažovala kao ubedjena republikanka, pa je jedno vreme bila u tadašnjoj privremenoj vladi Druge republike (1848-1852). Kao ministarka za propagandu pisala je političke traktate i  proglase u kojima se zalagala za revolucionarne ideale (hvalila je, recimo, komunizam kao "pravo hrišćanstvo"), te se u političkim napisima žestoko borila za  stvar naroda. (Zato joj se šaljivdžija Balzak obraćao sa «drugarice», a dobričina Flober nije voleo njeno političko angažovanje, ali ju je veoma cenio kao pisca i ženu).

Njene najbolje knjige, prevedene na srpski, jesu Djavolja bara (La mare au diable), Nahoče Fransoa (François le champi) i  Mala Fadeta (La petite Fadette). Takodje, prevedena je i njena autobiografija "Moj život".

Umrla je u 72. godini života, ostavljajući na stolu jedan nezavršen rukopis. Flober je tom prilikom rekao: "Bila je sirota, dobra, velikodušna žena. Uvek će ostati besmrtna za Francusku".

3. ‘GOSPODJICA ŠOPEN I GOSPODIN SAND' (ČUDNI, A OPET IZVANREDNI PAR)

Njihov prvi susret bio je šokantan - za Šopena. U Purtalesovoj biografiji Šopena (Guy de Pourtalès: Chopin ou le poète) ovako je zabeležen: »Na poziv Sandove, koja je često priredjivala večerinke za umetnike, neko joj jedne večeri dovede Šopena... Vraćajući se kući, Šopen reče svom prijatelju s kojim je odlazio: ‘Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam'". Nije čudno što je Šopen strogo osudio spisateljicu pri prvom susretu, jer ona se, kao što je već rečeno, oblačila kao muškarac, pušila mnogo, oslovljavala svoje prijatelje sa "ti"; bila je raskristila sa svima, osim s onima koji se bave umetnošću; takodje, bila je dovoljno slobodna i jaka da glasno ispoljava svoja demokratska i socijalistička shvatanja. Tako se ona mnogo razlikovala od andjeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo! Jer, on je u Pariz stigao kao nežan mladić, s likom "nebeskog bića koje je poslato na zemlju". (Naravno, postoji i druga strana medalje: jedna prijateljica, koja je prisustvovala tom prvom susretu, savetovala je Sandovoj: "Vidi se da je on žensko, zavedi ga - kao muškarac").

Žorž Sand je shvatila da je providjenje, kako je sama govorila, stvorilo Šopena - baš za nju. On je bio izgnanik, osetljiv i nesrećan čovek koji je tugovao za Poljskom, za svojom porodicom, a naročito za nežnom materinskom ljubavlju. Ponašao se u stilu: "Kad bi neko hteo da me vodi kao malo dete, ja bih bio veoma zadovoljan". A Sandova je želela da u njemu nadje u isti mah ljubavnika i sina. Šopen je bio šest godina mladji od nje, te se moglo očekivati da će se on ponašati kao sin, gotovo kao dete, a ona je bila sklona da se sažali na njega. Istovremeno, uvidela je da je mladi muzičar slab, bolestan, grozničav; sve je to iziskivalo materinsku nežnost bolničarke. Naravno, to je nije ometalo da sve vreme odrešito ankuražira Šopena da stvara, jer je intuitivno osećala njegovu muzičku genijalnost. I Šopen je stvorio svoja najbolja dela baš dok je bio u vezi sa njom. Naime, on je intuitivno osećao da je Sandova bila dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati. Ujedno, osećao je da je ona velikodušna žena i da uživa da nekome pomaže. Zato je, mada mu se inicijalno nije svidela, podlegao iskušenju i podao joj se.

Tokom njihovog zajedničkog življenja, Šopen nikada nije bio u stanju da uzvikne, kao što je to činila Sandova: «Kako je lepo živeti. Život je zanosan. Voleti, biti veoma voljen. To je sreća, to je blaženstvo!». On je mrzeo ljude koji bučno izražavaju svoje prijateljstvo, mrzeo je njene prijatelje koji su umeli, kada se napiju, da se raspuste do bezobrazluka. On se čak grozio da vidi da su gosti koji su dolazili kod Sandove na večeru ponekad bili neobrijani, ili sa primetno neopranom kosom. Smetalo mu je njihovo raspojasano ponašanje. A Sandova nije htela da se ljudi za njenim stolom drže ukočeno, pa je prelazila preko grubog, glasnog smeha, vike, prepirke, slobodnog ponašanja, pijančenja. Smatrala je da je Šopenova razdražljivost preterana, neshvatljiva, videći u njemu jedno bolesno i genijalno dete. On se onda ljutito povlačio u svoju sobu. A zašto se ona sporadično tako ponašala? Verovatno zato što je u duši bila melanholična, pa je povremeno osećala potrebu da bude bučno vesela, da se razonodi, pa i da počini nekakvu lakrdiju. To Šopen nije razumeo.

Stalno je bio ljubomoran, pa je Sandova govorila: «On se ponaša kao moj otac po duhu, ali on je moje dete po čulima».

U to vreme, Šopen se često vidjao sa drugim Poljacima u Parizu, koji su bili primorani da pobegnu iz domovine. Jedan od najuglednijih medju njima bio je Adam Mickjevič (Mickiewicz), najveći poljski pesnik, koji je od strane Šopena i drugih poljskih iseljenika smatran «produbljenijim od Getea i Bajrona». On je ujedno bio i veliki zanesenjak, sanjalica, a opet, na Sorboni je držao izvanredno logična i jasna predavanja, pa su svi Poljaci u Parizu cenili njegovu odvažnost i smatrali da je on po intelektu iznad ostalih Poljaka. Šopen je u njemu gledao čoveka «koji na velika zvona oglašava tzv. poljsko pitanje», a to mu je bilo važno. Sa svoje strane, Mickjevič simpatiše Šopenovo muzičko stvaralaštvo, naravno, ali je oduševljeni poklonik Sandove, pa joj otvoreno ukazuje «da je njen ljubavnik Šopen - njen zao duh, njen moralni vampir, njen krst, da je muči i da je najzad može i ubiti». On je prvi za Šopena upotrebio izraz «moralno čudovište».

I još neki su Sandovoj ukazivali da nju Šopen iskorišćava (besplatni stan, hrana i nega!), ali ona nije slušala druge, slušala je jedino svoje srce. Činila je za njega sve što je bilo u njenoj moći, nastojeći da bude najpre ljubavnica, a kasnije bolničarka i prijateljica, ali i njegova muza. Pritom je sve vreme imala utisak da radi dobru stvar, jer nikada nije sumnjala u muzičku genijalnost Šopena.

Ipak, kao i svi pisci, Sandova je olakšavala svom srcu pišući knjige o svojoj zlehudoj sreći. Tako, u jednom svom romanu o italijanskoj glumici iz tog vremena (Lucrezia Floriani), Sandova je umnogome ocrtala njihov zajednički portret, prikazavši poljskog princa Karola u - vrlo nepovoljnom svetlu. Naime, lepa glumica biva uništena od strane mladog i lepog partnera, koga je do kraja obožavala. Šopen nije sebe prepoznao (ili se pravio da nije) u tom liku. Medjutim, mnogima je to izgledalo kao način Sandove da nagovesti prekid veze sa Šopenom. Bila se zamorila.

Šopen je prestao da odlazi u Noan, u kome se nalazila kuća Sandove, u kojoj je tokom povremenih poseta u periodu od osam godina, stvorio mnoga svoja velika dela, uključujući i Sonatu u b-molu, sa čuvenim "Posmrtnim maršom". A onda, jednog dana on će otići od Sandove - zauvek, bez zbogom. (Formalni razlog bio je taj što je u porodičnoj svadji Sandove sa njenom kćerkom on stao na stranu - kćerke, koja je inače bila jedna neodgovorna osoba i mnogo problema nanosila Sandovoj). Tako se završila priča o ljubavnicima koji su jedno drugom poklonili skoro deset godina života.

Naravno, Sandova je patila zbog raskida, «čiji je ona bila uzrok i izvršilac i žrtva». Medjutim, jedno je sigurno - da je od raskida sa Sandovom Šopen prestao da živi, telesno i duhovno. Vrlo brzo je umro, od tuberkuloze, sa kojom je drugovao od rane mladosti. Medjutim, mnogi smatraju da su njegov život više obeležili slabi nervi nego tuberkuloza. S tim u vezi, verovatno je njegova preosetljiva priroda najviše zaslužna za izuzetne kompozicije kojima se proslavio i koje bacaju u zasenak lošu stranu njegovog karaktera.

Na sahrani Šopenovoj (kada je, po njegovoj ličnoj želji, sviran Mocartov Requiem) bilo je oko 3.000 osoba, ali medju njima nije bilo Sandove. Nije htela da dodje ni pre toga, kada joj je on, sa samrtničke postelje, poslao poziv da ga poseti. Nije mogla da dodje.

Sahranjen je u Parizu, a srce njegovo preneto je u crkvu Svetoga krsta, u Varšavi, u skladu sa njegovim testamentom.

Evo nekih tzv. trivijalnosti:

- Na temu veze Žorž Sand - Frederik Šopen do sada je napisano više knjiga i  snimano nekoliko filmova: A Song to Remember, 1945, Impromptu, 1991 (Šopena igra Hju Grant),  Desire for Love, 2002.

- Šopenova muzika se pojavljuje u mnogim filmovima, na primer Pijanista i Građanin Kejn.

- Postoji videoigra za 'Xbox 360' sa Šopenom pod imenom Eternal Sonata (2006).

- Asteroid '3784 Chopin' dobio je ime po Šopenu, kao i jedan krater na Merkuru.

- Aerodrom u Varšavi nosi ime Šopena.

- Svake pete godine održava se medjunarodni konkurs pijanista «Frederik Šopen» u Varšavi.

- Primetno je da je u poslednje vreme porastao broj mladih muzičara sa Dalekog istoka (Kina, Japan) koji studiraju na Muzičkoj akademiji «Frederik Šopen» u Poljskoj.

- Gospodju Žorž Sand nisu, naravno, svi voleli. Tako je Niče za nju rekao da je 'krava za pisanje', što, imajući u vidu njegov svekoliki zlurad odnos prema ženama, i nije strašno. Medjutim, naš vodeći nadrealista Marko Ristić (u knjizi Književna politika, članci i pamfleti) ne samo da je tu Ničeovu izjavu smatrao ispravnom već je zapisao: «George Sand zvala se, u stvari, u svojoj goropadnoj ženskoj spodobi, Aurore Dupin, baronne Dudevent. Prosto joj bilo!». A negde dalje je govorio da je ona bila «muškobanjasta babuskera».   

- Ima i onih koji su osporavali Šopenovu muzičku genijalnost; kanadski pijanista Glen Guld (Glenn Gould) za Šopenovu muziku je govorio "da je previše dekorativna i trivijalna", a nije voleo ni druge romantičarske pijaniste (Lista i Šumana).

- Ako se na Guglu klikne ‘George Sand' dobije se 11,7 miliona rezultata, a ako se klikne ‘Frederick Chopin' dobije se 1.6 miliona. Razlika je prevelika, mada danas ‘običan' svet pre zna, izgleda, za Šopena nego za Sandovu. 

Oboje su bili veliki umetnici. Njega volim, njoj se veoma divim.