Natanijel

           U jesen 1970. Natanijel upisuje kontrabas na Džulijardu, pod mentorstvom H. Menša, bivšeg člana njujorške filharmonije i jednog od najistaknutijih američkih kontrabasista. Ambiciozan i prepun energije, Natanijel je vrlo brzo postao i deo velikog koncertnog orkestra škole. U početku je, dakle, ova pripovest obična bajka - profesori imaju samo reči hvale, inteligentan, talentovan, vredan, uvek raspoložen i besprekorno doteran. Od Natanijela se očekivalo mnogo.
           Već na drugoj godini, Natanijelovi prijatelji i porodica počinju da primećuju da on govori drugačije, brže, nepovezano. Sve manje obraća pažnju na oblačenje; na probama orkestra se pojavljuje u pidžami, ponekad prljav, iscepan, ponekad neobrijan, neokupan. Ocene naglo padaju, gubi interes za bilo šta osim za muziku, a i muzika mu prija samo na način na koji je on svira, sugestije profesora postaju sve manje važne. Kažu da su zidovi njegove sobe od poda do plafona bili iscrtani i ispisani. Jedno veče, početkom treće godine studija, ono što mu se već neko vreme događalo, dobija i svoje ime - šizofrenija.
           Ne znam šta mu se zaista dogodilo te noći; u različitim izvorima nalazim različite, ali uvek slične, neodređene opise njegove dekompenzacije: one night, while hanging out with his friends, Nathaniel Ayers snapped. Ovaj opis meni ne govori ništa; slom živaca, kako bi to verovatno kazala moja baba, termin koji znači samo jedno - desilo se nešto naglo i bilo je, vrlo verovatno, dovoljno glasno da to svi čuju, kao eksplozija bombe. Jedan sasvim beskoristan opis.
          Ono što se dogodilo, zamišljam ovako. Prvo je društvo ćaskalo, možda slušalo muziku; budući da je to društvo muzičara, možda je neko nešto svirao, improvizovao, na violini, gitari, možda i na klaviru. Čuo se žamor prijatnog i živahnog razgovora, uz povremeno iskakanje nekog poznatog imena, Bah, Bartok, Janaček, Šenberg. Upaljene cigarete i džointi lebdeli su svugde po prostoriji, a svetlost se prelamala kroz čaše i flaše. I verovatno da su odjednom svi ućutali kada je Natanijel počeo da viče; pretpostavljam da mu je neko nešto rekao, nešto što mu se nije dopalo, sa nečim se nije složio, i kada je pokušao da odgovori, on je osetio kako mu misli odjednom naviru, glasovi, mnoštvo njih, i nije više mogao da razazna koji od njih je njegov glas, koje su od tih misli njegove, i, zbunjen, pokušavajući sve da ih saopšti odjednom, počeo je da viče, da izbacuje iz sebe rečenice, reči, slogove. I što je glasnije govorio, to su i glasovi bivali glasniji, to je njegov glas bivao čudniji, uplašeniji, a reči koje je govorio nisu bile reči koje je želeo da izgovori, i uhvatio se za glavu, i srce mu se uzlupalo i mislio je da će da eksplodira.
           Poplašeni prijatelji zvali su hitnu pomoć i Natanijel je odveden u urgentni centar, sediran, a zatim smešten u bolnicu Belvju, gde je uspešno zalečen hlorpromazinom, vezivanjem i elektrošokovima. Prelepo iskustvo sa psihijatrijskim lečenjem, nagnaće Natanijela da to više ne pokušava.
           U oktobru 1972. napušta Džulijard, a u dokumentaciji ove škole ostaje zapisano da odlazi jer je, u tom trenutku, te jeseni sedamdeset i druge godine, školsko gradivo za njega postalo preteško. Pokazaće se, međutim, da nije problem samo u školskom gradivu. Naredne tri decenije, o Natanijelu vodi računa njegova majka. Za njega je život postao pretežak. Kako godine prolaze, postaje nepredvidiv, agresivan. Komunikacija sa njim je teška, jer je u potpunosti nemoguće predvideti kada će sagovornika pljunuti, a kad poljubiti. Hoće li ga nešto naljutiti ili nasmejati. Hoće li moći da odgovori na postavljeno pitanje ili će početi da nabraja Betovenove simfonije, ili će spelovati svoje ime, iznova i iznova, sve dok ne izgubi dah.
           Nakon što mu majka umire, pred kraj Klintonove ere i starog milenijuma, Natanijel odlučuje da se preseli kod svog oca sa kojim, međutim, nije bio u najboljim odnosima, zbog čega i nije znao da otac već godinama ne živi u Los Anđelesu. Došavši u Los Anđeles sa nešto stvari koje su mu bile potrebne, Natanijel ne uspeva da pronađe svog oca i neko vreme živi kod rođaka čiju je adresu znao. Ne zadugo, međutim. Premda su imali dobru volju, nisu imali i strpeljenje. Natanijelova nestabilnost, nerazumljiv govor, česta agresivnost, doveli su ih do toga da ga oteraju. Ostaje na ulici, i na ulici i danas živi.
           Kako je kontrabas bio težak i kabast, nije mogao da ga vuče po ulicama Los Anđelesa u zarđalim kolicima u kojima je vukao sve svoje stvari - razbijeno ogledalo, iskidanu metlu, neke prljave krpe na kojima je spavao, novine, kartone, staru odeću koju je sakupio, rasparene cipele i patike. Odnekud uspeva da nabavi violinu sa dve žice i odlučuje da nauči da je svira, i u tome uspeva, vežbajući neumorno svaki dan, po ceo dan. Kada se umori od sviranja, spakuje violinu u kutiju, kutiju stavi pod glavu i spava tu gde se zatekao. U ruci, za svaki slučaj, drži dva štapa - jedan se zove Betoven, a drugi se zove Brams - i uz pomoć ta dva štapa se brani od napada miševa i pacova.
          Ta trula violina sa dve žice, sviraće Baha i Betovena i Dvoržaka, na mestima gde Bah, Betoven i Dvoržak verovatno nisu ni sanjali da će njihove note odjekivati. U parkovima, na ulicama, iza kontejnera, u prihvatilištima za beskućnike, na trgovima, i najčešće - u jednom tunelu u Los Anđelesu, gde Natanijel i danas često stoji i svira, dok pored njega prolaze stotine i hiljade automobila. On svira, kola prolaze, niko nikom ne smeta. Tunel je akustičan, daje mu osećaj da se nalazi u koncertnoj dvorani, buka koju prave kola, možda uspeva da nadjača glasove koji ga uznemiravaju.
          Svirajući na trgu Peršing, poznatom okupljalištu lutalica i lopova, Natanijel je upoznao Stiv Lopeza, novinara Los Anđeles Tajmsa, koji je tuda prolazio. Zaintrigiran neobičnom pojavom, violinom sa dve žice i prelepom muzikom koju su te dve žice pravile, Lopez je zastao, poslušao muziku i popričao sa muzičarem. Kada mu je ovaj saopštio da je nekada, kao stipendista, pohađao Džulijard, ali da je zbog nekoliko problema morao da ga napusti (a jedan od tih „problema" je i njegova šizofrenija), Lopez je odlučio da proveri priču. Kada je to učinio, napisao je nekoliko tekstova o njemu u svojoj kolumni, i u međuvremenu počeo da voli klasičnu muziku.
          Ubrzo su u redakciju počeli da pristižu muzički instrumenti koje je Lopez uredno prosleđivao svom novom prijatelju. Posle čela i violina koje je dobio, stigao je još jedan poklon - poziv da prisustvuje probi filharmonije; Natanijel dobija priliku da svira violinu u jednoj od najakustičnijih sala na svetu, nedaleko od, ipak ne toliko akustičnog tunela u kom je često voleo da svira. Muzičari filharmonije mu nude privatne časove, koje on prihvata i uspeva da usavrši tehniku sviranja čela. Pre tri godine, direktor filharmonije ga poziva da prisustvuje koncertu jednog svog starog poznanika sa Džulijarda, koji je u međuvremenu postao i više nego poznat; taj poznanik je bio Jo Jo Ma. Dvojica muzičara su se sastala posle koncerta, popričala, a Jo Jo Ma je dao Natanijelu da svira njegov čelo.
          Stiv Lopez je uspeo da spoji Natanijela sa Dženifer, njegovom rođenom sestrom sa kojom je bio izgubio svaki kontakt kada je počeo da živi na ulicama Los Anđelesa. Njegova sestra je, u međuvremenu, osnovala fondaciju koja pomaže mladim umetnicima sa problemima mentalnog zdravlja, pomaže da se uspostave programi koje koriste umetnost kako bi pomagali onima koji imaju probleme kakve ima njen brat, a vodi i stalnu kampanju protiv stigmatizacije mentalnih poremećaja.
          Premda su i Stiv Lopez i Dženifer pokušavali da Natanijelu obezbede stan i bolje uslove za život i lečenje, on je to odlučno odbio. Život na ulici je možda težak, možda na ulici nema sigurnosti i nikakvih uslova za „normalan" život, ali on ulicu doživljava kao svoj dom. Ulica je mesto gde on može da bude lud, ako želi da bude lud, gde može da svira trubu jednom rukom, dok se drugom češe po kosi i trebi vaške; na ulici može da priča sam sa sobom, a da ga niko ne pogleda kao da je čudak. I može da halucinira Betovena i može da priča sa Bogom, i može da dopusti svim glasovima u svojoj glavi da pričaju i pevaju i vrište u isto vreme. Zato je i danas, dve hiljade desete godine, on na ulici.
          Nakon što je o njemu napisana knjiga, snimljen film, nakon što se njegovo ime provlačilo po televiziji, on i dalje vuče po Los Anđelesu svoja zarđala kolica sa krpama, smećem, instrumentima i partiturama. I svira. I uživa u svojoj muzici.