Jedna loša navika, dve loše navike, tri...

Nađem se na stepenicama u jednom tržnom centru u kraju pre par sati (silazim svojim nogama umesto da stojim i lupkam nestrpljivo prstima na pokretnom mehanizmu), zaneta u misli podignem pogled, kad tamo negde na dnu pa još malo udaljen približava se jedan muškarac koga uočim u svom vidnom polju, i u trenutku pre nego sto mi pogled krene dalje on se nasmeši. Dok je moj mozak sklopio informaciju da mi se neko smeši ja sam već skrenula pogled. I nisam ga više vratila. Osmehnula se nisam.
U sledećih nekoliko sekundi, još uvek sledeći inerciju svog tela i misli koje su prethodile opažanju osmeha, sišla sam sa stepenica i skrenula desno, bez okretanja glave, ičega, i odjednom - wham! Obori me spoznaja šta sam učinila. Nasmešio mi se čovek i ja sam ga kompletno ignorisala.
Hej, u ovom svetu otuđenja, nekomunikacije, propalih vrednosti i još većih propaliteta, bečenja bez ikakvog razloga, i ratova bez ikakvog raloga, naiđe ljudsko biće, vidi nešto što ga inspiriše na drugom ljudskom biću, nasmeši se, i ono drugo ljudsko biće gleda, okrene glavu i ode na drugu stranu.
Od toliko prilika za jaukanje nad svetom stvore se loše navike. Od loših navika se retko kada pobegne. U njima je kraj svega - dobrih navika, dobre volje, dobrih ljudi...
Između dva koraka, i dva otkucaja srca, pomislila sam da se okrenem, potrčim za njim i izvinim se za takvu okorelost i dam mu ne jedan nego pet osmeha, pa neka radi sa njima šta hoće!
Nisam ni to uradila. A nekada bih, ili mi se tako čini. Odnesoše me noge u čizmama u market, u marketu ni u koga nisam gledala, i evo me sada kući, sama, razmišljam kako sam danas imala konkretnu priliku da svet učinim boljim, i nisam.
Kako bih se ja osećala da se nekome nasmešim i ta osoba okrene glavu, kao da ne postojim, kao da me ne-ma,  kao da ne postojim i nema me a sve je u tom osmehu - moja dobra volja, trenutna inspiracija, dobar ručak, ili latte, i sve to nije ništa jer kad se nasmešiš nekome oni moraju, ali zaista, zaista moraju da ti uzvrate osmehom jer to je to, osnovna materija među ljudima, i stvar od koje se grade civilizacije, gradovi, deca, budućnost i sve što se zove lepim... - i šta sad?
Svaki sledeći osmeh postaje teži, skuplji, glomazniji, treba ga raspakovati, prikačiti kako treba, posle ponovo pokupiti sve i ne ostaviti ništa za sobom.
Osećam se i dalje loše, ali prekasno je. Najgore od svega je što mi ovo nije prvi put. Nisam sigurna ni da će mi biti poslednji. Jedna loša navika, dve loše navike, tri...

Dvojka (nedelju dana kasnije)

Na Yonge-u ispod St.Clair-a, brojim u glavi obaveze i zaduženja da nešto ne zaboravim pošto nisam napravila spisak, podignem pogled sa otopljenog snega i hiljadu prljavih lokvi, vidim da mi u susret dolazi jedan muškarac, smeši se, i ja skrenem pogled. Istog trenutka katapultira se iz nekog dela mozga jedna misao i zalepi tesno oko vrata, zakači za uši, i zagrize u obraz: pa ja sam to uradila prošle nedelje, umalo doživela nervni slom, i -opet ponovila isto! I-s-t-o!
Zagrize ona misao dublje i stegne jače - e nećeš vala.
Vratim tako ukroćena pogled na muškarca. On se sve vreme smeši. Prelazi ulicu i smeši se. Ne gleda nigde drugo nego u moje lice, i smeši se. Hoda kao Nicolas Cage kad je Nicolas Coppola - italijanski. Tako se i smeši. Kao Italijani u američkim filmovima. Kao Italijani koji misle da su neodoljivi u američkim filmovima - što bi bili svi Italijani u američkim filmovima. Kad ti se Italijan u američkom filmu nasmeši, i ti uzvratiš osmehom, to u skriptu uvek znači da si gotova, u mafiji, njoke u paradajz sosu! On se smeši sve vreme; već deset minuta se smeši. Udariće ga neko vozilo koliko se smeši. Gledam fascinirana, nemam kud pred onim zubima - i nasmešim se za uzvrat. Nikad gore. Na silu. Ali nasmešim se. (Taman pre nego što smo se mimoišli. Uf, za malo.)
Jedva je Italijan iz američkog filma prošao, i ja nabubrim, nadujem se, i prasnem u smeh. Od sopstvene muke, naravno, ali ako me je čuo - a moguće je da jeste - on je verovatno pomislio da se njemu smejem, što je daleko gore od onoga kad čoveku nisam uzvratila osmehom prošle nedelje.  Ne, ne, ovaj je bio Italijan iz američkog filma, on je sigurno pomislio da se smejem od radosti susreta sa njime. A i od čega se neko smeje nego od radosti.  Sumnjam da postoji druga nacionalnost koja bi to tako dobro razumela, što je i jedini razlog da sam dobila fenomenalnu, neverovatno dragocenu, mukom stečenu i pravu pravcatu, prolaznu dvojku! 
I nadu u budućnost. Ali sa time ne treba preterivati.