U karuce pregnuti čilaši...

Posle nedavnog posta o Petrovaradinskoj tvrđavi i podgrađu, kroz koje nas je  lepo provela gordanac, pokušaću da vas upoznam sa još jednim delom Novog Sada, ništa manje starim od Tvrđave i gradića, a to je Podbara i Almaški kraj. Pre dve godine proslavljeno je "290 godina Podbare i Almaškog kraja", a pripreme za tri veka Podbare su, nadam se, već počele. Doći će 2018-ta, dok trepnemo! Susedne gradske četvrti su Salajka( u kojoj su Đoletova ulica Jovana Cvijića, i moja roditeljska kuća, he, he... od Podbare je deli samo Temerinska ulica), Rotkvarija i Stari grad. Podbara i Salajka sa Rotkvarijom su istorijsko jezgro Novog Sada, sa ulicama koje su starije i od samog imena grada. Informišite se i opskrbite mapama, ako želite ovde.

Ako vas mrzi, evo...

Ergo, stanovnici sela Almaša, koje se nalazilo između današnjeg Temerina, Nadalja, Srbobrana  i Siriga, su pre 292 godine odlučili da napuste močvarno područje na kome su živeli i presele se u potrazi za boljim životom u obližnji Petrovaradinski šanac(današnji Novi Sad). Almašani su svoju pokretnu imovinu natovarili na seljačka kola i konjske i volovske samare i doselili se na krajnju periferiju Šanca, i iza poslednjih kuća napravili svoje naselje na Suvoj gredi, kod velike bare. Naselje je dobilo ime Podbara, a po doseljenicima iz Almaša, ceo kraj se i danas zove Almaški kraj.

Muškarci su bili graničari, dok su žene i deca obrađivali zemlju. Kad je carica Marija Terezija počela da ukida vojne granice, stanovnici Petrovaradinskog šanca su podneli zahtev bečkom dvoru za dobijanje elibertacionog akta, posle koga su dobili i status slobodnog grada 1748. g.

Ubrzo, 1751.g. carica je razvojačila podunavsku granicu, što su mnogi graničari, pa i oni sa Podbare dočekali sa razočarenjem. Neki su otišli u novoformirani Šajkaški bataljon sa sedištem u Titelu, neki u Srem za oberkapetanom, a većina tadašnjih Podbaraca je ostala u Almaškom kraju i bavila se  ratarstvom, ribolovom i povrtarstvom. Do danas su ostali vrsni baštovani.

Veliki broj Podbaraca koji su ostali imali su svoje kuće u tzv. Čenejskim sokacima( današnja ul. Patrijarha Čarnojevića, Jug Bogdana i Gundulićeva) i na zemljištu izvesne Helene Bogner. Na koje se današnje ulice odnosi njeno nekadašnje vlasništvo, nema podataka, ali se zna da je pripadalo Četvrtom frtalju, kvartu u kom je Podbara i Almaški kraj.

Na kraju 18-og veka Podbarci su nasred Podbare sagradili, novu, predivnu Almašku crkvu, koja i danas krasi Novi Sad. Ona je i najveća pavoslavna crkva u gradu. Podbarci, dobri, vredni i ponosni ljudi pomalo preke i jogunaste naravi, napravili su je može biti iz inata. Stanovnici bliže centru varoši, od Dunava prema Sabornoj crkvi,  pa dalje prema Temerinskom, carskom putu, smatrali su sebe gospodom, a stanovnike Podbare i Almaškog kraja paorima i nižom klasom. Nažalost, ova osobina Novosađana da se dele po kvartovima u kojima žive, ostala je aktuelna do danas. U današnjim razmerama gledano, Podbara počinje odmah iza vladičanskog dvora i Zmaj Jovine gimnazije, dakle slobodno se može reći, ona je, akhmmm...  "suvi centar" Novog Sada.

Još jedan podatak, koji ne bih da zaboravim da kažem! Kad su Podbarci gradili novu Almašku crkvu, gradili su je nad manjom, starom. Tek kad je velika bila gotova, srušili su malu crkvu unutar velike.

Tokom 19-og veka Podbara raste i živi duhom novog vremena. Odlukom austrijskog dvora gradi se kanal, time se isušuje i velika bara, na potezu iza Almaške crkve do današnje ulice Filipa Višnjića i Marka Miljanova, i pretvara se u pašnjake, a posle i u prvu industrijsku zonu u Novom Sadu. Podbarci su bili vrlo preduzetni, naplaćivali su svakom vlasniku čamca koji hoće u grad preko bare po četiri krajcare. Ova bara se tako i zvala, "bara četiri krajcare". Bila je u tom kraju i "zemljana ćuprija i zlatna greda", ko neće vodenim putem, a Novi Sad u Podbari i danas ima ulice pod tim imenom. Interesantni su nazivi ulica iz tog doba i kraja: Medeni sokak, Mesečev sokak, Vrbin sokak, Jazavački sokak ( nedavno je srušena kuća u Podbari u kojoj je bila stara kafana "Jazavac"), Čenejski sokak i dr.

Posle II sv. rata, negde šezdesetih god. industrijska zona i fabrike na Podbari premeštene su u druge delove grada. Bile su tu fabrike Elektroporcelan, Svilara, Niva, Kulpin, Sloga, Livnica, Autokaroserija, brodogradilište, i dr. Tada je počeo  urbanistički razvoj Podbare. Na mestu Svilare, sagrađeni su neboderi, u Kosovskoj sedmospratnice, te dalje zgrade sa  sve nižom spratnošću prema centru Podbare. Osamdesetih prošlog veka bolji uslovi gradnje odvode investitore na Novo naselje i Detelinaru, i od tada ide degradacija Podbare u svakom smislu. Tek ima nešto malo tekućeg održavanja, što je ništa naspram dotrajale vodovodne i kanalizacione mreže, malog broja škola i obdaništa, jedne ekspoziture Pošte, malo terena za igru i sport. Gradske vlasti ne ulažu u Podbaru, iako tu živi skoro 12000 građana, i iako je 90% stambenog prostora u I gradskoj zoni.

Danas čujem da se mesna zajednica Podbara u dogovoru sa gradskim vlastima bori i trudi da se očuva ta mikrosredina i sve karakteristike stvorene davno u prošlosti. I dalje je Podbara, Salajka i taj kraj najzapušteniji u Novom Sadu, iako na dva minuta od centra grada. Zašto? To ne priliči "srpskoj Atini". Na teritoriji Podbare je Matica Srpska, tik do Podbare u Salajci, kuća u Kisačkoj br. 20, gde su Ajnštajn i M.Marić živeli 1905-1907, na samom početku Podbare je gimnazija Z.J.Jovanović, jedna od najstarijih u Srbiji, dar uglednog trgovca Save Vukovića, plemenitog od Beregsova( ima ulicu u Podbari). U Podbari su živeli Zmaj Jova Jovanović(rođen u ulici Zlatne grede), Đura Daničić, Svetozar Miletić, poznata novosadska dobrotvorka Marija Trandafil, i mnogi drugi.

Ono što mene najviše oduševljava u mom gradu su oni kvartovi sa starim građevinama i kućama sa ornamentima, reljefima i skulpturama, koji odišu onim starim duhom. Nažalost, njega je u Novom Sadu sve manje. Ruši se sve što se stigne, jer stambeni kvadrati dostižu basnoslovne cene, a novosagrađeni objekti nemaju starog duha ni u tragovima. Trebalo bi napraviti prave planove i primeniti ih, jer ono malo što je ostalo od Podbare ne bi trebalo da liči na licidersko srce. Ona to ne zaslužuje. Jer, šta je "novosadski"...crveneti od stida, a ne od besa, ponositi se svojima kad postanu slavni, dotle ih više kuditi, nego hvaliti, pamtiti da su najveće poplave bile 1770 i 1965, sanjati mostove, ne stajati nikad nikom na muku, govoriti očenaš u sebi bez obzira na jezik molitve, podeliti hladovinu s drugima...ima još puno toga, ali u svakom slučaju ne gubiti iz vida da su Beograd, Pešta i Beč lepe varoši, al' malko zabačene, što bi rek'o Zile Bojanović, pokoj mu duši.

Jedan od ulaza u Podbaru, ovuda, prema crkvi, pa u Pašićevu...

I moj omiljeni restoran so eclectic u Podbari, u Skerlićevoj ...

 Sa proslave 290 god. Podbare i Almaškog kraja