Guščije pero i tastatura

Za sve postoji „prvi put", pa i za samostalno kreiranje web sajta. To iznuđeno, ispostaviće se, uzbudljivo cyber  iskustvo, supruga i ja smo, bezmalo u „znoju i suzama", sticali prethodnih nekoliko dana. Za razliku od predsednika Republike, imali smo samo jednog savetnika od koga smo dobili osnovna uputstva. Sve mimo toga dobili smo, naravno, od Googla.

Kada sam rano jutros, posle naporne virtuelne gimnastike, vreću kostiju izručio na krevet, postao sam svestan koliki danak smo platili sopstvenom neznanju. Sve, naravno, ima svoju cenu, pomislio sam užurbano skrolujući po C panelu kreveta u potrazi za skrivenim folderom sna. Ali, po monitorima kapaka promicale su tabele, liste, dijaloški prozori, različiti pop up-ovi. Jedan je bio naročito dosadan i sadržao je sledeću rečenicu iz, ako se ne varam, Marinkovićevog Kiklopa: „... A moje kosti - te će mene bosti." Uporno sam pokušavao da blokiram ovu opciju, no sve je bilo uzalud. Nisam mogao da zaspim, što sam doživeo kao još jednu fakturu koje mi je isporučilo informatičko neznanje.

Dan je odavno razmakao zavese, a još uvek sam budan ležao u krevetu. Raskrstio sam sa svim dospelim računima i zafrljačio ih u imaginarnu kantu za smeće. Kosti me više nisu žuljale. Zamišljao sam neku drugačiju Srbiju, neke drugačije škole, učionice opremljene kompjuterima, profesore bez dnevnika i učenike bez  preteških torbi i rančeva. Zamišljao sam jedan drugačiji sistem obrazovanja, drugačija sredstva i metode za sticanje znanja, različite od onih kojima sam prethodnih dana morao da pribegnem. Zamišljao sam sve to i pitao se: zašto obrazovni sistem ne uskladimo sa modernim tehnologijama, zašto veći značaj ne damo informatici i svim pogodnostima koje ona pruža.

Ako je moja generacija svakoga dana bildovala od škole do kuće noseći tovar knjiga na leđima, a  pismene radove pisala penkalom, zašto bi današnja deca u epohi kompjutera, CD-ova i prenosivih memorija krivila kičmu i mnogo više od monitora kvarila vid lošim štampanim izdanjima udžbenika i sekundarne literature?

Zašto bi se danas, kao pre, recimo, dvadeset godina, pismeni radovi pisali naliv-perom? Nemam ništa protiv tog sredstva, naprotiv, veoma mi je drag. Ali: Amicus Plato sed amico veritas. Tastatura je postala dominantno sredstvo, ne samo za izražavanje informatičke, nego i pismenosti uopšte.

Zamišljao sam čas srpskog jezika, čitanje Kiša iz elektronskog izdanja koje je priredila Mirjana Miočinović, „pisanje" pismenog rada na kompjuteru, u MS Word-u, na primer: profesor uključuje svoju administratorsku jedinicu, a učenici se loguju na svoje korisničke naloge. Tema se pojavljuje na monitorima, radovi se kucaju, a na kraju časa spremaju se u fajlove i posebne foldere koje profesor kasnije otvara, čita i ocenjuje. Nema penkala, mastila, patrona, hemijskih olovki, belila, vežbanki, listova, nema cepanja, precrtavanja, potcrtavanja, mrljanja, brljanja, prljanja, nema svega onoga sa čim smo se mi, pre dvadeset i više godina    nosili i ponosili.

Ako je u današnje vreme veronauka dobila jedan čas nedeljno, onda informatika mora dobiti najmanje pet puta više.  Ako Crkva iz budžeta godišnje dobija, recimo, 300 miliona dinara, onda škole za kupovinu kompjutera moraju dobiti najmanje 10 puta više.

Novca sigurno ima, samo bi ga trebalo preraspodeliti.

Znam da u Srbiji postoje stranke, političari, grupe i udruženja građana koji bi voleli da se danas, kao stotinama godina unazad, škole nalaze u manastirima, a da se u tim školama piše guščijim perom, jer, bože moj, to je valjda tradicija. Znam takođe da za neke predstavnike naroda kompjuter predstavlja klasičnu „nemačku metafiziku" i da od njega beže kao đavo od krsta, ali uprkos takvim strankama, udruženjima i pojedincima, Vlada bi morala da shvati u kom veku živimo i da mnogo više ulaže u obrazovanje, naročito informatičko obrazovanje naše dece.

Ukoliko se nastavi sa pritiskom da se pismeni radovi pišu ćiriličnim pismom i penkalom, onda će se pred očima naše dece pojavljivati onaj dosadni pop up, samo će u njihovim mislima on imati drugačije tumačenje, jer oni pripadaju drugačijoj Srbiji, sasvim drugačijoj od one kakvu je vide njeni ministri i poslanici i svi oni koji na bilo koji način i na bilo kom nivou odlučuju o  našim sudbinama.

Da li ćemo ponovo pisati guščijim perom, ili će tastature zakuckati u svakoj učionici širom Srbije, verovali ili ne, između ostalog zavisi i od jednog visokog Vladinog funkcionera, vrsnog besednika i vizionara, koga, sudeći po govorničkim sposobnostima, kao da su u „Mljetke šiljali."

Ostaje mi na kraju da se nadam da naša deca, za razliku od nas, neće u „znoju i suzama" praviti neke svoje sajtove, nego da će sa tim znanjem izlaziti iz škola, a da će pomenutog govornika proučavati kao klasičnog predstavnika „nemačke metafizike".