jelena milić, opet medju nama:)

e, deco,

svi znate da ja volim jm:)

mislim da je njen aktivizam
usmeren na prave stvari,
mislim da zna da misli,
da ume da argumentovano razgovara,
i da podnese kritiku.
i kad je (kritika) neprincipjelna.

jelena je otišla odavde.
s razlogom. tako mislim.
jer kapiram njen način razmišljanja.
i zato:

za sve one koji bi i dalje da čitaju šta ms. milić
ima da kaže:

može da procita ovde.

ako neko želi da komentariše...
moraće da dodje na fejsbuk gde ti tekstovi takodje postoje.

i gde mi komentarišemo.
na sajtu ceas-a još uvek nema mogućnosti za komentare,
medjutim, nadamo se da će biti:)))

da, text na uvid:

HAJDE DA RAZGOVARAMO O NATO

Da li je ili nije trenutak da se razmatra pitanje članstva Srbije u NATO zavisi od spoljnih okolnosti i potreba Srbije da jasno definiše kurs svoje bezbednosne i odbrambene politike. Nažalost, argument vladajuće elite Srbije da to pitanje trenutno nije na javnom dnevnom redu ili u najboljem slučaju da je „na dugačkom štapu“ zasniva se na osnovu procene isith da bi to ugrozilo politiku odbrane Kosova.

Neupitno traumatično iskustvo koje Srbija ima zbog nelegalnog ali legitimnog NATO bombardovanja samo je izgovor i glasne anti NATO strane i neiskrene i ćutljive vladajuće elite. Ona je po kuloarima i prijemima itekako za približavanje i saradnju sa NATO ali ne i za transparentan proces, i tu su potpisnici zahteva GG za referndum potpuno u pravu. Vladajuća elita bi da ima hrabrosti i državničke mudrosti da shvati ili prizna da jeste trenutak da se tema otvori tu prepreku kroz mainstream medije lako ispeglala argumentima tipa i Japan i Amerikanci su ratovali krvavo i surovo u Drugom svetskom ratu, pa su se brzo izmirili zarad bezbednije budućnosti, da navedemo samo jedan od mnogih primera kroz istoriju. I sadašnji stepen podrške NATO integracijama od oko 25 posto, u situaciji kada ne postoji jasan javi pro NATO blok, dok se sa druge strane profilisao vrlo širok anti NATO blok, govori da su građani Srbije u stanju da o svojim političkim i bezbednosnim potrebama razmišljaju mnogo racionalnije nego što bi to od njih volele pristalice autoritarnih i zastarelih opcija sa jedne i vladajuća elita koja nije u stanju da se odrekne „greha njene mame“ i uspešno žonglira više ravnopravnih izazova pred kojima se Srbija nalazi, sa druge strane.

Srbija mora mnogo pomnije da prati šta se sa samim NATO dešava imajući u vidu da je NATO važan regionalni pre svega politički pa tek onda i vojni savez, koji je na svoj dnevni red odnedavno stavio i pitanje integracija zemalja Zapadnog Balkana. Trenutak da se počne ozbiljnije razmišljati o NATO je tu, svidelo se to nama ili ne. Tim pre što sadašnje stanje bezbednosne politike Srbije, koje pored nedovršenog procesa uspostavljanja demokratske kontrole nad vojnim i obveštajnim strukturama, definišu i međunarodno nepriznata i nedovoljno definisana vojna neutralnost, stav da je dovoljna mera integracija saradnja u okviru vrlo labavog NATO projekta Partnerstvo za mir i eksperimentalno -razvojne faze Evropske bezbednosne i odbrambene politike, koja se odnedavno spominje kao nova zadovoljavajuća mera bezbednosnih integracija Srbije, ni pojedinačno ni u kombinaciji ne predstavljaju ozbiljnu bezbednosnu platformu.

Imajući u vidu da je Srbija podnela zahtev za kandidaturu za članstvo u EU, od izuzetnog je značaja za Srbiju da ozbiljnije prati budućnost evropske zajedničke bezbednosne i odbrambene politike i razvoj odnosa i modela sradnje EU i NATO. EU Lisabonski sporazum doneo je neke novine u tim oblastima, a doneće ih i NATO samit u Lisabonu.

Ni pre, a ni od trenutka objavljivanja proglasa GG do danas, skoro da se nije moglo čuti ništa o tome da je NATO u intenzivnom procesu konsultacija oko izrade novog strateškog koncepta, čije se usvajanje očekuje krajem godine na idućem samitu alijanse u Lisabonu. Bilo bi logično i u interesu države i društva stav o odnosima sa NATO formirati i na osnovu informacija o tome u kom se pravcu NATO kreće. Sadašnji strateški koncept NATO usvojen je pre više od deset godina i ne odgovara današnjoj dosta izmenjenoj slici sveta, pre svega u smislu prirode bezbednosnih izazova. Generalni sekretar Fog Rasmunsen angažovao je desetak eksperata koji zajedno sa političarima, ekspertima i predstavnicima civilnog sektora, ne samo iz zemalja članica alijanse, uveliko učestvuju na skupovima na kojima se razmatra šta treba i kako a šta ne da bude deo novog koncepta. Na čelu tima je Madlen Olbrajt, a vrlo visoko mesto u kabinetu genseka zauzima i Džejmi Šej, oboje itekako poznati našoj široj javnosti. Mnogi u Srbiji pogrešno smatraju, ili takvu informaciju prenose javnosti, da ih se zapadna međunarodna zajednica odrekla zbog stavova i uloge u bombrdovanju Jugoslavije. Izazovi globalnog sveta su takvi da moralna i politička pitanja poput onih kada je, pod kojim uslovima i po koju cenu legitimno nasiljem reagovati na nasilje i dalje ostaju aktuelna. Traženje odgovora i definisanje mehanizama legalizacije se, zajedno sa analizom propusta, moraju nastaviti, ma koliko teški bili i NATO to i čini, pa će se i detaljnije razrađen koncept „odgovornosti da se zaštiti“ naći u novoj NATO strategiji.

Srbija je sa druge strane svoja nova strateška dokumenta usvojila praktično bez inkluzivne javne i stručne rasprave, opet zato što politika oko Kosova ima prioritet nad svim ostalim. Stručanjci su procenli su da ona predstavljaju izvestan pomak u uspostavljanju demokratsake kontrole nad vojnim i obveštajnim snagama, ali da su u nekim oblastima primenjena prevaziđena rešenja, plod komnpromisa koja im umanjuju efikasnost. Poces približavanja NATO ne odnosi se samo usvajanje vojno-tehničkih standarda, kojima se diče ministar odbrane i načelnik genralštaba, već za Srbiju mnogo bitnije, i na uspostavljanje pune demokratske kontrole nad oružanim i obaveštajnim snagama. Ovaj proces je u Srbiji brutalno prekinut ubistvom premijera Đinđića a zbog očuvanja Kosova i krijenja haških begunaca nikad suštinski nije nastavljen. Parlament Srbije i njegovi nadležni odbori i na osnovu novih zakona o vojsci i dalje nemaju nikakvu bitnu ulogu u kontroli. Sve se svodi samo na logiku bolje Tadić nego Koštunica, bolje Koštunica nego Milošević, što sigurno nije koncept demokratske kontrole. Tu verovatno leži deo odgovora zašto vladajuća elita izbegava kompletan proces približavanja NATO, jer i ona voli da su dugmići u njenim kabinetima, a bira iz menija ono što zapadni saveznici od nje očekuju vođeni svojim interesima, poput izvoza oružija u Irak. Zapadna međunarodna zajednica ima svoj deo krivice za sadašnje stanje zato što je zbog svog prioriteta da uspostavljanje novog statusa Kosova prođe mirno, a posle i zbog nejedinstvenog stava članica EU o statusu Kosova, i sama ovo pitanje sklonila sa dnenvog reda.

Sve gore navedeno kreiralo je veliki nebranjeni prostor, ne samo legitimnoj anti-NATO već mnogo bitnije anti-demokratskoj, pro-autoritarnoj opciji da u javnu raspravu o političkim i bezbednosnim integracijama Srbije nesmetano uvede niz netačnosti koje su u međuvremenu postale opšta mesta, ili da je skrene na marginalne teme. Nije zgoreg podsetiti da se tokom početka intenziviranja anti NATO kamapanje u Srbiji, koji se poklopio sa početkom pregovora o konačnom satusu Kosova, nije mogla čuti skoro ni reč korekcije netačnosti koje su iznosili pre svih DSS i DS, od strane onih od kojih se očekivalo poput Atlantskog saveta.

Neki novi pro NATO blok, mnogo manje zavisan od vladajuće elite i manje zainteresovan za vojnu imovinu a više za demoktatizaciju i bezbednost Srbije, morao bi imati mnogo veća očekivanja od NATO u smislu pomoći i podrške da NATO pristupimo kao uistinu demokratska zemlja koja funkcioniše na principu vladavine prava, sa visokim stepenom zaštite ljudskih prava, sa snagom i znanjem kako da artikulišemo svoje državne interese na transparentan način, poput Holandije, Danske ili Norveške na primer.

Jelena Milic