Zli čarobnjak iz voza

Na sreću, ne koristim usluge „srpske" železnice. Na nesreću, živim u Srbiji, zemlji preko koje se pružaju važni evropski koridori, a koja je premrežena sklerotičnim prugama po kojima tutnje vozovi istom brzinom kao pre stotinu godina.

Još je, na vrhuncu karijere, Slobodan Milošević uočio  problem i prepoznao šansu. Nadahnut vizionarskim duhom, otac nacije je, nekako u isto vreme, izdao naredbu da se ruše tuđe, komšijske  tračnice, a da se   po zemlji bestragiji, kojom je gazdovao, isplete mreža modernih pruga, nad kojima će, kao u prijateljskom Jasuši Akašijevom Japanu, vozovi prosto lebdeti. Ideja je zaista sevnula, ali se preko noći, koja je tih godina nad Srbijom postajala sve duža, nije mogla realizovati. U stvari, ona je, kao tolike Miloševićeve ideje, koje je u obliku udice zabacivao po srpskoj bari, zamišljena da ne bude realizovana. Od nje se očekivalo tek da zamiriše po kačamaku, tom tradicionalnom mamcu, i da privuče ribe. Tako je i bilo. Po ko zna koji put „dogodio se narod". I dok je taj narod, u svom događanju, čekao na brze pruge i još brže vozove, vreće sa novcem, izvlačene iz nekih skrivenih vagona, svakodnevno su letele ka Kipru i tamo sletale na privatne račune nekih velikih Srba. Oni se železnicom nisu vozili, oni su Železnicu harčili i harač izvozili. U to vreme, po smrdljivim železničkim stanicama smucala se samo sirotinja raja. Sa tih koloseka, na kojima su „mašine puštale paru sve jače i jače", u vojsku je ispraćana golobrada srpčad, a sa ratišta su, bez reda vožnje, dočekivani čamovi kovčezi. Neko je pevao, neko je kukao i lelekao, i niko nije brinuo, niti je mogao da brine   brigu kuda to Železnicu Srbije, zajedno sa državom, vode jedan sveštenikov i jedan železničarev sin. Tek posle nekoliko godina, svima će biti jasno da su je odveli ravno do dna.

 Još jednom se, u predvečerje novog milenijuma, dogodio narod, ali se u pogledu Železnice nije dogodilo ništa novo. Ona je bila i ostala je majka svakoj garnituri ovdašnjih političara, a maćeha svojim korisnicima. Boris Tadić, Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić su, kako je, ono što smo manje-više svi slutili, sinoć otkrila emisija „Reakcija" na B92, nastavili da u Železnicu zapošljavaju partijske kadrove i da je preko njih koriste za finansiranje svojih stranaka i njihovih koalicionih partnera. Tako je ostvaren kontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića, politikom koja je nasleđenu partijsku državu predala na čuvanje novoj generaciji srpskih vlastodržaca.

Kako jadno zvuče parole predsednika Republike u kojima se pominje i glorifikuje Evropska unija, evropske i demokratske vrednosti, razvoj i prosperitet Srbije u toj velikoj zajednici naroda. Kako jadno izgleda Potemkinovo selo na čelu sa Borisom Tadićem. Kako jadno izgleda ovaj narod koji se svako malo „događa", a kome se, posle svakih izbora, događa uvek jedno te isto. Nešto je ozbiljno „trulo u državi Danskoj".

Da sam na Tadićevom mestu stideo bih se sopstvenih laži, licemerja i politikanstva.
Stideo bih se tog nesrećnog naroda pred koji sam prosuo samo parole i fraze, ali ne i radne knjižice, stotine hiljada novih radnih mesta, nove investicije.
Stideo bih se onih sužnjeva koji su na ulicama klicali slobodi, a danas u toj slobodi jedu vlastite prste.
Stideo bih se akcije „Hrana za sve".
Stideo bih se gay populacije koja mi je pružila poverenje, a kojoj nisam obezbedio elementarna ljudska prava.
Stideo bih se radnika koji hladne zimske dane i noći provode na „brzim" prugama Srbije.
Stideo bih se što ne koristim usluge Železnice.
Stideo bih se izjave da ćemo od Beograda do Novog Sada kineskim vozovima putovati samo sedam minuta.
Stideo bih se građana Vojvodine i ponižavanja njihove inteligencije.
Stideo bih se svog pritajenog i nepritajenog apsolutizma.
Stideo bih se  potrebe da kontrolišem sve i svakoga.

Konačno, stideo bih se Srbije i njenog predsednika.

Jer: sve ono čega se normalan čovek stidi, neko drugi se ponosi.