Nazovi reforma penzionog sistema

Tresla se, i još se trese, gora. I prirodno je, jer rađa se ... miš. Ni R od reforme. Samo kopaju još dublju rupu. Ima jedna anglosaksonska poslovica koja kaže: "When you find yourself in a hole, stop digging.". Odnosno, kad se nađete u rupi, da ne kažem rupčagi, prvo što treba da uradite je da prestanete sa kopanjem. Izlaz je gore. Izlaz nikada nije dole, još dublje u rupi.

A kolika je naša rupčaga? Penziona mislim.  Imamo i drugih, ali ova je novčano najveća.

Fonda PIO nema. Fond ne postoji. Novac koji su ljudi koji su danas u penziji uplaćivali je propao. Investiran je u mnogobrojna preduzeća, domove zdravlja, hotele, i svašta nešto. I sve je to propalo tokom 90-tih godina. Naravno dosta toga je propalo i nakon petooktobarskih promena, ali za red veličine manje. Glavno propadanje je nastalo zbog rata i sankcija. Naše privreda je izgubila 95% svoje vrednosti. Ako smo mislili da su ratovi bili džaba, prešli smo se. Ovo je cena.

Naravno da je loš model privatizacije još pogoršao situaciju. Ali nije glavni uzrok. Glavni uzrok je prvih 5 godina devedesetih.

Znači fonda nema, ali postoje obaveze. Kolike su one?

Imamo preko 1.650.000 penzionera. Oni godišnje za penziije potražuju 4 milijarde evra. Ovaj iznos svake godine plaćaju svi poreski obveznici. Jer fonda nema. To vam je oko 20.000 dinara mesečno po penzioneru. Složiće te se, i nije neka pljačka. Ali kad pomnožite sa brojem penzionera, ta cifra je ubi bože za naš bruto društveni proizvod. Preko 15%.

Sa druge strane, imamo jedva 1.200.000 ljudi preko 65 godina. Imamo oko 1.600.000 ljudi preko 60 godina.

Ponekad je tužno čuti penzionere kako pričaju da država treba da im vrati odmarališta koja su građena parama penzionog fonda, ili da im se da Sava Centar. Koliko tih odmarališta treba da bude da zakpi rupčagu od 4 milijarde evra, godišnje? I to svake godine.

Trenutni zakon o penzijama kaže da se penzije povećavaju sa rastom troškova života. Odnosno inflacijom. I samo inflacijom. I ovakav sistem je neodrživ.

I šta predlažu prepetuum mobile reformatori? Najstariji potpredsednik i ministarstvo kažu usklađivanje penzija sa rastom troškova života i rastom BDP-a. Sindikati kažu rast sa rastom prosečnih zarada. I jedno i drugo gore on onoga kako je danas.

Podići će još kažu granicu za odlazak u penziju. I još će pooštriti uslove za benficirani radni staž. I to je to. To zovemo reformom. Svaka čast.

Srpska privreda je dead man walking. Srpska privreda je u okovima katastrofalnog poreskog sistema. Zapošljavanje je onemogućeno ubitačnim porezima na rad i katastrofalnim Zakonom o radu. Po mom mišljenju, ovo su glavni razlozi za pad zaposlenosti i bujanje sive ekonomije. A u sivoj ekonomiji, delomično ili u potpunosti, radi oko milion ljudi. Tamo su da ne bi plaćali nerazumne poreze na rad.

Srbiji treba adrenalinska injekcija. Ona jedino može da dođe u formi drastičnog pada poreza na rad i uvođenja progresivnog poreskog sistema. Ona treba da dođe u formi ukidanja sistema doprinosa i njihovom potpunom zamenom progresivnim porezom na dohodak. Zapošljavanje treba da postane jeftino. Ono mora da postane jeftino. Da bi radnih mesta bilo više. Da bi plate počele da rastu. Ponuda i potražnja.

Kako bi taj progresivan porez na dohodak mogao da izgleda? Prvih 150 evra prihoda mesečno je potpuno oslobođeno poreza. Prihod od 150 do 300 evra mesečno se oporezuje sa 20%. Prihod od 300 do 600 evra mesečno se oporezuje sa 30%. Prihod preko 600 evra mesečno se oporezuje sa 40%: Nivoi i stope su tu ilustracije radi i ne bi se postigli preko noći, već u jednoj petogodišnjoj reformi.

Deo ovog smanjenja poreza bi išao u džepove preduzeća, deo u džepove radnika. Na primer, ako neko danas prima neto zaradu od 150 evra, država naplaćuje još 100 evra. Preduzeću ovo dođe kao kazna što zapošljava nekoga. Zbog ovoga je zapošljavanje skupo. U samom obračunu poreza i doprinosa, oko 60 evra je na teret radnika, a 40 evra na teret preduzeća. Eto toliko bi se uštedelo: em bi trošak preduzeća bio manji, em bi plate radnika porasle.

Drastično smanjenje poreza na rad ne može da dođe bez radikalne promene penzionog sistema. Za sve ljude koji su u penziji, penzija treba i dalje da se obračunava po postojećoj formuli. Za sve akumulirane godine radnog staža, penzija bi se isplaćivala po istoj toj formuli u trenutku kada ti ljudi odu u penziju. Ovo bi morali da tretiramo kao dug države i da ga otplaćujemo onako kako se dug već otplaćuje. Diskusija ovoga prevazilazi okvire ovog bloga.

Ali od trenutka reforme i donošenja novog zakona, više nema godina radnog staža. Nema fonda PIO, nema njegovih 3600 zaposlenih koji obračunavaju radni staž. Nema ni povezivanja radnog staža. Nije potrebno.

Uzmimo na primer kanadski penzioni sistem. Njegov prvi i glavni stub. Zove se OAS. Svaki građanin, kada napuni 65 godina života, dobija penziju. Bez izuzetka. Ova penzija je minimalna, ali dovoljna za život. Ovaj sistem pokazuje odgovornost društva prema svojim građanima. Ko hoće više, mora sam na to da misli na vreme. Ovo predstavlja odgovornost građana prema sebi.

Pored ovoga, država pomaže građane i kroz socijalne stanove i poseban program i za penzionere.

Da ponovim, Srbija ima 1.200.000 ljudi starijih od 65 godina. Cena penzionog sistema koji je sličan OAS sistemu je drastično niža od cene našeg sistema. Našeg naduvenog, korumpiranog, skupog sistema. Ostatka socijalizma.

Ako nas interesuje konkurentnost srpske privrede, ako tražimo kako da probudimo mrtvaca, prestanimo sa subvencijama, državnim investiranjem, jeftinim stanovima, jeftinim kreditima, fondom za razvoj, neefikasnim javnim preduzećima, i vratimo se suštini. Reformišimo penzioni i poreski sistem. Bićemo ispred celog okruženja. Bićemo ispred većine evropskih država koje se dave u istim problemima iako imaju mnogo više novca od nas.

Ovo je najvažnija stvar koju država može da uradi.