Susret na autobuskoj stanici

          Sreo sam ga na autobuskoj stanici, čekajući prevoz za Zrenjanin. Razgovor sam započeo iz jednog jedinog razloga - bilo mi je beskrajno dosadno, a on je bio jedina osoba u mojoj neposrednoj blizini. Bojan (nazovimo ga tako) je sedeo na drugom kraju moje klupe i gledao autobuse kako dolaze i odlaze i ljude, parove i porodice kako se dočekuju i ispraćaju, ljube, mašu, pozdravljaju, plaču i odlaze spokojni. Delovao je glupo i isprazno, iskren da budem, ali je i to bilo zanimljivije od ponovnog iščitavanja jučerašnjih novina koje sam greškom poneo sa sobom izlazeći iz stana, trčeći praktično, ne znajući da će autobus kasniti skoro sat vremena. „Da li je slobodno", pitao sam ga, premda je bilo očigledno da je mesto slobodno. Bojan je klimnuo glavom, ne pogledavši me. Savio sam novine na pola, stavio ih na vlažnu klupu i seo na njih.
           Razgovor je bio bolan, dosadan, isprekidan, često neugodan; počeo sam sa vremenom, sa snegom, promenama temperature, hladnoćom, prljavom autobuskom stanicom, večitim kašnjenjem svega u Srbiji, probao sam da govorim o politici, nadajući se makar da ćemo se posvađati (toliko mi je bilo dosadno!); ništa, apsolutno ništa. Problem je delimično bio i u tome što nisam znao u kom pravcu želim da vodim razgovor, šta želim da postignem. On je govorio sporo, bezvoljno, ponekad bi zastao u sred rečenice, ćutao nekoliko trenutaka, a onda nastavio gde je stao ili bi započeo sasvim drugu misao. Činilo mi se da priča šta želi i da se njegove rečenice sasvim slučajno poklapaju sa pitanjima koja sam mu postavljao.
           Naposletku sam mu rekao da sam lud što uopšte pokušavam da razgovaram sa potpunim strancem i izvinio se. Osetio sam se kao islednik, nisam želeo da ga silujem pitanjima. „U redu je", kazao mi je pomalo teatralno, „samo glupi ljudi još nisu poludeli." Nasmejao sam se, a on je dodao: „Da već nisam lud, opet bih poludeo, verujte mi."
           Posle te opaske, razgovor se razvio u pravcu koji nije bio ni prijatan ni lagan, a koji ću pokušati da prenesem što je vernije moguće, budući da ga nisam snimio niti zapisao. Tek sam mu pred kraj razgovora kazao da sam novinar (što nije bilo tačno) i da bih želeo da o našem razgovoru napišem jedan tekst, jer se ovakvi razgovori ne vode previše često, a ovakve priče nisu previše retke; rekao je da ga se ne tiče šta ću da uradim sa našim razgovorom, jer zna da me nikada više neće videti, pa tako nije važno, ništa nije važno.
„Vi mene sad pitate da vam govorim o mom životu hronološki, kako je sve počelo, kako se sve razvijalo, ali u mojoj glavi odavno nema te hronologije. Najbolje bi bilo da sebe opišem u jednoj rečenici, gde bi se od svake reči granala čitava džungla fusnoti i ta konfuzija bi bila najbliža realnosti."
          Pitao sam: „Kako to sada izgleda?"
          „Nisam sasvim siguran da li sam sada ovde ili sedim kod kuće i razmišljam o tome da sam ovde. Celo jutro me zaokuplja taj problem. Juče sam došao iz Zrenjanina kod rodbine, imam ove nešto malo rodbine koja tvrdoglavo insistira da održavamo kontakt, i dok sam ručao sa njima, pogledao sam na sat i video da je petnaest do dva. U tom trenutku mi se srce uzlupalo, zavrtelo mi se u glavi, pozlilo mi je. Nisam bio siguran da li sam zaista tu, u njihovom stanu, sa rodbinom na ručku, da li zaista pričam sa njima, ili sam zapravo kod kuće, u Zrenjaninu, da li sam došao tamo gde sam pošao ili sedim na fotelji u dnevnoj sobi, obučen i spakovan, i razmišljam o tome kako će izgledati moj dan. Jer ako sam zaista kod rodbine, onda je sve u redu, nema razloga za paniku, ali ako sve ovo zamišljam iz fotelje u Zrenjaninu, onda sam zakasnio na autobus i rodbina će se naljutiti, a ja nemam snage za raspravu sa njima."
          Bojanu se ponekad čini da se njegov život događa drugima, i kaže da su to uvek teški periodi, jer ne može u potpunosti da uživa ni u lepom ni u ružnom. „Dobra stvar u vezi sa tim je ta što bolje radim na poslu, budući da objektivno i sa distance, van sopstvenog tela, posmatram svoj život." Loša stvar je ta što ne može da oseti zadovoljstvo, budući da se život dešava nekom drugom Bojanu. Kada je pre petnaest godina umro njegov otac (srčani udar dok je išao na pijacu, smrt na licu mesta), Bojan je posmatrao Bojana tokom priprema za sahranu, tokom same sahrane i mesecima posle; jednom Bojanu je bilo teško, ali ga je drugi Bojan sa strane usmeravao i da nije bilo tog drugog Bojana, on ne zna kako bi preživeo te dane. Možda bi se ubio. Skočio kroz prozor, možda bi se obesio, uzeo kuhinjski nož i zabio ga sebi u srce. „Čitao sam o jednom čoveku iz nekog vojvođanskog sela koji se ubio tako što je skočio na vile." Ovako, nije bilo suza, nije bilo plakanja, nije bilo patosa; čuvao ga je drugi Bojan i sačuvao ga od izvesne smrti. „Deset godina kasnije, probudio sam se jedno jutro, doručkovao i spremio se za posao. Pogledao sam sebe u ogledalo pri izlasku iz kuće i briznuo u plač, potpuno nekontrolisan, glasan plač. Tek tako. Odjednom. Ona vrsta plača kada ne možeš da dođeš do daha i plačeš jer se bojiš da ćeš se ugušiti od plakanja jer te boli ceo grudni koš i toliko plačeš da ne možeš do kraja da udahneš. Plačeš i ne znaš zašto plačeš. Plakao sam zato što mi je otac umro i zato što sam odjednom shvatio da nikada nisam sa njim bio dovoljno blizak i da o njemu ne znam ništa, i ne samo što ne znam ništa, mislio sam, nego ništa više neću moći ni da saznam, jer je on mrtav i to je sada gotovo. Plakao sam i zato što nisam plakao kada je bilo vreme. I zato što... Zbog siromaštva u Africi i zbog svih koji su umrli od side."
          I plakao je i plakao i plakao. Kao u onoj Adijevoj pesmi: sricati testament poslednjih sati,/ i plakati, plakati, plakati. Prvo na poslu, a onda u kući, na kraju i na psihijatriji. Seroksat. Zoloft. Flunisan. Maprotilin. Cipraleks. Tritiko. Bensedin. Dve godine. Tri godine. Rivotril. Ksalol. Sertralin. Sedam godina. Deset godina. Trazodon. Bupropion. Amitriptilin. Možda sam neki lek zaboravio. Trideset godina. Tri decenije. Pet puta po šest godina. Više nego čitav moj život.
          Kada sam ga pitao kako je sve to počelo, on je rekao: „Ne znam. Posle izvesnog vremena, početak i kraj se spoje i u mojim sećanjima počinju da izviru iz iste magle. Za neke stvari u mom životu nisam siguran ni da su se dogodile; možda sam izmislio neka letovanja i možda sam sahranio neke ljude koji su još uvek živi. Kada sam imao šest godina, išao sam kod psihijatra. Ne sećam se šta smo pričali, šta smo radili. I sa deset godina. I sa dvanaest. I osamnaest... Bojao sam se da pitam majku o tim godinama; znam samo da sam dane provodio u tišini odbijajući da govorim, jedem, kupam se. Voleo sam da radim u bašti. To me i danas opušta."
          „Ne delujete kao čovek koji se lako plaši", kažem mu.
          „To što izgledam kao beksućnik, ne znači da sam jak kao stena." I dodaje: „Sve ovo nema početka." Dve žene, jedna u bundi, druga sa mini-valom, prošle su pored nas. Bojan ih je posmatrao kako hodaju do izlaza sa perona i gledao ih kako nestaju iza rešetaka; kao da izlaze iz zatvora, pomislio sam. „Mislim da sam rođen ovako melanholičan i čudan i da su srećni periodi u mom životu bili periodi bolesti, da su sva srećna sećanja koje imam u stvari noćne more. A ovo, to sam ja."
          „Postoje i lepa sećanja!" Kako sam to rekao, poželeo sam samom sebi šamar da udarim, da se ugrizem za jezik; već sam bio spreman da se izvinim, da objasnim da nisam želeo da zvučim sarkastično. Poplašio sam se da bi ovo mogao biti kraj razgovora, a ja nikako nisam želeo da se ovaj razgovor završi. Trudio sam se da zapamtim svaku njegovu reč, premda mi je bilo jako neprijatno da ga slušam. Nije mi bilo jasno zašto mi priča sve to i kako sam tačno uspeo da ga navedem da mi govori o nečem ovako ličnom; zapravo mi je ceo razgovor ličio na neku formu emotivne prostitucije. (Sada mi se čini da je meni sve ovo ispričao jer nema kome drugom.)
          Pojavio se jedan autobus za koji smo obojica pomislili da je onaj koji čekamo, pa smo skočili u isto vreme, ali je autobus stao na peron do našeg i iz njega su istrčala neka deca istog trena kada su se vrata otvorila. Za trenutak je stanica bila preplavljena grajom, vriskom i cikom, ali je taj trenutak brzo prošao. Iz kafane iza stanice, čuli su se neki dosadni narodnjaci. Glas sa zvučnika je katkad objavljivao dolazak i odlazak nekog autobusa. Autobus za Suboticu polazi sa osmog perona. Autobus iz Sente stiže na treći peron. Autobus za Novi Sad će kasniti deset minuta.
          Čime se bavi? Kako zarađuje pare? Pokušavao sam da spustim loptu banalnim pitanjima, njegova priča me je opteretila, nisam želeo da nosim to njegovo breme. Što ga više posmatram, tu neurednu bradu, prosedu kosu jedva začešljanu, vuneni džemper u maju mesecu, počinjem da se pitam da li on prosi i tako zarađuje za život, dovodim se u iskušenje da ga pitam da li mu treba novca, ali se plašim odgovora, jer ako kaže da, šta ću onda? Bila bi to ponuda bez pokrića. Nemam ni prebijene pare.
          „Radim kao profesor ruskog jezika. Još par godina, dok ga ne ukinu. Sada je moderno da se uči španski."
          „Nije popularan jezik", složio sam se. „Iskreno govoreći, ja sam mrzeo način na koji smo učili ruski u školi i mislim da sam ga svesno zaboravio." Gleda u pod i meni se čini da broji opuške pod klupom. Pitam ga da li sada pije neke lekove.
          „Ne."
          „Zašto?"
          „Ne znam. Ali znam jedno: da ih pijem, ne bih se ispovedao nekom uvrnutom strancu na autobuskoj stanici."
          „Lekovi ne pomažu?"
          „Mislite da je normalno ispovedati se strancima?" Pogledao me je i skoro se nasmešio; po prvi put sam osetio da je zaista svestan mog prisustva i da ja nisam samo ispitivač, islednik, već učesnik u razgovoru, čak i deo neke vrste emotivne razmene. (Kada sada pomislim na sve što se dogodilo, postajem svestan anksioznosti koja je pratila ceo razgovor. Plašio sam se da će se odjednom naljutiti i da će me oterati u pičku materinu; ko sam ja, uostalom, da njega ispitujem o svim tim vrlo intimnim stvarima? Imam crnog i zelenog pod noktima od potpuno nesvesnog guljenja mahovine sa vlažne klupe.)
          „Nisam na to mislio. Ne znam da li je normalno ispovedati se strancima. Ja ovo nikada ne bih uradio. Pitam da li su lekovi efikasni, jer kažete da ih više ne pijete."
          „Hodam okolo sa nekakvom zavesom pred očima. Sa zavesom koja nekako rasprši zvukove, pa sve deluje produženo, sa pucketanjem, kao stara ploča. Slike su mutnije i tamnije, kao da je sve oko mene osvetljeno jednom sijalicom koja ponekad trepće. Sve je žuto. Lekovi uklanjaju tu zavesu. Kada pijem lekove, mogu brže da hodam i glasnije da govorim. Kao kada voziš kola po kiši i ideš polako i pažljivo i onda upališ brisače i možeš da ubrzaš jer odjednom vidiš kuda ideš."
          „U čemu je onda problem", pitao sam, „zašto ne pijete lekove?"
          Prvo nije ništa rekao, onda je gledao u mene, pa u moje ruke koje su (tada sam to primetio) podrhtavale, onda je opet gledao u pod, u opuške i u sasušenu pljuvačku oko njih. „Eno autobusa", rekao je i pokazao ka rampi koja se polako dizala. Nervozno sam skočio i počeo da se udaram po dupetu, kako bi stresao eventualno neku prašinu sa pantalona. Odjednom sam poželeo da što pre pobegnem od njega. Autobus se polako zaustavio, vrata su se otvorila, nekoliko ljudi je izašlo. Pogledao sam u Bojana i video da i dalje sedi na klupi. „Trebalo bi da uđete", rekao sam mu. „Neće doveka čekati."
          „Mislim da ipak neću da uđem", rekao je. „Ne ide mi se natrag u Zrenjanin. Ima još jedan autobus za sat vremena. Posedeću ovde još malo." Nisam znao šta da kažem na to, pa sam se samo okrenuo i uputio se ka vratima.
          „Znate šta..."
          „Šta?" Okrenuo sam se ka njemu.
          „Kada vozite kola vi nekud idete i upaliti brisače ima smisla, jer lakše vidite put, morate da vidite i da pazite da ne promašite skretanje. A ako ne znate kuda idete, onda vam ne znači ništa to što vidite put."