O tuđem i još ponečem

Када је узела први бисквит, учинило јој се да је исто то урадио и човек поред ње. Од њега ју је делила само столица на којој је стајао кекс. Погледала је изненађено свог суседа и оценила да није бескућник, нити је на себи имао ишта на основу чега би га могла сматрати примитивним. Затим је поново, врло пажљиво испружила руку и узела још један бисквит. Претварала се да чита новине, ишчекујући шта ће да се деси. Човек до ње учини исто што и она. Узимао је њене бисквите не питајући је за дозволу и при том јој се крајичком усана смешкао. Каква дрскост, помисли девојка. Сигурно мисли да сам луда.

Али, желела је да иде до краја. Просто није могла да поверује да ће се овај непознати човек усудити да поједе половину њеног кекса. Узимала је колачиће, један по један, све брже и брже. Међутим, то је чинио и њен сусед. Кад год би она испружила руку, пружао је и он своју. После неколико минута, на дну кутије остаде само још један бисквит. Девојку обузе бес. Зар ће јој овај уљез отети једини преостали бисквит? Човек је баш у том тренутку узео колачић и преломио га на два дела. Један је пружио њој, а други задовољно ставио у своја уста.

Ово је нечувено, мислила је путница. Ни тренутка више нећу остати поред овог безобразног чудака. Ко каже да није још и лопов! Брзо устаде, дохвати своју ташну и наранџасти кофер и увређено се удаљи од дотадашњег суседа. У том тренутку, станични спикер је најавио долазак воза који је очекивала. Хвала богу, изусти девојка с олакшањем и стресе се помисливши да је тај насртљивац могао да јој приреди и много веће непријатности од безобразног отимања кекса.

„Госпођице, затворите боље своју ташну, испашће вам нешто из ње", упозорила ју је старија госпођа, док се у возу смештала на седиште преко пута њеног. Девојка одмах скиде ташну са рамена и остаде запрепашћена: из ње је вирила неотворена кутија бисквита коју је купила на станици.

Брзо је отворила прозор и погледала у правцу чекаонице, али тамо више не беше никога. Села је и постиђено савила главу. „Љутила сам се на њега док сам му јела бисквите, чак и половину оног последњег, а он ни реч није изустио", помислила је и поцрвенела од стида. „Колико ли се пута дохватимо туђег, а да то никад не сазнамо?"

(Аутор приче непознат, барем мени... )