Uspomene iz JNA i Rojters

jedan od tadašnjih hitova mogla bi da bude i

Zemljo moja

Opravljao lala poljski klozet, spotako se i pao pravo u rupu.
Dotrcala sosa, vata se za klavu i pita: "Lalo, kako je?"
Veli lala: Lepo, ko vole!

tako i ovo vase ovde. sve je to krasno - i to sto ste jeli euroblok, i taj mesni narezak - aman, ukidanje vojske je skidanje tapije drzave na jednu godinu vaseg zivoa! godinu u kojoj mozete obici evropu, zaljubiti se, zaposliti se, zavrsiti godinu studija, nauciti da svirate instrument, neki strani jezik... a bez da morate ribati klozete ili trpeti poluobrazovni oficirski i podoficirski kadar... to je godina kada mozete televizor gledati odakle hocete, jesti sta hocete i kada hocete, ici u grad kad hocete i u cemu hocete, godina bez tih sado mazo dzobma guster tripova...godina u kojoj vas na kraju nece ubiti jer ste cuvajuci objekat videli sto niste trebali...

pametnom je i komarac muzika, a kome je vojska dozivljaj eto mu je pa nek u nju ide ako dozivljaj nikako drugacije ne moze da si stekne!

1980/81, Voždovac, tadašnja kasarna "4.jul", prvi gardijski puk.
Stražarsko mjesto broj pet, sa pogledom na nebodere "Braće Jerkovića" i njihove osvjetljene prozore u hladnoj noći.
Devetnaestgodišnjak, sve je bilo lako, jednostavno i jasno.
Da mi je tada netko rekao da ću se deset godina kasnije, na kućnom pragu, boriti protiv te iste jedinice...

najstrasnije je sto sad na "zemsko kukanje" o stanju u porodilistima i dozivljaljima i prezivljavanjima u istim nece moci da se odradi protiv topovska "... a kako je nama bilo na terenu dve nedelje..."

Ivčo,

ne znam gde si bio, verovatno si bio zapalio u Niš

PoIV - političko obrazovanje i vaspitanje, Kap. I kl. Drago Gušić postroji četu, onog momka iz Novog Pazara ili tako odnekud koji je bio narodni pjevač i mene jer smo, a da vojska ne bi gledali neki fudbal na našem televizoru (hteli da nam ga nose, a mi hteli da gledamo tekmu natenane), istoimenom televizoru povadili one osigurače pozati. I naravno nas neko vidi i otkuca i usledi scena:

Lica: nas dvojica, vojska postrojena u karu na pisti, Gušić

Gušić dramatično, ispotiha saginje se prema prvim redovima: "Drugovi vojnici!"

Gušić poverljivo, još tiše: "Medju nama, drugovi vojnici, ima nekih koji, šta drugovi vojnici, ne, ne ne ne... šta? Ne zaslužuju da budu sa nama."

Gušić, energično maše prstom: "Zašto drugovi vojnici? Zato što su, drugovi vojnici, oni vas sprečili da se, šta drugovi vojnici? Da se i n f o r m i š e t e drugovi vojnici. Oni su, drugovi vojnici povadili osigurače iz televizora da vi ne bi gledali šta? Fudbal, drugovi vojnici!".

Gušić poverljivo, očinski: "Da li se kajete?"

Mi naravno kažemo da se kajemo, i onako se udidimo ko seoske mlade.

Gušić u pozi proroka koji doživljava otkrovenje, sa raširenim rukama, gleda u nebu: "EEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEVO DRUGOVIIIIIIII VOJNICIIIIIIIIIIIIIIIIII!!!!!"
"KAJU SEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!! SAD SE KAJU!! A MALOPRE DRUGOVI VOJNICI!!!! MALOPRE VAM NISU DALI DA SE, ŠTA DRUGOVI VOJNICI?! DA SE I N F O R M I Š E T E DRUGOVI VOJNICI!!!"

Gušić, i dalje proročki, nešto tiše, diže poučno prst: "Ali sad je dockan drugovi vojnici! Ovakvima drugovi vojnici nije mesto, gde drugovi vojnici?! Sa nama, drugovi vojnici!" "Njima je mesto gde, drugovi vojnici? Sa druge strane našeg nišana drugovi vojnici!"

I dodje Fića poručnik kao izvršna četna vlas' i kao rebne nas sa pritvorom pred svima i pusti čim smo zamakli za paviljon.

-----------------------------------------

Uzgred, armijsko takmičenje se zvalo "Mladost u Pesmi, Reči i Veštini"...

... dosta ljudi koji su mi onako otvoreno, iskreno rekli da im je boravak u JNA ili JA bio najbolji period u zivotu i da bi se rado tamo vratili... E sad da li je to samo zato sto su tada bili mladi ili pak zato sto su imali ocajan zivot - ostaje prilicno neprijatno pitanje koje nikad nisam upitao sagovornike.

Najbolja pesma za ovu temu je Predinova:

Naša Lidija je pri vojakih


Pozno ponoči za mizo sedim.
Skozi okno vidim le sebe.
Joj, pa kako srečen bi bil,
če v šipi bi videl še tebe.

Včeraj sem ti poslal paket,
stvari, ki si jih želela.
Trojne SMB najlonke s črto
in kvinto, da si boš zapela.

Draga naša Lidija,
že dolgo si v armeji,
čeprav je daleč Kikinda,
si v naših srcih ti.

Če pa kdaj ti bo hudo,
ko stala boš na straži,
ti kar pogumno zavriskaj si:
jodldodidi! "Umrite gušteri!"
Doma te vsi pozdravljamo:
ata, mama, boter Vinko,
gospod župnik, Šeka in pujčeki.
Mi zdaj vsi mirno spimo,
ker vemo, da čuvaš nas ti.

Na žalost moram zdaj končat. Petelinčki so zapeli.
Drži se in vse bo vredi.
Tvoj zaročenec
Fredi.

(prevod mogu da napišem, ako izrazite želju)

Kad sam se prvi put vidio u ogledalu osisan, obrijan i u uniformi, mislio sam da to nikada nece proci. Zadnja klasa 15 mjeseci. Sa svim skracenjima i sa jednim danom nagradnog odsustva, ravno 13 i po mjeseci. Capljina pa Sibenik. Da li mi je to vrijeme oduzela drzava? Vjerovatno jeste, ali nadoknadi se sve.

su u pitanju ovakve teme , malo se raznežim. Mladost , uspomene, zgode i nezgode, prijatelji o kojima ništa ne znam.
Blago tebi Ivani , ti nađe Vasketa.

Savršeno besmislena institucija.

Jedina korist od JNA je što sam posle prve združene vežbe shvatio da bi ta vojska mogla da se ne raspadne samo ako nas napadnu indijanci, lukom i strelom, i to ako prethodno jave kada će i gde da dođu, koliko će da ih bude i kojim putem će da napadnu.

Primer negativne selekcije, nesposobnosti, besmisla od najvišeg nivoa naniže, megalomanije, odbijanja realnosti...

Jedini način da se opstane u tolikoj institucionalizovanoj gluposti bilo je dobro zaje****nje. Moja devojka je neposredno pred moju vojsku otišla na neku šestomesečnu razmenu u Ameriku pa smo se dogovorili i organizovai da mi desetine žena iz celog sveta šalju razglednice, na užas mojih bezbednjaka kod kojih sam bukvalno svakog radnog dana bio na raportu. Dođe pošta - Krkar kod bezbednjaka. K1k koji se kasnije istakao članstvom u JUL-u i prolivanjem tuđe krvi drži razglednice u ruci i kipti: "Šta ima tebi ženske iz Finske i perua da pišu, šta fali našima". Čak sam išao na raport i u komandu Vojne oblasti zbog razglednica. Doduše, tamo je neko ukapirao foru pa su me malo ostavili na miru, dosadilo im valjda.

Uprkos jedinstvenoj prilici da upoznam ljude koji nikad nisu videli školsku zgradu, tramvaj ili telefon, one kojima je vojska bila super jer se "jede triput kuvano svaki dan" i one kojima je vojnički madrac bio mek - ipak je to bilo teško gubljenje vremena.

Šta sam naučio:

- da žicom izvadim naređenje za pokret iz zapečaćene koverte i vratim ga nazad
- da parkiram kamione sa prikolicom i haubicom u rikverc, iako nisam bio vozač
- da se penjem na banderu sa penjalicama
- da pucam iz minobacača "naslepo"
- da pucam na mlazne avione koji lete brzinom 250 metara u sekundi tandžarom PAP i tandžarom M-70
- da budem srećan što mi je društvo omogućilo da se kupam jednom nedeljno, ponekad čak i toplom vodom
- da od mene nikad neće biti pravi samoupravni čovek jer neću u partiju
- da su lenji i polupismeni niži oficiri itekako spremni da kompromituju sve vojne tajne na svetu samo da ne moraju sami da ih kucaju na mašini
- da kapetan gorivo iz kamiona šalje svome tastu za traktor pa kad dođe iznenadna inspekcija trećina samohodnih topova ne može da se pokrene
- da Slovaci iz Bačkog Petrovca prave najbolji kulen na svetu, Hrvati iz Ernestinova najbolju kulenovu seku, Slovenci iz Bohinjske Bele najbolju zaseku, Srbi iz Vlaške kod Mladenovca najbolje čvarke...
- da je čovek koji te zove "najboljim prijateljem" spreman da te odruka komandiru lete da čitaš "stranu vojnu literaturu"
- da je isti taj oficir kad mu objasniš da je u pitanju američka knjižica pešadijske taktike (a ne kažeš mu ni da je iz 1956. ni da je kupljena na vojnom otpadu u Londonu) spreman da ti da 10 dana nagradnog samo da mu delove prevedeš da može da se šlihta
- da u svakom garnizonskom mestu ima gimnazija i literarna sekcija puna devojaka sa kojima možeš da organizuješ recitatorske priredbe za svaki praznik koji ti padne na pamet
- da kod istih tih devojaka možeš da se kupaš, držiš civilku a ako se posreći i još ponešto
- da kad odeš da posetiš lepu lokalnu crkvu, u uniformi, nit' popovi nit' oficiri ne znaju šta bi s tobom
- da psujem na mađarskom i albanskom
- da budim ljude indukcionim telefonom
- da trebim vaške
- da me šiša svršeni kalemar iz okoline Bitolja
- da kad kuvar nekog mrzi taj 3 meseca ne dobije ni jedno jedino parče mesa
- da vojni pas po normativu jede više mesa od vojnog regruta
- da su me mama, babe i tetke sve pogrešno učile o hrani i da toplo pivo odlično ide sa bananama a napolitanke sa paštetom
- da dan-danas znam reči svih narodnjaka svih naroda i narodnosti iz moje generacije, uključujući i neke na albanskom i mađarskom
i kojekakve tako vrlo životno korisne stvari.

Doduše, kad pogledam kako su današnji gradski klinci bezidejni i kilavi pitam se hoće li i primetiti da im je neko poklonio godinu života.