"Kultura nasilja":1/3 dece videla da neko donese u školu nož

"U svetu punom nasilja u kakvom danas živimo, nasilje među decom je, na žalost, postalo trend i, iako je svima nama poznato da se nasilje u školama dešava, ovaj ozbiljan socijalni problem se često ignorisao, većina u školama je mirno posmatrala nasilje ili ga podržavala i navijala za njega", kaže za Ljubica Beljanski-Ristić, edukator UNICEF-ovog programa "Škola bez nasilja - ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu".

Ona ističe da "svi oblici zlostavljanja deteta predstavljaju grubo kršenje Konvencije o pravima deteta na koju je naša zemlja stavila zakonski potpis".

Vesna Ognjenović, psiholog, kaže da se iz kruga nasilja ne izlazi jednostavno, ali da je osnovno da se "bavimo decom i mladima, tako što se razgovara, a ne pregovara, tako što se sluša i čuje ono što deca govore glasno, i ono što kažu uzgred".

"Deca kad sreću odrasle treba da vide da oni imaju lice, a ne prazninu", objašnjava Ognjenović.

Beogradska kancelarija UNICEF-a, u saradnji sa Institutom za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, napravila je istraživanje u 50 osnovnih škola u Srbiji na temu nasilja koja pogađa školsku decu. Iako najviše dece gleda da zaobiđe nasilnika, 67 odsto, broj onih koji izjavljuju da su spremni da se sami obračunaju sa siledžijom nije mali i kreće se između 49 i 29 odsto. Za vraćanje "istom merom" je, čak, 42 odsto đaka. Kada se nađu u nevolji, 43 odsto učenika traži pomoć od odraslih, a 45 odsto od vršnjaka. Čak 13 odsto dece pokušava poklonima i uslugama da udobrovolji nasilniku.

"Deca koja su doživela nasilje od svojih vršnjaka, ili starije dece, istovremeno priznaju da su i oni omalovažavali, kinjili i fizički mučili svoje vršnjake. To je zatvoreni krug koji zahteva angažovanje kako resursa škole, tako i roditelja i šire društvene zajednice", kaže Beljanski Ristić.

Pokazalo se da su stariji i mlađi učenici podjednako izloženi nasilnom ponašanju vršnjaka. U proseku, 65 odsto dece doživelo je nasilje bar jednom u roku od tri meseca, a 24 odsto ponovljeno, namerno ili sistematsko maltretiranje.

„Podaci govore da je svako dete potencijalna žrtva, ali da su nasilju najizloženija deca iz siromašnih sredina, romski mališani, deca s posebnim potrebama i ona bez roditeljskog staranja", objašnjava Vesna Ognjenović, psiholog.

U Institutu za mentalno zdravlje pre 10 godina formiran je Odsek za psihijatrijsku procenu i tretman zlostavljane i zanemarene dece, u kome se svake godine u proseku registruje više od 100 novih slučajeva. Najzastupljenije je psihološko nasilje, sledi fizičko i seksualno zlostavljanje, a kod jednog broja dece registrovano je više vrsta zlostavljanja.

Prošlogodišnje istraživanje Instituta za psihologiju i organizacije „Save the children" koje je sprovedeno u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja, pokazalo je da nema ni jednog deteta koje je tokom boravka u ustanovi izbeglo zlostavljanje, a glavni akteri svih oblika nasilja su druga deca u domu.

"Od posebne važnosti je vršnjačka komponenta, odnosno rad na podsticanju nenasilnih vrednosti među učenicima. Deca treba da osnaže jedna drugu, da učestvuju u kreiranju i sprovođenju aktivnosti kojima se promoviše vrednost saradnje i međusobnog prihvatanja u školskom okruženju", kaže Beljanski-Ristić.

Na pitanje o izloženosti nasilju tokom celokupnog školovanja, u osnovnim školama Srbije u proseku je 44 odsto đaka doživelo neki od oblika nasilnog ponašanja, a 14 odsto tvrdi da je bilo žrtva maltretiranja više puta, ili gotovo svakodnevno. Kada su istraživači tražili od dece da odgovore na pitanje li se u toku protekla tri meseca dogodilo nešto što može da se svrsta u nasilje, čak 64 odsto dece navodi neki takav doživljaj. Međutim, kada je zatraženo da oni sami procene koliko često su bili žrtve nasilja, onda je znatno manji broj njih, tek 21 odsto, ubrojao sebe u žrtve nasilja.

"Slika sveta je binarna, pojednostavljena na opasan način. Mladi su prisutni u crno-belim kategorija, s jedne strane talentovani, vredni i sposobni, a na drugom kraju neodgovorni, nasilni opasni po život drugih i po sebe same. To je nerealna slika, jer ignoriše bezbroj mogućnosti u onom između. Na nasilje se mora reagovati, to je nesporno, vrednost i trud se, takođe, mora nagraditi. To može dovesti do rizičnih, a nekad opasnih deoba. A šta se, ustvari, događa u svetu mladih? Šta se događa sa odraslima iz njihove neposredne okoline? Da li su odluke u sistemu kažnjavanja učenika za ponašanje u školi postale administrativne mere sa pedagoškim vaspitnim ciljevima", pita se Vesna Ognjenović.

Mlađi učenici su najviše izloženi vređanju, 46 odsto, spletkarenju, 33 odsto, udaranju, 31 odsto, pretnjama, 21 odsto. Kod starijih učenika se incidenti sa nasilnim ponašanjem dešavaju neznatno ređe, ali se zato ponovljeni oblici nasilja dešavaju češće.

Na pitanje „šta je najveći problem u pogledu nasilja među učenicima", odrasli ispitanici su na prvo mesto stavili udaranje, 33 odsto, na drugo vređanje, 30 odsto i uopšte verbalnu agresiju učenika prema nastavnicima, 26 odsto.

Fizička agresivnost đaka prema nastavnicima brine 12 odsto odrasliih, a 361 ispitanik to smatra ozbiljnim problemom za školu u kojoj radi. S druge strane, spletkarenje kao problem zapaža 14 odsto odraslih, pa psiholozi procenjuju da su nastavnici skloni da potcene ovaj problem.

Nasilno ponašanje učenika prema vršnjacima, prema samoproceni đaka, izraženije je kod starije dece. Međutim, nisu svi spremni da priznaju da se nasilno ponašaju. Čak sedam odsto starijih đaka, ili 1246 ispitanih, prijavilo je i neki oblik seksualnog uznemiravanja drugih učenika.

Stariji đaci su više uključeni u krug nasilja, a broj žrtava nasilja, 21 odsto, je veći od broja ponovljenih siledžija, četiri odsto.

Jedna četvrtina đaka ne doživljava školu kao prijateljsko mesto. Dopunska analiza je pokazala da među 25 odsto učenika koji su bili žrtve nasilja, ima podjednak broj onih koji vole da idu u školu, kao i u grupi koja nije doživela nasilje.

"Važno je da i roditelji i nastavnici uvek reaguju na sva nasilna i agresivna ponašanja zato što se tako sprečava da takvo ponašanje postane obrazac ponašanja, tako se prekida lanac ugrožavanja i štete, tako odrasli šalju poruku da to nije prihvatljivo ponašanje", kaže Beljanski Ristić.

Međutim, postoji razlika u odnosu prema školi između učenika koji su nasilnici i onih koji to nisu.

Oko 20 odsto đaka izveštava da u školi postoji banda, a da ima više takvih „gangova", kaže devet odsto učenika. Polovina ispitanih đaka objašnjava da do tuča dolazi između dve različite škole, a 25 odsto tvrdi da to takvih, međuškolskih okršaja, dolazi više puta, odnosno „često".

Čak 29 odsto učenika izveštava da je u školu neko doneo nož, ili neko drugo oružje. Trećina mlađih i četvrtina starijih đaka plaši se nekoga iz škole. Jedna četvrtina učenika je veoma nesrećna u školi.

"U okviru UNICEF-ovog programa „Škola bez nasilja", koji se odvija u preko 160 škola, radimo na programima na način da se destruktivnom suprotstavi konstruktivno, učimo decu i odrasle različitim tehnikama ponašanja u konfliktnim situacijama, procedurama i načinima rešavanja konflikta, izražavanja osećanja i potreba i promovišemo prijateljstvo i tolernaciju u školama", kaže Beljanski-Ristić.

Nasilje nastavnika prema učenicima

23 odsto učenika doživelo je više puta da ih nastavnik uvredi, ismeje i udari
18 odsto učenika doživelo je zlostavljanje jednom ili dvaput
5 odsto đaka izveštava da su više puta ili svakodnevno bili zlostavljani
42 odsto učenika kaže da su njihovi drugovi bili agresivni prema nastavnicima
26 odsto odraslih smatra da su učenici zabrinjavajuće agresivni prema nastavnicima
12 odsto odraslih tvrdi da su fizički napadi na nastavnike problem

Nacionalna kampanja

Prva sistematska istraživanja nasilja u školama urađena su 1970. godine. Već 1983, Norveška započinje nacionalnu kampanju za borbu protiv nasilja u školama. To je bio prvi slučaj da se neka država na čelu sa svojim ministarstvom obrazovanja odlučila na ovakvu akciju. Na žalost, razlog je bio nekoliko slučajeva samoubistava prouzrokovanih dugoročnim izlaganjem nasilju u školama. Od tada, mnoge zemlje u Evropi slede Norveški model, ali i SAD, Japan, Australija i Novi Zeland počinju da istražuju ovu temu. Paralelno sa istraživanjima, eksperti razvijaju programe za sprečavanje nasilja u školama i u njih uključuju ne samo škole, nastavno osoblje i učenike, već i njihove roditelje, medije i celokupnu zajednicu.