Jedan na Jedan

Samo nekoliko dana posle fizičkog napada na lidera NS i poslanika Vellimira Ilića, u centru Beograda napadnut je i poslanik LDP Nenad Prokić. Poslanik Prokić je bio izložen verbalnom napadu i neprijatnostima od strane nepoznatog prolaznika. "Učestalost nasilničkog ponašanja, kako fizičkog, tako i verbalnog, prema legitimno izabranim predstavnicima gradjana pojačava osećaj nesigurnosti naših gradjana, te ukazuje na sve veće ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda", saopštio je tim povodom  kabinet predsednice Skupštine Srbije. 

Da li su legitimno izabrani predstavnici građana u Srbiji ugroženi od svojih građana ili je reč  o sporadičnom i slučajnom nasilničkom ponašanju pojedinaca?

Može li se govoriti i o promeni oblika ispoljavanja nezadovoljstva? Da li nezadovoljni građani Srbije uobičajene oblike  masovnih protesta, višednevnog ležanja na prugama i putevima, štrajkove glađu i samopovređivanje  zamenjuju novim oblikom ispoljavanja nezadovoljstva, koji uslovno možemo nazvati “jedan na jedan”?

Da se srpski političari, kako oni na vlasti, tako i u opoziciji, osećaju ugroženima indirektno potvrđuje i ministar policije Ivica Dačić. On je na sednici skupštinskog Odbora za bezbednost i odbranu rekao da je, kao minister policije, predlagao adekvatnu fizičku zaštitu i liderima opozicionih partija, sličnu onoj koju već imaju predstavnici stranaka na vlasti, koji su po prirodi stvari,  nosioci odgovarajućih državnih funkcija.  Čini se da lideri opozicionih partija nemaju poverenja u državnu policiju, (što nije ni čudo kada se zna da je, prošle godine, jedan građanin bez ikakvih problema, iako naoružan  bombom, ušetao u zgradu Predednika Republike), pa je zato ministar policije doneo odluku da se Velimiru Iliću izda dozvola za nošenje oružja, kako bi se imenovani lider branio sam.

Iz navedenih izjava ministra policije na sednici skupštinskog Odbora za bezbednost i odbranu, koje je više puta ponovio i u medijima, može se zaključiti ne samo da su naši političari ugroženi, već se mogu naslutiti i dva osnovna pravca njihove zaštite. Prvi je dvadesetčetvoročasovno policijsko obezbeđenje, jer ne zaboravimo,  lidere ne napadaju samo na ulici, već i u njihovim stanovima, (setimo se izjava lidera Ilića od prošle godine), a drugi je pravac naoružavanje stranačkih lidera i drugih istaknutih stranačkih funkcionera.

Teško je ad hoc i unapred proceniti koji je oblik zaštite bolji, dok to praksa ne pokaže, ali sigurno  je policijska zaštita skuplja.  Ta vrsta zaštite podrazumeva, ne samo angažovanje velikog broja obučenih pripadnika pretorijanske garde, već i motrenje potencijalnih napadača. U potencijalne napadače spadaju svi nezadovoljni građani  Srbije, a njih nije malo.

S druge strane, ni naoružavanje političara ne bi bila mala stavka u budžetu. Kvalitetno lično naoružanje je skupo, a nije baš jeftina ni obuka u gađanju i stalni trenaž, jer bi naoružani politički lideri morali stalno biti u kondiciji – nikad se ne zna kada će neprijatelj napasti. A, o troškovima koji bi nastali ukoliko, u uslovima gradske borbe, strada i po koji nedužni građanin iz pištolja napadnutog političara, da i ne govorimo.

Posebno pitanje je broj potencijalno ugroženih srpskih političara koje treba štiti. To su, pored onih na odgovornim državnim funkcijama (predsednici Skupštine, Republike i Vlade, svi ministri, direktor BIA i drugi), kojima po zakonu pripada adekvatna zaštita,  i svi lideri opozicionih stranaka (prema proceni ministra policije), a kako stvari stoje i svih 250 poslanika. Međutim, da li je lista time iscrpljena?

Mogu da zamislim situaciju u kojoj bi nezadovoljna građanka Srbije nasrnula na našu ambasadorku pri UNESCO,  kada ova iz Pariza dođe na kraći odmor u rodni Beograd, rečima: “Ti li si ona za koju svi mi plaćamo kiriju od 7.000 evra mesečno ? Znaš li ti, damo pariska, da ja, muž i četvero dece stanujemo u vlažnom podrumu, već dvadeset godina, a jedva namaknemo i tih 100 evra za kiriju? Pa, jesi li ti *…* belosvetska vrednija 70  puta i od mene i od moje dece?” Nije isključeno da bi verbalni napad mogao prerasti u fizički, ukoliko nezadovoljna građanka ima pri ruci ceger pun bakaluka.  Još bi gore moglo biti ukoliko bi neki nezadovoljni građanin prepoznao bivšeg konzula iz Njujorka i priupitao ga za onih million dolara.

Znači, zaštita se mora pružiti i našem diplomatskom i konzularnom osoblju dok borave u Srbiji.

Ima razloga da se brinemo i za bezbednost direktora javnih preduzeća. Recimo, nezadovoljni Beograđanin koji stanuje na jednoj, a radi na drugoj obali Save, slučajno sretne dirktora Javnog preduzeća za puteve i priupita ga ko je trebao da pregleda, farba i održava konzole na Gazeli.  Verujem da nisu samo ugroženi aktuelni, već i bivši direktori javnih preduzeća.  Mogu da zamislim i susret nezadovoljnog radnika privatizovanog, a propalog preduzeća, koji sretne bivšeg direktora Železnica Srbije ili Aerodroma Nikola Tesla, pa ih priupita za plate i bonuse od pola miliona mesečno, dok on već dve godine ne prima ni dinara i nema overenu zdravstvenu knjižicu.

I, na kraju, nisu samo ugroženi visoki funcioneri, politički lideri, ambasadori i konzuli, aktuelni i bivši direktori velikih javnih preduzeća, već i niži službenici državnih organa. Recimo, sekretarica predsednice Skupštine, koja je nedavno onako oštro kažnjena sa četiri godine nenapredovanja u službi. Za očekivati je da bi narečena, koja se sada od kuće do posla prevozi vozilima GSB, a ne službenim audijem sa zatamljenim staklima, mogla biti izložena vrlo neprijatnim pitanjima, pa i verbalnim napadima. Vozač tog istog službenog audija, koji je pregazio leš nesretno stradalog mladića, mogao bi  biti još više ugrožen.

Dakle, lista onih koji bi u sukobima “jedan na jedan” mogli biti ugroženi je vrlo, vrlo dugačka.

Pošto je crkva odvojena od države, ugroženost pojedinih crkvenih veledostojnika, kao što su episkopi Pahomije ili Vasilije, nisam analizirao.

 Kako i na koji način sve potencijalno ugrožene političare i državne službenike zaštiti ?

Koliko god izgledalo čudno, rešenje je vrlo jednostavno. Dovoljno je da se naši političari i državni službenici dozovu pameti  i počnu raditi u skaldu sa zakonima i u korist građana Srbije.

………….

Napomena:

1. Lično sam protiv svih vrsta nasilja.
2. Napadi na dvojicu poslanika iz uvoda samo su povod za ovaj tekst.