TWAToM*

Mike Stern na radiju. Nisam ga dugo čula. Prvi put je bilo uživo u malom klubu u Greenwich Village-u. Mali okrugli stočić tik uz scenu, Njujork i još neko o kome više ne razmišljam. Pitam se da li je i njemu sve dojadilo. Mike-u. Meni jeste. Sa par izuzetaka na dan - što je stvarno malo čak i za skromno nastrojene - i džez radio mi ide na živce. Puštaju  sve više reklama, i sve češće traže pare od slušalaca. Još bih i voditelja dnevnog programa otpustila. U stotinak godina je džez došao do toga da etablirani sredovečni beli muškarci (ESBM) ćaskaju sa nevidljivim slušaocima i puštaju im muziku koja je pokorila svet sa daleko manje žrtava od bilo koje druge revolucije, ali ne bez krvi, suza i znoja - i oni o njoj sve znaju. ESBM (i druge boje se prihvataju) su isti oni koji su razapeli onog jadnika pre par hiljada godina, započeli Inkviziciju, porobili sve što hoda, započeli svaki rat od njih više hiljada i sve to uredno beležili pa zato sada imamo praznike uredno podeljene tokom godine, na ime zahvalnosti i večne slave.

Vremena su se konačno promenila. U razredu moje klinke ima nekoliko bully-ja. Među njima vodi žgoljava devojčica sa naočarima, Filipinka. Ko bi rekao da će se stereotipi promeniti tako što će postati univerzalni. Ne znam koliko je tutora zaposleno da je obuči u umetnostima vređanja i ponižavanja, ili su za to dovoljna i dva roditelja, ja sam u vaspitavanju svog deteta tek stigla do tolerancije i poštovanja. Osim mene, svi sve znaju o devojčicama. Možda ja još nisam primetila da sam u stvari dečak. Što dolazi do jednog od mogućih rešenja za svetske probleme: svakome, bez izuzetka, treba promeniti pol negde na polovini puta. Sa današnjom tehnologijom - a piece of cake. Stanje stvari ne može nikako da postane gore, ali su zato implikacije naprosto fantastične! Zamislite sve ove trenutno zbunjene, depresivne, nezadovoljne, histerične, krizirane, mizantropične, koji bi preko noći postali svoja suprotnost!? Možda bi im to zatvorilo usta.

Možda će jednom neko filantropski nastrojen donirati pare za dobru stvar. Kad bi svi bili trans-seksualni i dalje bi postojale i mame i tate, i verovatno bi svojoj deci bili daleko zanimljiviji, a gomila problema bi netragom nestala. Ljudi bi bili zarobljeni unutar svog ličnog žensko-muškog rata i ne bi više maltretirali druge. A oni što su bili gore....pa da, postoji i dole.

Imam jednu prijateljicu koja mrzi muškarce zato što lažu. Usamljena je i želi da je neko voli. Pre nego što otvorim usta da joj nešto kažem svaki put duboko uzdahnem. Kad završimo, ona sa mnom i ja sa njom, obavezno me boli glava i zakunem se sebi da mesec dana neću progovoriti. U svemu me najviše čudi to što ona ima dobar osećaj za ritam. Kad bi ga malo bolje slušala možda je i dalje niko ne bi voleo, ali bi znala da to ne spada u kredit limit na njenoj kartici, i da je svet lepa slika po kojoj je neko prosuo bocu terpentina, boje se razlivaju i tope pred našim očima i stvaraju groteskne figure. Ne branim ja muškarce pred njom - nisam luda - ali ona polazi od pogrešne pretpostavke: da to što ona želi automatski znači i da bi ga trebala dobiti. U kojoj smo mi to fazi odrastanja zaglavili? Možda bi trebalo postaviti jedan radio-talasni billboard iznad planete kao upozorenje prolaznicima: Ovde vlada adolescentska vrsta majmuna. Keep away!

U suštini stvari ljubav nije svemoćna ali je odlično sredstvo protiv dosade. Ljudi su prazni i najčešće im je dosadno. Ako ih neko drugi napuni njihova zahvalnost neće trajati dugo, naprotiv, vrlo brzo će početi sa izvoljevanjem. Srećom, uvek postoji nada i vera u sledeću ljubav. Između njih - ljubavi - ima mesta za depresiju. I alkohol, farmaceutsku industriju, egzotičnu botaniku, plastične hirurge, a mogu i da se izdiru na svoju decu, spuštaju glavu pred svojim šefovima, podmeću nogu slabijima i neopreznim, a naročito su dobri u upiranju prstom. Ja volim onaj srednji, ali je kažiprst tu ipak glavni.

Često nailazim ovih dana na temu dugovečnosti. Poslednja vest je da su slepi miševi čudo prirode i da žive tri puta duže nego što im priliči. Verovatno zato izgledaju kao da su zamznuti u stanju permanentnog vriska užasa. Računam da bi bilo lepo ako doguram do 80, i da bi za to trebalo zahvaliti babama i dedama, zemlji, vodi, nebu i suncu, vrednim rukama trudbenika koji gaje hranu i grade skoništa od zime, a i onima koji me nisu ubili. Doživeti stotu je legitiman san kao i svaki drugi čija se legitimnost odnosi isključivo na stanje sna tj. nonrealnosti. Ali sto pedesetu? Dvesta pedesetu? Implikacije dugovečnosti, bar u uslovima kako je prodaju ovih dana - komunističkom podelom svima jednako - su toliko ozbiljne da bi one neizbežno izazvale globalnu krizu i za njom bar nekoliko ratova. Kako bi trans-seksualci ratovali? Da li bi? Kao trans-seksualci, možda bi se umesto ratovanja oblačili kao drag queens nostalgično se prisećajući starih dobrih vremena kad smo bili ono što više nismo. Mladi? Žene? Muškarci? Sve samo ne dugovečni. Umesto da brinu o deci i svim ostalim nezbrinutim, ljudi tvrde da nam je u gene upisano 250 godina. Ko je to bio tako pismen, zanima me? Sve mogao i sve znao, pa je na kraju ispalo ovo?

Države mi je tek dosta! Svake vlasti, autoriteta i uopšte sveznalica. Ne postoji osoba na svetu koja je sposobna da reši ni svoje sopstvene probleme - to svi znamo - ali pristajemo na pojedince koji kažu da će to uraditi za milione ljudi, po jako dobroj ceni? Imamo popust na veliko. 

Ako se slučajno budem rodila još jednom volela bih jako da budem kupus. Nema šanse da postanem popularna hrana bilo kome osim volovima i zečevima, i ostavili bi me na miru sa genetičkim modifikacijama. U stvari mislim da bi svi trebali da se rodimo kao kupus. Onda bi planeta osvanula zatrpana glavicama različitih varijeteta (onaj ljubičasti je baš zgodan) koje ćute, čekaju sunce da izađe, i slušaju kosmičke talase. Koja bi to divota bila. 

*The World According to Me