Gužva kod Tadića

Prvi sneg prošle godine pao je u Poganiće u nedelju prvog novembra. Već oko osam sati, na trotoarima u Bulevaru Leontine Vukomanović okupilo se dosta sveta čisteći lopatama sneg od pekare „Ženskom rukom" do zgrade muzeja i dalje prema zanatskoj četvrti. Tek poneki vlasnik lokala u tom delu grada došao je da prokopa stazu do dućana, većina nedeljom ne otvara butigu.

Taman što je istovario novine iz Beograda zdepasti kamiondžija besno je psovao što mu se u uličici kod crkve „zadnja leva" izbušila na jednom od zelenih kočića što, načičkani šiljcima, sprečavaju decu da igraju fudbal po crkvenom imanju. Prišla mu dvojica i pomogla da izvuče narandžastu bedeviju na pročiščeni put ali kako nije bilo rezervnog točka sva trojica su zapalila cigarete i gledala čas u spušteni trap čas u prednje točkove, kao da se igra teniski meč.

„Moraćeš kod Tadića", reče čovek na čijoj je vunenoj kapi pisalo „Sarajevo '84". Četvrt veka nakon zimske Olimpijade u tom gradu, ovaj brendirani Poganić glavu čuva retro sportskim rekvizitom. Upirući prstom u pravcu Robne kuće, reče da kamiondžija ima sreće što Tadić radi i nedeljom i praznikom i da će ga sigurno primiti preko reda. I dok je šofer nameštao dizalicu da skine točak, ova mu dvojica dodavala kamenje što Prokić kamenorezac naslago blizu crkve, da su mu pri ruci uzorci za spomenike.

Prokić je zanat ispekao u Tetovu. Služio tamo vojsku u kasarni pored koje je radio iskusni ohridski majstor te ga podučio da slika po kamenju kao na likovnom bijenalu. Dva puta dolazile televizije da na poganićkom starom groblju snimaju Prokićeve radove. Jednu emisiju nazvali „Estetika smrti" i puštali je dva puta reprizno - kad su bili neki dani žalosti u Srbiji. Zbog toga Rašu studenta, dok je radio u kafani „Mali tehničar", niko nije razumeo kad bi o Prokiću govorio kao o „poganićkom Bunjuelu".

Tek kad je skinuo točak i s obe ga ruke uspravio u snegu, videlo se da je šofer tek malo viši od probušene gume, zbog koje se njegova „Zastava Iveco" nakrivila pred poganićkom crkvom k'o zgrada Generlaštaba u Beogradu. „'Oćemo da ga guramo ili..ima do tamo 500 metara...", reče retro kapa onom što je pušeći lopate prislanjao uz kamion. „Ma jok...", viknu kamiondžija dok je lagano izvlačio iz snega kočić na koji je probušio gumu„...ovaj đavo ćemo da mu protnemo i da guramo".

Većinu kočića pred crkvom Prokić je zagradio mermerom i raznim kamenjem, ali se po snegu tek po neki metalni vrh mogao videti. Zapinjale su o te kočiće skoro sve crkvene delegacije i silan narod koji bi o praznicima, držeći u rukama cveće i sveće, smerno prilazio na bogosluženje. Kad je pre koju godinu za Đurđevdan pošla u ckrvu, nastavnica biologije Marina tako se spotakla i pala da joj je zadnji deo dugačke suknje pokrio i leđa i glavu kao veo, dok je sve ostalo oktrio. I danas Poganići, kad sklope dobar posao, umeju da kažu „Nego šta nego dobro...k'o Marinina butka". Zovu je još i „baba-devojka" jer je prešla četrdesetu, a nije stala na ludi kamen. Crkveni kočić joj bio dovoljan.

Dok je šofer gurao spljošteni točak na kočiću po snegu, za levo ga rame držao Sarajlija iz 84, a uz desno mu bio onaj što stalno puši. Njega baš ne znam dobro, al' mi stalno pred očima žuti prsti kao da ih maločas iz senfa izvadio, od tolikog duvana. Poput turističkog vodiča uperio žutavce prema natpisu „Vulkanizer Tadić" goneći šofera da simbol početka civilizacije s izduvanom gumom usmeri ka otvorenim vratima.

A pred radnjom parkirana kolona automobila, kao da se na svadbu krenulo. Prvo što u radnji vidiš su Tadićevi brkovi, još s' leđa. Da nije mastan, u kombinezonu i s „Volkswagen" kačketom na glavi, pomislio bi čovek da je guslar iz Han Pijeska, a nikako da krpi gume i balansira trapove.

„Uzmi broj i stani u red. Pola Evrope danas stavlja zimske gume čim je sneg pao, ništa preko reda..." bez okretanja reče Tadić i potopi jednu gumu u bure  s vodom. Priđe mu Sarajevo 84. reče da čovek vozi štampu, da je iz Beograda i mora dalje, te da je nasadio kamion na Prokićev kočić kod crkve.

Dižući kažiprst veličine ovećeg goveđeg ćevapa, crnih noktiju niz koje se slivala voda, Tadić se unese u lice šoferu kome glava jedva stizala do vulaknizerovog pojasa i reče: „Ja sam tom Prokiću tri puta rekao da povadi ta govna, a on ništa. Svaki put kad uveče krenem iz „Tehničara" obijem cevanicu o neki od njih. Vidi...", saže se i zavrnu nogavice. Po cevanicama širine Djilasovog bulevarskog platana, složile se kao bubamare - ranice koje je guslar junački zadobio tokom noćnih, pripitih sudara.

Šofer mu nesvesno pokaza Prokićev kočić kojim beše dogurao gumu koji ovaj otrgnu i snagom mladog bika frknu u sneg, uz žicu pored radnje. „Neka dođe da ga uzme ako sme...", smrsi u dlake pod nosom dok je na sivu mašinu postavljao kamionski točak.

Jutros gledam Prokića kako maše rukama kao na fiskulturi dok pred crkvom objašnjava nekom čoveku kakva mu je stena potrebna za porodičnu grobnicu. A tamo, gde se nastavnica razodenula i gde kamiondžija gumu nabušio - ostala samo crna rupa u zemlji.

Kočić je, znači, i dalje kod Tadića...