GLAVA U PESKU

Autor: Rodoljub Šabić

U priči o mogućim zloupotrebama presretanja elektronske komunikacije koju je otvorio i u nekoliko uzastopnih brojeva tretirao dnevni list „Blic" ombudsman Saša Jaković i ja ocenili smo, pored ostalog, da je predstojeće usvajanje novog zakona o elektronskim komunikacijama dobra prilika da se to pitanje raspravi na stručnom nivou i uredi u skladu sa kriterijumima demokratskog sveta. Šef kabineta ministarke za telekomunikacije je to međutim negirao rekavši pritom da nije u nadležnosti tog ministarstva da se bavi pristupom tim podacima od strane BIA ili VBA.  Ovaj stav je tako „zanimljiv" da prosto moram da se zapitam - koliko je (ne)verovatna mogućnost da nije lični stav već nekakav zvaničan stav ministarstva?

Naravno, svako zna, da se Zakon o elektronskim komunikacijama neće eksplicitno baviti BIA-om i drugim sličnim organima. Ali svako zna da se neizostavno mora baviti uslovima pod kojima u oblasti elektronskih komunikacija bilo ko može da odstupi od Ustavom zajamčene tajnosti tih komunikacija. Ta mogućnost mora da postoji,  BIA i drugi organi bezbednosti moraju da je imaju na raspolaganju da bi vršili poslove iz svoje nadležnosti. Samo, uslovi i način njene realizacije ne smeju zavisiti ni od čije slobodne volje, moraju biti uređeni zakonom. Kad je reč o elektronskim komunikacijama onda, razume se, zakonom o elektronskim komunikacijama. A taj zakon opet, kao i svaki drugi, mora da bude u skladu sa Ustavom Srbije.

Ustav u čl. 41 utvrđuje nepovredivost tajnosti sredstava komuniciranja i kaže da su odstupanja dozvoljena samo u određene svrhe, na osnovu odluke suda. Ta ustavna odredba je potpuno jasna i u njenom tumačenju ništa ne može biti sporno. Inače, i važeći Zakon o telekomunikacijama iako se, ne bavi BIA-om ili VBA-om bavi se naravno, osnovom za presretanje. U leto 2008. u „gužvi" povodom famoznih RATEL-ovih „tehničkih uslova" za presretanje Interneta, ukazivao sam na to da je čl. 55 neustavan, upravo zato jer je predviđao da se presretanje osim na osnovu odluke suda još može vršiti „ili u skladu sa zakonom". Nedavno je Ustavni sud, iako je Ministarstvo i tada mislilo drukčije, sporni deo zakonske odredbe, kao neustavan, stavio van snage, upravo uz obrazloženje da je jedini mogući osnov onaj utvrđen Ustavom - odluka suda, da se zakonom ne može otvarati mogućnost drugih osnova.

Ono što je sporno je - da li je ustavnom zaštitom obuhvaćena samo sadržina komunikacije ili i tzv. „podaci o saobraćaju", dakle, ko, kada, koliko dugo, s kim, odakle komunicira? Ombudsman i ja, suprotno faktičkoj situaciji koja organima bezbednosti omogućava praktično neograničen pristup istim, smatramo da su i „podaci o saobraćaju" obuhvaćeni ustavnom zaštitom, da je i za pristup njima potrebna odluka suda. Možda najjači argument u prilog ovakvom shvatanju je činjenica da je ono našlo izraza i u odlukama Evropskog suda za ljudska prava. Taj sud je takav stav zauzeo još daleke 1984. u slučaju Malone protiv UK. Ali, nezavisno od toga, znajući da ima drugačijih mišljenja, ocenili smo da je usvajanje novog zakona o elektronskim komunikacijama prilika da se otvorena pitanja stručno rasprave, da se razmene i ocene svi argumenti i da se u skladu s demokratskim standardima nađu najbolja rešenja. Mogućnost da neko, pogotovo nadležno ministarstvo misli da tu priliku treba propustiti, asocira na onog famoznog noja koji probleme „rešava" tako što pred njima gura glavu u pesak.