Ljubavna pisma, čemu?

                                                                   Napomena: Neka ne čitaju maloletnici i oni koji se groze Henrija Milera i njegovog eksplicitnog pominjanja opscenih reči

Don't Shoot the Messenger! (Shakespeare: Henry IV)

Ja sam oduvek voleo da čitam - epistolarnu literaturu. Znate, to su one knjige sastavljene od - pisama. Znam da to mnogi vole. Pa je stvar još ubedljivija kada poverujete da su ta pisma pisana spontano, bez primisli da bi jednog dana mogla postati - literatura. A pisma mogu biti svakojaka, s tim što mene ovom prilikom zanimaju samo - ljubavna. I još kažu da je sve počelo odavno. Tako imamo slavnu povest Eloize i Abelara (Héloïse et Abélard), iz francuskog XII veka, u kojoj je prikazano sa kolikom ljubavlju je grešna monahinja Eloiza volela Abelara; naime, ona je, u zanosu svom, u jednom pismu ustvrdila: «Kamo sreće da volim Boga kao što volim tebe»! 

A ovih dana naišao sam na jednu knjigu sa ljubavnim pismima koja je ostareli Henri Miler, poznati američki «erotski pisac», upućivao mladoj glumici Brendi Venus. Knjiga se zove «PREDRAGA MOJA BRENDA - ljubavna pisma Henryja Millera Brendi Venus» (izdato u Zagrebu, u prevodu Zlatka Crnkovića). A da bi knjiga delovala seriozno potrudio se glavom i bradom jedan drugi veliki pisac - Lorens Darel (Lawrence Durrell), koji je sačinio hvalospevni predgovor. (Poznato je da je Darel mnogo cenio Milera kao književnika, pa se čak zalagao da Miler dobije Nobelovu nagradu za književnost, što se nije dogodilo). Na jednom mestu, u predgovoru, Darel kaže: «Miler je bio fizička ruina, kako on sam kaže, a ona je bila mlada glumica koja je zalutala u njegov život, tako da je u njemu probudila zapretene osećaje prema Moni, June, Betty i Anais - te je ponovo postao  onaj mladi ljubavnik i izopćenik iz svojih prvih knjiga; kakve li sreće!». Žovijalni i nezasitni Miler bio je toliko aktivan da nije mogao proći ni jedan dan a da Brendi ne napiše bar jedno pisamce, jer mu je neprestano bila na pameti. Tako je toj svojoj poslednjoj ljubavi, na nekoliko godina pre smrti (a umro je u  89. godini), napisao preko 1500 pisama!  

Za ovu priliku odabrao sam tri pisma kako biste donekle stekli sliku o čemu se radi.

Evo prvog pisma, od 17.6.1976. godine, negde na početku ljubavne veze:

Draga Brenda,

Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.

Prvo i prvo, osjećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takodjer, glumica, samo što je Kineskinja! To je «vječna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvijek zaljubljen u još jednu, ili dvije, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osjećam da sam iznevjerio svoju ljubav. Medjutim, vjerojatno zato što si Škorpija, i što si neobično lijepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoljeti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Što uopće ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uvjeren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.

Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumijem neku riječ ili rečenicu.

Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te htio pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dodješ po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.

E pa, sad sam istresao vreću, štono riječ, sad je na tebi red.

Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.

Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što prije!

A sad se vraćam u krevet. Mislit ću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Što kažeš na to?

Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement. Henry Miller

Evo drugog pisma, od 1. 7. 1976. godine

Draga Brenda,

Ne mogu ti puno pisati - dolaze mi gosti na ručak, a neke druge opet izvodim na večeru u «Imperial Gardens». Ali obećao sam ti da ću ti napisati nešto o japanskom filmu koji sam sinoć gledao.

Jedan moj prijatelj Francuz, filmski distributer, upriličio je privatnu projekciju najerotskijeg filma koji je ikada snimljen u Japanu. Naslov mu je francuski - L'Empire de sens (Carstvo čula). 

E pa, duboko sam razočaran. To je, po mom mišljenju, pornić, samo malo uljepšan fabulom i snažnom spolnom ljubavlju izmedju dvoje glavnih junaka. Zapravo je film baziran na istinitoj zgodi za koju sam odavano znao, ali su činjenice razradjene, izmijenjene i preuveličane.

Nakon gledanja filma rekao sam čovjeku koji mi ga je prikazao da mi se ni najmanje ne svidja. Scenarij kao da je napisao pokojni markiz de Sade. Isprobavaju sve poze, a jednom se služe i umjetnim penisom - vrlo mučna scena. Žena je čista nimfomanka koja na kraju stvarno zapada u seksualno ludilo. Polako davi partnera dok je na njemu. To je navodno vrhunac spolnog zadovoljenja. A kad je on mrtav, odreže mu penis, nosi ga u kimonu i onda se sama predaje policiji. Za cijelog filma nisam se ni jedan jedini put seksualno uzbudio niti mi je srce ijednom zadrhtalo - iako nisam nikad prije nešto slično vidio.

Mislim da su Japanci opsjednuti seksom i smrću. To se kod njih neprestance ponavlja. Uzmimo samo za primjer Mišimu.

Titlovi nisu bili na francuskom, nego na engleskom. Film će se uskoro prikazivati u našim kinima. Sumnjm da će se Amerikancima dopasti, ma koliko inače bili ludi za seksom i nasiljem.

U jednoj sceni neka 70-godišnja starica gleda njih dvoje kako se tucaju. Djevojka nagovara frajera da i staru malo razgali. I on je stvarno namrtvo izjebe, kako Bog zapovijeda. Usred jebačine, stara umire.

Njegova ga ljubavnica svaki čas zaustavlja - bilo gdje - da mu kaže da joj se jebe, da ne može čekati, nek je odmah pojebe! On joj govori: «Ali mogu nas ljudi vidjeti», a ona mu odgovara: «Baš me briga». Pravi ženski seksualni manijak. Pa ipak sve to ništa ne uzbudjuje čovjeka, daleko od toga da svršiš u gaće.

Poslije filma odveli su me na večeru u «St. Germain» - francuski restoran na uglu Melrosea i Cahuenge. Bogovska večera! Jesi li bila kad tamo?

Moram prekinuti. Pošta još nije stigla. Kao i ti, vječito čekam poštara, iako se veći dio pošte sastoji od dosadnih pisama mojih poštovatelja.

Evo, stigla je! Da vidim ima li opet koje pismo od tebe. Henry

A ovo je treće pismo, od 29. 9. 1978. godine,  jedno od poslednjih pisama koje je Miler napisao:

Draga Brenda,

... A sad, 87-godišnjak, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše izvandredna pisma, koja me voli do groba, koja me drži na životu i u ljubavi (prvi put savršene ljubavi), koja mi iznosi u pismima tako duboke i ganutljive opaske da sam radostan i zbunjen kao kakav šiparac. Ali i više od toga - zahvalan, haran, sretan. Da li zaista zaslužujem sve one lijepe riječi kojima me obasiplješ? Nagoniš me da pitam tko sam ja zapravo, da li zaista znam tko sam i što sam? Ostavljaš me da bludim u misteriju. Zato te još više volim. Padam na koljena, molim se Bogu za tebe, blagoslivljem te s ono malo svetaštva što mi je još ostalo. Bog bio s tobom, predraga moja Brenda, i nemoj nikad zažaliti zbog ove romantične ljubavi sred svog mladog žića. Oboje smo blagoslovljeni. Mi nismo od ovoga svijeta. Mi pripadamo zvijezdama i s onu stranu svemira.

Živjela Brenda Venus! Neka joj Bog podari radost i ispunjenje svih težnji i vječnu ljubav! Henry.

Eto, to su ta tri pisma koja sam hteo da vam pokažem, a koja dosta govore o Mileru.

Možda medju vama ima i onih koji ne vole da pišu, pa ni da primaju pisma. Opet, znam da je Balzak, koji je tako mnogo pisao i na tako različite teme, jednom rekao za neku svoju junakinju: »Njoj je nedostajalo ono što preporodjava svaku ženu: lepe haljine i ljubavna pisma». Dobro, mi smo danas daleko od Balzakovog vremena, pa i Milerovog, ali ja sam od onih koji smatraju da pisma i dalje postoje, i da će još dugo postojati, kao vid komuniciranja medju ljudima, naročito medju onima koji se vole. Da dodam još i to da i muškarci vole da primaju ljubavna pisma.

A ovom prilikom neću opširnije pisati o Mileru, koga i volim i ne volim, ali mi se čini «da bih dao tri Henrija Milera za jednog D. H. Lorensa». Ostaviću to za neki drugi put. Ipak, sećam se da je Česlav Miloš jednom rekao: «Miler je jedinstven i neponovljiv u vršenju službe Božije pred samim sobom ili pred svojom slikom savršenog mužjaka (svi oni, Vitman, Hart Krejn, Ezra Paund, Hemingvej, pisali su «pesmu o sebi»). Hm. Svako ko se bavi pisanjem, piše, manje ili više, svoju «Song of Myself»!

Pada u oči da sam u mnoštvu pisama Milera izabrao i ovo u kome on pominje Japance. To me je podsetilo na moje ranije bavljenje Mišimom, na moje pokušaje da bolje shvatim kompleksno japansko poimanje odnosa Eros-Tanatos. I, ma koliko japanski film bio neobičan, malo me začudila reakcija Milerova, osim ako se, 'stari pokvarenjak', nije folirao. Jer, za tog čoveka Norman Majler kaže da je, s jedne strane genijalan, ali da, s druge strane, uživa da govori kako «Nijedna jebačina nije uzaludna», odnosno da sebe naziva «Velikim speleologom vagine». Medjutim, Miler je naknadno mnogo razmišljao o tom filmu, tako da u jednom kasnijem pismu Brendi on izražava želju da sa njom ode u bioskop i zajednički pogledaju taj film. Verovatno u uverenju da će mu, možda, ponovno gledanje, a posebno u društvu žene, otvoriti neke nove vidike, nešto što nije video prilikom prvog gledanja. Dodaje da mu je stalo «da čuje žensko mišljenje, pogotovu žene koja se bavi filmom, koja nije cifrasta ni gadljiva, i koja je obdarena kritičkim sposobnostima».

A saznao sam, sa malom dozom iznenadjenosti, da Henri Miler nikada nije bio u Japanu, mada je u svom pisanju mnogo govorio o Dalekom istoku, naročito o Japankama i Kineskinjama. Dobro, on je bio u prednosti i po tome što je jedna od njegovih (pet) supruga bila - Japanka, premda je očigledno da ona nije bila u prvom redu onih koje su najviše značile u njegovom životu.

Slobodan sam, na kraju, da podsetim da sam ja pre neki dan, na blogu g. Čerevićanina, pomenuo slučaj H. Milera, na šta je on dostojanstveno reagovao: "Oбратнице ракова и јарчева, књиге г. Miller-а, дууги низ година ми крај узглавља стајаше но не ради тога да бих из њих понешто научио него да сам себе убедим да се и о таквим темама може отворено писати, што је мени кои сам под клавиром од раастао, црвенило у образе натеривало".

Što se crvenila u obrazima tiče, i ja često pocrvenim kada čitam Milera. Ovo pominjem  zato što je i meni trebalo dosta vremena da sam sebe ubedim «da se i o takvim temama može otvoreno pisati», ma koliko verujem da ponekad Miler preteruje. A ohrabrivalo me je i to što znam da su neki veliki pisci (Lorens Darel, Norman Majler, Česlav Miloš i drugi) pisali pohvalno o Mileru. (Upravo čitam debelu knjigu «Genije i požuda: Henry Miller u svojim najboljim djelima»» od Normana Majlera; sam naslov knjige mnogo govori, zar ne?). Jer, mnogi se slažu da je Miler ponekad davao zaista prekrasne opise seksa, uz svu korišćenu opscenost. A, naravno, ima u njegovim knjigama i još po nečeg, osim - seksa. Stoga smatram  da Milera treba, svakako, čitati.

P. S. Moja preporuka: Pišite ljubavna pisma! Najčešće, ljubavna pisma nisu uzaludna.