Hildina nova haljina

   Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата.
     Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала. Југословенски идеолошки брод - натоварен социјализмом, правдом, слободом - за историју је брзо потрошио своје време, и данас личи на безвредну олупину. Или само тако каже наша накнадна памет? Ми смо повлашћени: мудрији смо и старији од њега за шест деценија, сасвим довољно да свака кврга на бродским шавовима добије претећи црвенорђави сјај. Наше доба, ипак, није доба наде и полета, па чак ни оног диригованог; препуштени смо идеолошкој рутини и једноличном кораку историје. Далеки свакој великој сумњи, далеки свакој великој нади, равнодушно смо надмоћни над протеклим временом и његовим светињама. И за то имамо добар изговор: ми их нисмо морали живети.
     Разносећи слободу, један од оних осам стотина хиљада бораца прошао је кроз Србију, Хрватску, Словенију, и доспео у Лајбниц, аустријски градић крај југословенске границе. Гледајући кроз прозор кафане своју станодавку Хилду, ружњикаву, изгладнелу и рахитичну девојку, како стоји на улици у узалудно преправљаној хаљини насталој од две-три старе, записао је у свој дневник: Шта нуде борци за „истинске, праве слободе" Хилди? Шта нуде милионима Хилди? Нуде им слободу. Шта је слобода? Шта ће Хилди слобода? Хилди је потребна нова хаљина. Наречени војник, за време свог боравка, Хилди није купио нову хаљину. А њој и мајци, сваког трећег дана, уредно је од свог следовања одвајао векну хлеба.
     Војник се зове Миодраг Поповић и у трену док пише своје дневничке записе има двадесет и две године. Овај пут пуно име и презиме само збуњују: реч је, у ствари, о српском сликару Мићи Поповићу. Његов дневник започет је у необичним околностима: допавши партизанског затвора, осетљиви младић, иначе добровољац у ослободилачкој војсци, решава се да што верније запише оно што проживљава. Децембар је 1945, и рат је већ окончан, али мобилисана војска махом није распуштена. Бели Манастир, баш као и било који други град, сасвим је згодан да човек у њему буде ухапшен, због једног писма које је неопрезни пријатељ оставио на свом војничком столу. У њему Мића Поповић не бележи бог зна како тешке оптужбе поводом нове и војне власти, већ само рафинман партизанске исхране: девет различитих кухиња за девет новостворених сталежа. Истоветан рафинман показао је и онај коме није било мрско да ишчитава туђа писма, по властитој дужности или склоности, и војника Поповића позвали су назад у јединицу, да буде ухапшен.
    Мића Поповић у свом затворском дневнику доноси и сећања на последње месеце рата у којима је као борац учествовао: пролазак кроз Хрватску и Словенију и све до Аустрије. Отуда се и Хилда из Лајбница појављује у Белом Манастиру. Дневник, писан данас заборављеном писменошћу, неретко збуњује оштрином увида. (Није могуће да га је писао младић?) Тек повремени узвици и разнежене успомене одају пишчеву доб. Док затвореник Мића Поповић нови свет који се ствара неретко гледа нашим, остарелим очима, себе ипак каткад црта са жељом да њему и припадне. То је његова предност, јер ми смо данас у обавези да показујемо отмено презрење.
     Једног далеког десетог децембра једне далеке године, кад у јутро на Бели Манастир падне тешки мраз, записани су следећи редови:

    Данас сам са највећим напором ломио лед у дворишту. Затим сам рибао под у собама, трпезарији, ходнику, па чак и у шупи. Ово изненадно и теретно запошљавање вероватно да је последица неког разговора, који је водио командир чете где сам затворен, са комесаром бригаде. Она је, опет, даља последица увреде коју сам нанео комесару дивизије и читавом таласу модерних Филистина.
    Пре две године, на данашњи дан, једну недељу пре моје Славе, био сам такође изложен исто тако тешким радовима зато што сам увредио Lagerfirera логора принудних рудника у Бору. И онда нанесена увреда беше погодила цео широки круг страсних усрећитеља човечанства, који су на корице својих идеја стављали ћурански наслов: - Нова Европа -
     О, како се на свету ништа не мења. У ствари, мењају се само декор и костими. Садржај комедије увек је исти. Са истом вашарски бучном увертиром, истим кисело меланхоличним дијалозима, истим упорним и неталентованим глумцима.
    ... А увече ме је, сасвим изненада, ухватио страх. Да ли су заиста прошле две године, или ово још увек траје онај незаборавни тренутак понижења, када ми је у руднику, неки стражар, Немац, који ме је водио у клозет, оштрим и претећим тоном рекао:
    - Пази, немој да упоганиш даску! На сандук се не стаје ногама, него се седа!
   О, небеса! О, све нечисте силе!
   У исто доба, у исти месец, недељу, дан, сат, минут, уз исти страшни ветар - исте речи.
  Стражар овог пута није из Манхајма, него из околине Алексинца, машинка није немачка, него руска, клозетска даска није својина Org. Tot. Lager Franken*, него извиђачке чете XX бригаде. Али је стваралачка, мисионарска срећа у оба стражара иста. Иста је бесмислена егзистенција машинке, иста је моја жудња за бескрајним ћутањем крај шпорета, у кујни, међу најмилијима.

     Ове реченице сачињене су без сазнања да ће затвореник Мића Поповић милошћу нових „усрећитеља" после два месеца бити отпуштен из затвора. То је трен, како младалачки усхићено каже, када у свету изнова проналази нарушену хармонију. А његова слобода постаје потврда слободе других, али само до следећег нама непознатог тренутка сумње. Јер ништа се није променило, и сви су и даље ту: и његов стражар, који сада чува неког другог, и Хилда, којој пораз обећава ипак победничку будућност, и дивизије усрећитеља наоружане руским, немачким или чијим другим машинкама, и мисионари среће са својом ћуранском таблом Нова Европа.
     У дневнику је остало записано да је, мимо свих обичаја ослободилаца или освајача, Мића Поповић напуштајући Лајбниц својевољно платио стан и храну. Хилда је од тих пара могла купити нову хаљину.

* скраћеница од Organisation Todt - Lager Franken, немачке управе принудне радне службе и ознака дотичног логора