Od kolevke pa do groba...

da uvedu "polaganje" svečane penzionerske zakletve. Kao nekad pioniri.

P.S. Moglo bi i tu da se zaradi raspisivanjem konkursa za tekst i muziku.

Nadležne službe, izgleda da postoje same za sebe...
Sem imena koje im je dato , nikakve svrhe nemaju...
a svi ih imaju , svaka istitucija ili firma ili banka ill...

Neverovatno je koliko je odgovora : "Neznam ! Pitajte"...
i onda kreće Odiseja...dok stignete do onog koji ev. nešto i zna,
a do njih je najteže (čak i fizički najdalje) doći...
e tu se čeka na prijem...

Npr. Nadležna služba Poštanske Štedionice, gde imam otvoren tekući račun,
ne nalazi da ima obavezu da me obavesti (a ima sve moguće načine komunikacije,
od pošte, telefona, mobilnog i e-maila)da mi je račun blokiran
zbog bilo kog razloga (ne zbog minusa, koji nisam imala, niti bi ga imala)
već treba JA, kada mi se plaćanje karticom odbija, da odlazim i
pitam zašto mi je račun blokiran... dok otkrijem gde to treba da odem,
usput NIKO NEZNA odgovor na bilo koje pitanje...
pa na kraju čak ni osoba koja treba da na to pitanje odgovori,
već mora i ona da pita.....
Neverovatno je koliko je odgovora na bilo koje pitanje
NEZNAM i to samo kod NADLEŽNIH SLUŽBI !

Tako da i pored JMBG, koji imamo, to nam neće pomoći
da budemo oslobođeni toga da tim službama mi služimo,
a ne oni nama, a za šta su i plaćeni.

Razumem da oni koji su otpušteni i na ulici - ne rade,
ali ni oni koji su zaposleni, takođe ne rade...
zapravo neznaju svoj posao, možda bi i radili
kada bi ga znali i pa onda hteli da rade... LOL

Nadmenost i drskost koju poseduju i pri tom ispoljavaju,
ne treba ni da pominjem... to svi znamo kako izgleda,
uvek kada ih uhvatite da NEZNAJU...a trebalo bi da znaju.

Tako je i sa živim penzionerima, oni više nisu ljudi,
već državna smetnja, koja treba odmah po završetku radnog veka da umre,
što će se dešavati i ranije onima koje zakači Novi Zakon o penzijama.

Evropa sa Srbima ima probleme već više vekova.

Ne samo da je ćesarskim izaslanicima bilo teško utvrditi stanje života ili smrti valjevskog vodeničara Save Savanovića, koji je proglašen prvim srpskim vampirom i po kome je Glišić napisao pripovetku, a Kadijević snimio film "Leptirica", nego su slične probleme imali i ranije.
Prema najnovijim podacima, izvesni Petar Blagojević, iz Kisiljeva kod Velikog Gradišta, se povampirio još početkom 18. veka, a o tome svedoči tekst u berlinskim novinama "Volkiše cajtung", objavljen u Berlinu 23. avgusta 1725. godine, pod naslovom "Vampir von Kisilevo".

Tačan broj srpskih vampira i vampirica danas se ne zna, ali nije teško pretpostaviti da se uvećao.
Zato predlažem da se radno vreme šaltera za izdavanje potvrda o životu produži do iza ponoći, negde do prvih petlova. Nije red da Sava Savanović, Petar Blagojević i slični budu diskriminisani.

Također, moram da ukažem cenjenoj autorki da joj naslov nije najblje sročen.

Đe me nađe Kru... Kad sam bio u Srbiji započeo sam tekst "Čuvar apostilo pečata" o otprilike dvonedeljnim birokratskim Scilama i Haribdama koje smo prošli [zet započeo, ja dovršio] da potvrdimo Slovencima [bila je slovenački penzioner] da mi je majka [tada već nepokretna] živa. Iz razumljivih razloga odustao sam od tog teksta, ali neke delove sam sam sada prekucao iz beležnice.

Procedura je "pis of kejk". Slovenci jednom godišnje šalju formular [pajz to, samo jednom godišnje je dovoljno da potvrdiš da si živući]. Na tom formularu ima mesta za dve overe, s leve strane opštinski organ, s desne pravosudni, to je taj apostilo pečat. Dakle sve jasno, odeš prvo u opštinu, tamo ti lupe pečat, a onda u sud da ti takođe lupe [apostilo] pečat i to onda šalješ tamo odakle si dobio. U principu penzioner sam to može obaviti za jedan dan, 'ajd dva. Međutim, kada je penzioner nepokretan onda je malko komplikovanije. Zapravo, bilo je i to jednostavno u praksi, ali verovatno zbog zloupotreba sad više nije.

Evo kako je bilo. Kad bi mami bilo loše i nije mogla da se bavi time [mislim da se to desilo 2 puta], sestra bi otišla u opštinu i pošto su mamu tamo znali, pre nego što bi lupili pečat nazvali bi je telefonom. Onda bi sestra otišla do suda i na osnovu opštinskog pečata bio bi lupljen famozni apostilo.

Hat medjutim, u novembru zet ode u opštinu i tamo mu saopšte da to više ne može tako, nego moraju da izađu "na teren", to majčin stan, i da se na licu mesta uvere da je živa. OK, no problemo, sasvim u redu i logično. Izlazak na teren se zakazuje i znači da moraš da odeš taksijem do opštine pokupiš izlazača na teren dovedeš ga na teren i posle ga vratiš sa terena taksijem u opštinu. OK, no problemo! Celu tu "prvu ruku" je uradio zet i kad je probao da odradi drugu tzvrtz. Pre je moglo da se na osnovu opšinskog pečata lupi apostilo.

Sad ni mogoče. Nego treba neko iz pisarnice suda da izađe "na teren", to majčin stan, i da se na licu mesta uveri da je živa. OK, no problemo, pokazuje da jedna institucija ne veruje drugoj. Izlazak na teren se zakazuje i znači da moraš da odeš taksijem do suda pokupiš izlazača na teren dovedeš ga na teren i posle ga vratiš sa terena taksijem u sud. Izlazač na teren ne lupa apostilo pečat [to je jedan jaaaako važan pečat koji ne može da napusti zgradu suda, a čuva ga seda glava]. E pošto se zet vraćao u Bg, a zakazan termin je bio za 5 dana, meni je ta druga ruka ostavljena u amanet.

Pojavljujem se u zakazan dan i vreme na zakazanom mestu – pisarnica suda. Pružam dokument službenici na šalteru objašnjavajući o čemu se radi, potpuno nepotrebno, pokazaće se.
– Aaaa pa ne možemo mi overiti već overen dokument. Treba vam novi formular.
– Sad mi samo preostaje da se obesim. Za pet dana nema šanse da dobijem novi formular. Ja ovo prvi put radim i koliko znam samo ponavljam korake koje su moja majka ili nekad u njeno ime moja sestra ili brat od tetke obavljali do sada x puta.
– Nemojte se vešati, ali mi ne možemo overiti već overeni dokument. Evo idite kod sudije K pa pitajte, neka vam ona parafira ovde, daje mi komadić papira, ako možemo.
Odlazim na prvi sprat i naravno moram da čekam da sudija K završi raspravu. Kada je ista završena i njih zilion izašlo iz kancelarije (pitao sam se kako su samo stali) ulazim ja. Sudija K, mlada, lepa i po svemu sudeći pametna, 'oma kapira o čemu se radi (to se samo tako činilo), – Pa oni vama ne trebaju. Idite u sobu 257 da vam se ovde lupi apostilo pečat. Ja to radim za oca koji je nemački penzioner.
Drugi sprat. Neljubazni sedokosi čuvar apostilo pečata me 2x vraća iz kancelarije, jer radi sa strankama. OK, prvi put to nisam mogao znati, a drugi put sam ušao kad su stranke izašle, međutim ispostavilo se da ih je bilo više. Saopštava mi kao preko bundeva da penzione mora da dođe. Ka'em da pezioner ne može da dođe, mora neko da ode penzioneru. Šalje me kod šefa pisarnice G-dina C. G-din C se seća slučaja i pita, – Pa zar niste imali zakazan izlazak na teren?
– Jesam u 11 i došao sam u jedanaest, ali mlada službenica pravi problem.
Ako je nekom promaklo, krug šetnje po sudu je upravo bio zatvoren, krenuo sam od pisarnice i troskokom se u istu vratio.

U taksiju sa mladom službenicom koju izvodim na "teren", a rađe bih je izveo na piće (minijaturna, lepuškasta crnka), po prvi put pažljivo gledam taj formular i vidim ta jasno razdvojena mesta za overu opštinskog i pravosudnog organa. Pokazujem joj to i pitam u čemu je problem i ponavljam da je to godinama tako rađeno – overavano u obe institucije.
– Nemoguće. – kaže.
Odustajem... U stvari ne bih je vodio na piće...

---------

Elem, na kraju je taj famozni apostilo pečat udaren i formular je otišao na vreme u Sloveniju. Majka mi je umrla početkom sledećeg meseca (decembar). Da nismo pošteni šarani kao što jesmo, ne bi požurili da promptno obavestimo Slovence o tome, nego bi sačekali da podignemo njenu poslednju pripadajuću joj penziju. Ovako, ta penzija do dan-danas nije stigla naslednicima, koji imaju pravo na nju.

Igrom slučaja znam da u Italiji postoji ista potvrda stato in vita - potvrda o bivanju u životu.

I dam hvalagugulu pitanje stato di vita da vidim kako je to tamo rešeno - i prvi odgovor biser koji objašnjava da su u stvari sve birokratije iste (i kao takve sve zaslužuju isto):
[url=http://www.comuni.it/servizi/forumbb/viewtopic.php?p=534229]
Na nekakvom forumu italijanskih opštinskih službi[/url] (inače vrlo koristan sajt koji za SVE opštine u državi objašnjava ko, šta, kako, zašto, pošto a ima i sve formulare) čovek piše:

Moja majka prijavljena je i živi u opštini XY ali pošto je stara i bolesna vreme provodi kod mene u MN. Pošto prima neku malu francusku peMziju, jednom-dvaput godišnje francusko socijalno joj pošalje formular na kojem neki državni službenik treba da lupi pečat da je živa da bi nastavila da prima peMziju. Moja opština MN neće da lupi pečat na francuski formular jer tvrdi da je za to nadležna njena matična opština XY.

Na to mu nekakav Ovlašćeni Službenik odgovara da je njegova opštima MN u pravu što babi neće da lupi pečat da je živa jer:

Po zakonu o tomitom član tajitaj... za izdavanje potvrde o smrti nadležna je samo opština prebivališta.

Molilac na to zavapi:

Ali molimvas, keva je živa. Ja razumem to za slučaj smrti ali zar ne može BILO KOJI državni službenik pred kojim se pojavi i legitimiše VAŽEĆIM DRŽAVNIM DOKUMENTOM da zaključi da je živa i lupi taj pečat???

I opet se javljaju nekakve Ovlašćene Birokrate sa idiotskim opservacijama da ne postoji zakon kojim je službenik "tuđe" opštine za to nadležan a državni službenik ne sme da radi ništa što mu zakon eksplicitno ne nalaže... i ostale gluposti.

Jedan od tih birokrata u jednom trenutku kaže probaj da je vodiš u policiju (Carabinieri) da oni lupe pečat. Još čovek kaže da je zvao Francuze telefonom i da su mu rekli da im je svejedno kije će državno telo da lupi pečat DA JE VIDELO GOSPOĐU MAMU ŽIVU.

Itakodaljeitakodalje, brane se birokrate, građani se pozivaju na logiku al' ne vredi.

Što me navodi na zaključak da je dobro s vremena na vreme podići revoluciju, postreljati par stotina/hiljada državnih službenika (iovaku imaju doživotni i dobro plaćen posao bez mnogo napora i odgovornosti) a ostale otpustiti. Pa opet isto kad se namnože...

svako se može naći pred tim šalterom......

Nedao vam Bog da vam se dete rodi u inostranstvu!
(Pod uslovom da niste u zemlji koja svu decu rodjenu tamo odmah smatra svojim drzavljanima).

Moj najmladji se rodio dok smo bili u Africi.
I sad, sledi pokusaj upisivanja deteta u maticnu knjigu u nasoj ambasadi (koja se, pri tom, nalazi samo oko 2000km od nas, u sasvim drugoj drzavi).

"Dobar dan, mi smo dobili bebu, sta je potrebno da bi smo je upisali u maticne knjige i izvadili joj pasos?"

Pri tom, naivno, ocekujemo da kao i u svim ostalim drzavama treba dostaviti overenu fotokopiju pasosa roditelja i detetovu krstenicu.

"Potrebna je detetova krstenica sa apostilom (opet taj cuveni pecat), overner fotokopije roditeljskih pasosa, prevod krstenice na srpski overen pecatom sudskog prevodioca, potvrda o boravistu roditelja, taksa..."

Cekaj, polako! Gde da nadjem sudskog prevodioca za srpski u sred Africke savane?
A onda se ispostavilo da treba priloziti i fotokopije licnih karata (koji ce im one kad imamo pasose i nalazimo se u inostranstvu?) kao i da su potvrde o boravistu koje se traze one iz Beograda - na kojoj smo adresi prijavljeni.
Da ne pominjem taksu...
I cinjenicu da nasa ambasada NIJE imala ovlascenog sudskog prevodioca za sopstveni jezik.

Na kraju balade, ispostavilo se da je bilo jeftinije da se jedno od nas vrati u Beograd, prijavi dete ovde, izvadi mu pasos i onda se s istim vrati nazad.

A ja se jos uvek, posle 9 godina, pitam gde su zamisljali da ljudi pronadju ovlascenog sudskog prevodioca za Srpski jezik ako ga ambasade nemaju?

Da, od kolevke pa do groba. Dobar naslov Kru. Kada mi je majka umrla pomislio sam kako se celo naše bivstvovanje na planeti, gledano iz birokratske perspektive, svede na tri dokumenta: krštenica, venčanica i umrlica.

Ideja da je mnogo lakse maltretirati gradjane nego naterati nekog iz aparata vlasti da radi svoj posao siri se kod nas pandemijski.Kru, zanima me da li se iz "objasnjenja" koje si pronasla u novinama vidi - jesu li se autori "ingenioznog" resenja potrudili da mu daju neku "pravnu" formu,da ga upisu u neki propis? Ili je rec samo o "zakonu" jaceg? U oba slucaja mora se nesto uraditi protiv istog.Mislim,pokusacu.

Jutros me zove ljubazna žena iz DHL-a, odeljenje za carinjenje:

Stigla Vam je pošiljka iz Italije, tri uzorka parketa. Uz nju je i faktura na vrednost nula, ali pošto je faktura na Vas kao fizičko lice carina smatra da vi nemate razloga da to uvozite i hoće da vrati pošiljku. pa Vas molim da popunite jedni Izjavu koju ću Vam poslati na mail gde objašnjavate da hoćete da kupite parket za renoviranje sopstvenog stana, i pošto se radi o dugotrajnoj robi želite pre toga da vidite uzorke.

Žena ljubazna, profesionalna, svaka joj čast. Evo sad sam poslao Izjavu, videćemo hoće li trebati i babin DNK...

Naravno, pošto se radi o privatnoj stvari poslato mi je na privatnu adresu. Nisam hteo da mi šalju na firmu iako smo veliki korisnik DHL-a, imam otvoren račun, neku VIP karticu... jer jednostavno ne želim da koristim firmu za svoje privatne stvari. Doduše, odsad možda i porazmislim...

A razlog što se upuštam u to je što parket kakav želim u Italiji košta u proseku 2,5 puta manje nego ovde kod našeg uvozničkog lobija. Na 100 kvadrata razlika je tolika da mogu da platim špeditera i carinu bez muvanja i značajno uštedim. Ako uopšte dođem do tog stadijuma.