Eternal Sunshine of the Spotless Mind

Znate ono kad nekad ispadnete jako glupavi, pa posle kad se setite samo zabijete glavu u jastuk ili navučete majicu preko glave? Da, da, dobro, znam da znate. E pa ne dešava se to samo vama... Iako možda ne verujete i ja sam nekad jako glupava, hehe...

Tog veselog jutra ustala sam baš rano, počešljala se jel i to sve po redu, uradila vežbe pored otvorenog prozora (a daaaa :))) i otišla na redovan godišnji pregled kod doktorice. Sve se završilo uobičajeno veselo i sa osmesima preko pola lica, uz prigodan utovar da nađem doktoricinoj maloletnoj ćerki posao na festivalu... Puna života i radosti sela sam sve pevajući na bajk i krenula u nove radne pobede... Sledeće čega se sećam je da ležim na putu, da mi adrenalin gura očne jabučice iz glave i da grabim bajk i bacam ga nadljudskom snagom na travnjak. Čovek, koji me je bacio na put otvarajući vrata kombija parkiranog na pešačkoj stazi, me pita da li da zove miliciju, a ja kažem - Nemojte molim vas, zakasniću na posao. A onda me pita da li hoću da me vodi kod doktora, a ja kažem - Nema potrebe, sad sam bila.

Eto.

Uglavnom, ja sam samo želela da što pre stignem kući, da mogu na miru da plačem sve jecajući kao dete. Kasnije tog dana svi su me napadali zbog toga što sam tako glupava, kao da mi to već nije dovoljna kazna, noga mi je bila predivna - plavo/zeleno/crvena, a ruku sam u ramenu baš lepo pomerala jedno dva-tri santimetra hop-hop levo-desno ko od šale... E jedino je malo boluckalo tu oko eksera zakucanog u mali mozak. Pa sam onda ipak otišla kod doktora (iako sam već jutros bila, heh), koji me je lepo pametan čovek pitao da li sam zvala miliciju kad su me udarila kola. Prećutala sam zašto, ali sam priznala da nisam, a doktor je, upadljivo brz i glasan, postavio prilično preciznu dijagnozu - Eeeee glupačo! Onda mi je dao vakcinu i vidno iznerviran rekao - Trljaj sad to! Nisam shvatila (prosto neverovatno, ali eto nisam) da li govori meni ili sestri pa sam pitala - Jel ja? A doktor, kojem su se znakovi dolara u zenicama vrteli toliko brzo da je sestru počela da hvata panika, završio je razgovor kako i priliči galamom - A ne, ja!!! i izbacio me iz ordinacije. Šalim se, nije me doktor izbacio iz ordinacije, ali bili smo blizu.

I tako, nije ovo jedini put da je iz mene vrcala pamet, ali, kako da vam kažem, tog divnog prolećnog dana sam prosto blistala. A što je najvažnije, to sve ne bi bilo tako fenomenalno da nisam jako, ali baš jako, pametna i da nemam uvek šta da kažem kad ne treba... Recimo nešto kao Miki Maus.

A mani i vas.