Jedna kap, lucidna i teška

Prijatelji, sahranite me u Isla Negri

Pred morem koje znam, svakim kamenom ugnezdenim u pesku

I sa talasima koje moje izgubljene oči

Neće ponovo videti

Pablo Neruda

***

Poslednja dva dana boravka u Čileu, te danas već daleke 1999. godine, proveli smo obilazeći ovu daleku zemlju. Posle 19-tog Svetskog skautskog džemborija, posle vatrometa boja, aktivnosti, osećaja, igre, pesme, druženja… odisali smo svi tim utiscima. Valparaiso nas je dojmio samo pogledom na nepregledni Tihi okean. A onda su nas poveli ka Isla Negri.

Nisam znao gde idem, nije mi bilo važno - jednostavno, bio sam umoran i zadovoljan. I kad smo stigli, pa onda shvatili da je pred nama druga grupa koja je nešto ranije došla da obidje kuću Pabla Nerude, nisam se mnogo uzbudio. Procunjali smo nazad do jedine veće ulice u ovom omanjem seocetu i smestili se u običnom lokalnom "mestu za pregristi" - omanjoj baraci na trotoaru osrednje prometne ulice. Uz empanade i lokalno Kristal pivo, uživali smo u originalnoj latino muzici koja je dopirala sa kasetofona.

A onda smo ušli u Isla Negru...

 

Nerudina kuća u Isla Negri

Isla Negra nije crno ostrvo, kako to bukvalno prevode oni koji ne znaju dovoljno o Nerudi. Isla Negra je malo mesto na obali Tihog Okeana, dva sata daleko i od Santijaga i od Valparaiza, u kojem je čileanski nobelovac ima jednu od svoje tri kuće. Ne, ne jednu od, nego omiljenu, ekscentričnu i prelepu kuću, koju je svojom maštom izgradio da bi u njoj proveo najlepše trenutke svog života i odakle je crpeo inspiraciju za pisanje. Već sama po sebi, ova kuća je svojevrsna peoma.

Kuću je 1938. godine Neruda kupio od starog, penzionisanog Španskog kapetana, vlasnika velikog poseda duž obale. Bila je nezavršena, napola izgradjena, što mu je omogućilo da je uredi po svome, da izgradi dom koji je odisao njegovom inspiracijom. Imao je tri osnovne ideje kako da uredi kuću: kula, dimnjak i pogled na more. Ukrasio ju je mnogim predmetima; nekim koje je donosio sa svojih dugih putovanja diljem zemaljske kugle, nekim koje je pronašao tu, na obali. Neobičan nameštaj, leptiri, školjke, slike, lampe, knjige, kamini, pramci brodova - sve to daje mističnu snagu ovoj zadužbini.

Nerudina kuća nalazi se medju peščanim dunama na obali milenijumima godina ispiranom moćnim okeanom, sakrivena borovom šumom, nadvišujući talase koji bučno umiru tu ispod. Ovde uvek ima barem poveratca koji donosi osveženje. Ali, ne tako retko, orkanski vetrovi pridružuju se talasima u obrušavanju na naizgled krhku drvenu kuću na steni.

Okean beskonačno uporno udara talasima o obalu. Kadkad umorno i lenjo, kada samo vrhovi talasa nose belu krunu večite soli. Ponekad besno i srdito, kada se masa talasa uzdiže kao omanja brda okolnog pejzaža. Tada se čini kao da zalet hvata iz hiljadama, hiljadama daleke Australije, ne bi li konačno samo za sebe zarobio uspomenu na velikog pesnika. Borova šuma dodaje miris vazduhu punom kiseonika i soli.

Teška kiša sa juga pada na Isla Negru kao jedna kapljica, lucidna i teška

Neruda je imao skoro mističan odnos sa prirodom. Uživao je u osami ove kuće, samo sa svojom muzom i mislima koje je prenosio na papir, isključivo zelenim mastilom, bojom nade, ne bi li nam ostavio trag koji treba da sledimo.

Dok se masivna morska pena Isla Negre

I plava so talasa obrušavaju

Gledam pčelu, marljivu u svom poslu

Posvećena u medu svog svemira

Isla Negrom danas rukovodi Fondacija Pablo Neruda, koja brine o uspomenama na velikog pesnika.

 

Obilazak

Ulazak u Isla Negru je iznenadjenje. Veliki zid i niz borova, čempersa i araukarije (jednog od simbola Čilea) sakrivaju iznenadjenje koje jednostavno pukne pred očima kada udjete u kompleks.

Kuća je smeštena u dugoj uvali, na nekih tridesetak metara iznad nivoa vode. I daleko i blizu, u zavisnosti od ćudi vremena.

Prvo se, kroz mali kružni hol prekriven školjkama i belim oblucima ulazi u stariju od dve povezane kuće. Ono što se zapazi je široki prozor koji pruža prvi pogled na okean. Velika dnevna soba ukrašena je brojnim statuama sa pramaca brodova, mnogih koje je uzburkana vodena beskonačnost slomila o zapadne obale Latinske Amerike.

Sprat niže je potpuno očuvana Nerudina biblioteka, sa nekih pet stotina knjiga uredno složenih kao da čekaju njegive ostarele ruke da ih otvore.

Vrhunac onoga što možete doživeti u Isla Negri je privilegija da udjete u Nerudinu spavaću sobu. Ova omanja prostorija u kojoj je provodio svoje intimne trenutke krije krevet naslonjen na dvostruki prozor kroz koji se pruža neverovatan pogled na Okean. Na svu tu vodenu silu koja se valja preko pola zemljine kugle. I na nebo koje se spaja sa vodenom masom, ogledajući sve svoje zvezde u njoj. U svako doba dana ili noći. Jednostavno, stojeći tu, osećate neku neverovatnu, skoro kosmičku energiju koja struji tim sobičkom i neumitno donosi uzbudjenje i inspiraciju.

Niz stepenice, ulazi se u još jednu dnevnu sobu, u kojoj je drveni sto za kojim je sedeo. Na njemu je još uvek slika Bodlera, njegovog omiljenog pesnika.

Kroz usku trpeariju ulazi se u novu kuću, punu svetlosti i boja. Veliku sobu krasi kamin, čija toplota je pomagala da se pobedi hladnoća koju je sa okeana donosio vetar. Tu je Neruda imao još jedan radni sto, koji je napravio od vrata sa potonulog broda koja je jednog jutra pronašao na obali. Bio je to svojevrsan komandni most pesnika koji se zvao kapetanom, a koji se plašio jedrenja. Njegova navigaciona sredstva - papiri, olovke i penkala zelene boje i dalje su tu.

Obe kuće su svojevrsni brodovi, nasukani za svog kapetana na jednoj izuzetnoj hridi.

Posetu možete završiti u malom restoranu, uz jela koje je slavni pesnik voleo, ili u prodavnici iz koje se mogu poneti uspomene koje ćete ljubomorno čuvati.

 

Portret

Pablo Neruda, rodjen kao Neftal‚ Ricardo Reyes Basoalto, rodjen je 12. jula 1904. godine. Već u trinaestoj godini objavljivani su mu prilozi u novinama. U šesnaestoj godini usvojio je novo ime, u čast češkog pesnika Jana Nerude. Studirao je Fransucki jezik i pedagodiju u Santjagu, gde su ga zapazili i počeli slati u misije po celom svetu.

Bio je pesnik i buntovnik, senator, slavljen za života koliko i posle smrti, zadojen slobodarskim idejama koje su oblikovale napredni svet sredinom prošlog veka. Bio je ubedjeni komunista, entuzijasta, spreman da pomera planine. Svoj stav posebno je izgradio posle tragedije Španskog gradjanskog rata, u kome je i sam učestvovao.

Najveći deo života proveo je van domovine. Služio je kao konzul svoje zemlje u Parizu, Kolombu, Rangunu, Bataviji, Singapuru, Moskvi i Nju Jorku. Kad god se vraćao, hitao je ka Isla Negri.

Njegovi izgnanički dani na ostrvu Kapri 1952. godine prikazani su na izuzetan način u sjajnom filmu Il Postino (Poštar).

 

Neruda je bio nadaleko poznat mnogo pre nego što je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1971. godine. Još 1924. godine, tada dvadesetjednogodišnji mladi pesnik pročuo se u španskom govornom podrućju svojim Ljubavnim poemama i pesmama očaja. Njegovo kapitalno delo Canto General objavljeno je 1950. godine. Ova epska poema, svojevrsna oda latinoameričkom kontinentu i njegovoj borbi protiv ugnjetavanja, po mnogim kritikama se smatra jednim od najvažnijih dela američke literature dvadesetog veka.

Umro je 23. septembra 1973. godine. Zvanično od leukemije, ali mnogi smatraju da je bio skrhan pučem koji je Pinoče izvep dvanaest dana ranije, zbacivši legalno izabranu socijalističku vlast i ubivši njegovog bliskog prijatelja i sadruga Salvadora Aljendea. I pre nego što je umro, odmah posle puča, Isla Negru su zauzeli Piničeovi vojnici. Srećom, nisu uništili njen duh.

Sahranjen je na gradskom groblju u Santjagu. No, 1992. godine, dve godine nakon povratka demokratije u Čile, Nerudini i ostaci njegove žene Matilde Urutija preneti su u Isla Negru. Verovatno bi i sam za konačno ishodište izabrao to divno nesto, odmah ispod svoje omiljene kuće, sa kojeg večito može da gleda, sluša i udiše svoj voljeni Okean.

Neruda je imao kćerku Malva Marina Trinidad, koja je poživela samo 9 godina, umrevši u Holandiji, bez pažnje svojih roditelja