Krtica u Cvetkovićevom kabinetu

Tri minuta posle osam uveče Cvetković je poslednji ušao na sastanak noseći aktovku i papirnu, braon kesu. Sva svetla u sali na trećem spratu zgrade u Nemanjinoj ulici bila su popaljena, a čoju na stolu načičkanu flašicama kisele vode, svi su još malo dotezali kao na mirovnim pregovorima. Izuzev sekretarice Slavice koja je za malim stolom sa strane ispijala nemasni jogurt i pripremela se da hvata beleške, ostali su piljili u zelene dlačice po čoji.

Kafe-kuvarica Milijana servirala je šoljice s kafom pred ozbiljna lica za okruglim stolom kao da je i dalje servirka u vtiću. Ogromna žena s leđima k'o u vaterpoliste, treskala je vrelu kafu po stolu upredajući belim „borosanama" poput Severine na bini. Jedino je Cvetković odmah srknuo kafu, glasno i sočno dajući znak za početak sastanka.

„Milijana", reče strogo Cvetković, „imaš li dole u kujni još šećera"? Ona se ukipi s šoljicom tik iznad Jelićeve ćelave glave i zacvrkuta: „Naravno, direktore, odmah ću da donesem". Ovaj još jače srknu, učini se da će i dno da proguta, pa zavrte glavom: „Ne, ne...ne treba. Pomislio sam da si možda sav sipala u moju kafu". Mešavina kašlja i smeha ispuni salu, ali se svi brzo umiriše.

Milijana je marširala ka vratima pomalo crvena u licu mašući limenom tacnom kao jataganom. Sa stočića pred Slavicom zgrabila je flašicu jogurta i zgužvani primerak besplatnih novina što Tvrdović svako jutro donosi uz bureke i jogurte po narudžbini kolega. Nekada je igrala krilnog centra u KK „Konac i mak", ali je rana udaja, neozbiljni muž i inflacija naterali da okači basket o klin. Bivšeg muža jednom je okačila o jabuku u dvorištu, polugolog, kad je pijan i s karminom po kragni kasnio na večeru.

„Dobro Cvetkoviću, recite nam konačno zašto ste sazvali ovu kasnu sednicu. Čitav dan sam u kabinetu, stiže me umor polako...", upita Jovanović i prekrsti ruke. Cvetković ga pogleda pravo u oči, a onda lagano ustajući saopšti: „Zbog kabineta, da...zbog toga sam je sazvao. Zbog mog kabineta. Svi smo umorni, nećemo dugo, ali nešto moramo da raššistimo". Ne uspevajući da se ispetlja iz masivnih nogara stolice od punog drveta, Cvetković se borio s gravitacijom ne ispuštajući iz ruke otrcani crni rokovnik. Kad se konačno uspravio, iskrivljene kravate i spalih naočara, značajno se nakašljao gledajući kolege.

Cvetković je izabran za direktora gimnazije u Poganićima pre tri nedelje. Čitav život je mladima iz mesta i okoline predavao fiziku, držao privatne časove iz matematike, spremao ih za upis na fakultet, s ekskurzija se vraćao s činom „majstor hrkanja - treći dan", a sada je direktor. Udovac, pred penzijom, uvek glatko obrijan i nikada bez kravate. Sada s rokovnikom u ruci.

„Imamo problem i hoću odmah da znam ko ga je napravio i zašto. Dobro se znamo i nema razloga da ovo bude mučno", ozbiljno je saopštavao, njišući se levo-desno kao kada bi deci s uživanjem govorio o eksperimentu Faradejev kavez i tome kako mačka preživi to naučno mučenje.

Dok je objašnjavao kako je juče oko pola osam ušao u svoj kabinet, prišao katedri i spustio dnevnik, u salu je ušao sitan, mršavi muškarac u svetlo-braon mantilu zakopčanom do grla. Seo je na sami kraj reda stolica poređanih uza zid i s rukama u džepovima izgledao kao poslednja sarma kad se umašćena stisne u velikoj šerpi.

„Zato vas molim da budete direktni", odlučno reče Cvetković, „ko je i zašto, znači s kakvom porukom ovo stavio pod moj sto za kojim ceo život predajem"? Debeljuškastim prstima dohvatio je papirnu kesu i na dlakvi sto prosuio jednu braonkastu grudvicu, nalik klupčetu na brzinu smotane, babine vunice.

Svi nastavnici ustali, skidaju naočare za čitanje pilje u zgužvano „nešto" na stolu kad biologičarka Marina, nagnuta preko stola prva zausti: „Iju, direktoire, je l' to miš ili veverica?" Pola sale se još više zapiljilo u predmet pažnje, a druga polovina u ono što je iskočilo kad se nastavnica nagla da bolje vidi.

„Veverica, kako da ne!", dreknu Cvetković, „i vi deci predajete biologiju. Koleginice to je krtica! Mrtva krtica na mom stolu u kabinetu, zato pevajte ko je i zašto to ostavio!" Samo se matori Jovanović glasno smejao dok su se ostali domunđavali i zverali u  mali leš. Moglo mu se, u školu je došao kad i Cvetković, krticu je video samo u „Opstanku", a zbog išijasa ne bi mogao jabuklu sa zemlje da digne, kamoli da uhvati brzog, slepog glodara.

„Ja sam, direktore, ali greškom", ču se odnekud traženi odgovor. Iz nastavničke gužve poput onih na kasi u samoposluzi, Marina se hitro okrenula i „zatekla" nastavnike francuskog, fizičkog i istorije očiju zalepljenih za njenu tesnu suknju. Beše joj neprijatno te brže-bolje izusti: „A, izvinite, ko ste vi?". Čovek ustade, obliza usta i objasni da je novi nastavnik biologije, da je zbog povećanog obima časova došao da preuzme tri odeljenja, uoči glavnog dela pred kraj godine.

„Izvinite direktore, tetkica mi je juče rekla da je kabinet biologije treći s leve strane, ali ja sam brojao i vrata od wc-a...stvarno mi je žao". Cvetković je seo i zgrabio šolju s kafom. Ostali su se lagano vraćali na mesta dok je Marina prišla čoveku i poželela mu dobrodošlicu.

„Koleginice", reče joj mršavi čovek, „baš je ovo nezgodno. Voleo bih da mi se sutra pridružite kad budem pokazivao organe, da se uskladimo u radu". Nastavnik fizičkog već se obukao i krenuo, te je prolazeći pored Marine koja je klimala glavom vlasniku krtičinog leša dobacio: „Dobrodošli. U pravi čas, eto baš ovih dana koleginica Marina priča kako joj nedostaje neko za unutrašnje organe"...

Bilo je skoro deset uveče kad je krupna Milijana pošla kući, vukući crni džak sa otpacima do kontejnera na uglu Nemanjine ulice. Sručila ga u metalnu kantu kao lopticu, a za njim i papirnu kesu kojom je, kako joj rekao Cvetković, pokupila krticu sa stola, a čoju na toj strani oprala deterdžentom sa sudove.