Mrzeti svoju majku, čemu?

 There are times when motherhood seems nothing

but feeding the mouth that bites you

Naime, evo šta Miler kaže u pismu Brendi Venus: «Čini mi se da ste vrlo ozbiljna mlada žena. Iznenadio sam se i da volite majku. Većina mladih žena danas mrzi svoje majke... Ja sam mrzio svoju majku iz dna duše. Nikad nisam to prevladao. Ali, ako ste čitali moje knjige - jeste li? - onda valjda znate cijelu tu priču».

Ako ostavimo po strani ovu generalizaciju koja se povremeno čuje - da mnoge mlade žene mrze svoje majke, ja se ne čudim što Miler nije voleo svoju majku, već što ju je mrzeo od kako je znao za sebe, pa sve do svoje smrti.

Uobičajeno je da se majka voli. Premda, ima ljudi koji prema majkama, naročito kada odrastu, postanu dosta ravnodušni. Medutim, postoji i manji broj onih koji mrze svoje majke. Do kraja života. Priznajem, to je ono što mi je teško shvatiti. A takav je bio Miler, The Mother-Hater.  

Podsećam  da lekari i psiholozi često govore da je «uticaj majke na psihički razvoj deteta jedna je od najznačajnijih i, možda, najeksploatisanijih tema u psihologiji; kvalitet emocionalne veze majka - dete, kaže teorija, odredjuje kasniji odnos osobe prema sebi i svetu oko sebe».

A kakva je bila Milerova majka? Da li je bila neko čudovište? Ma ne, pre bi se reklo da je bila priprosta žena, koja nije umela da voli, ni svoju decu ni druge, na način kako se to od čoveka očekuje. Ali je, jadnica, nastojala najbolje kako je umela i mogla, da održava svoju porodicu, da obavlja ono što se od nje tražilo pošto je dobrovoljno ušla u brak i imala decu. A ako je i bila rdjava žena, bila je to verovatno u meri u kojoj su rdjavi neki ljudi svuda oko nas, jer, generalno govoreći, nema samo dobrih ljudi, pa nema ni samo dobrih majki. Lorens Darel, dobar poznanik Milerov, kaže da je Milerova majka bila «stroga, nesnošljiva, škrta, čuvarna, sitna buržujka u svojoj pretjeranoj čestitosti, ni najmanje sklona humoru». Ima takvih žena, svakako, ali to još uvek nisu dovoljno jaki razlozi zbog kojih sinovi treba da ih mrze do kraja života.

Samo od sebe se postavlja i pitanje kakva je bila porodična atmosfera u kojoj se Henri Miler rodio i u kojoj je živeo u detinjstvu i mladosti.

Njegovi roditelji, nemački useljenicu u SAD, bili su, u osnovi, prilično različiti. Otac mu je bio vlasnik krojačke radionice, gospodin u meri u kojoj krojač za otmenu gospodu može i treba da bude. Pritom, pokazivao je naklonost ka sporadičnim sitnim uživanjima sa svojim prijateljima. U kafani. A njegova majka, s druge strane, kako piše Norman Majler, bila je  «pravi junker prema svom mužu, čija narav je često bila bečka; ona je bila snažna, stroga, nesnošljiva Švabica, veoma štedljiva, te protivnica bilo kakvih novina; jedino uverenje, koje je delila sa svojim mužem beše apsolutni antisemitizam; u takvoj porodici seks je bio potpuno tabu tema».

Sam Henri Miler, u «Jarčevoj obratnici», jednom od svojih najboljih dela, ovako piše o svojim roditeljima: «Moji su roditelji bili sjevernjaci u pravom smislu te riječi, što će reći - budalasti. Prihvatili su sve lažne ideje što su ikad bile izmišljene. Za njih je vrijedila doktrina čistoće, a o pravičnosti da se i ne govori. Bili su stravično čisti. Ali su iznutra smrdjeli. Nikad nisu odškrinuli vrata koja vode u dušu; nikad nisu ni u snu pomislili da zatvorenih očiju skoče u neizvjesnost. Poslije večeri trebalo je pomno oprati sudje i spremiti ga u kredenc; oprano rublje trebalo je izglačati i  potrpati u ladice. Sve se radilo za sutra, a to sutra nikad nije došlo. Sadašnjost je bila samo most i oni na tom mostu još i dan-danas stenju, kao što cijeli svijet stenje, a nijedna se budala ne sjeti da digne most u zrak».

Miler je imao sestru koja je bila duševno zaostala, pa su je sva deca zvala «Luda Loreta». U svojoj 80 godini Miler se ovako seća majke i sestre, u delu «Moj život i moja vremena»:

«Sestra mi nije mogla pohadjati školu jer je bila duševno zaostala, pa je majka odlučila da je sama podučava. A majka nam nikako nije bila rodjena za učiteljicu. Bila je grozna. Grdila ju je, ćuškala, zapadala u bjesnilo. Pitala bi sestru: 'Koliko je dva puta dva'? a sestra nije imala pojma, pa bi odogvorila: 'Pet, ne... sedam, ne... tri'. Jednostvno bi bubnula. Pljus. Još jedna ćuška ili udarac. Zatim bi se majka okrenula meni i rekla: 'Zašto ja moram nositi ovaj križ? Što sam učinila da budem ovako kažnjena?' To je ona pitala mene, malog dečaka. 'Zašto me Bog ovako kažnjava?'. Vidite i samo kakva je to bila žena. Glupa? Gore od toga... Nikad nisam osjetio ni daška topline od nje. Nikad me nije poljubila, nikad me nije zagrlila. Ne sjećam se da sam joj ikad prišao i obujmio je. Nisam znao da to majke uopće rade dok nisam došao jednom prijatelju u kuću. Bilo nam je tada dvanaest godina. Otišao sam poslije škole s njim do njegove kuće i čuo kako ga majka pozravlja. 'Jackie, o Jackie', rekla mu je. 'O, dušo moja, kako si, kako ti je bilo u školi?' I zagrlila ga je i poljubila. Nikad nisam bio čuo da tako netko govori - čak ni takvim glasom. To mi je bilo nešto sasvim novo. Naravno, svi oni naši glupi susjedi Nijemci bili su veliki pobornici discipline, prave beštije».

Da ovako piše osamdesetogodišnjak, pothranjujući time svoju mržnju prema majci izgleda mi, ipak, čudno. Ne zbog majke, već zbog samog Milera, koji se opterećivao mržnjom. Ili je, možda, nalazio u tome nekog perverznog zadovoljstva?

Gore sam pomenuo da neke mlade žene mrze svoje majke. Medjutim, obično se kaže da  te osobe, kada same postanu majke, (donekle) promene mišljenja prema svojim majkama, te ih, bar, prestanu mrzeti.

Zapravo, dogadja se da mnoge osobe u odrastanju, gonjene nekim nagonom pobune protiv svakoga i svega, mrze majke (pa i roditelje uopšte), ali to, valjda, sa godinama - prodje. Taj osećaj mržnje se vremenom  - prevlada. Pritom, naravno, ne smatram da majka treba večito biti smatrana nedodirljivom ikonom, ili sveticom, već da se mora prosudjivati kao svaki čovek, sa dobrim i lošim stranama. Plus kao jedan od naša dva biološka roditelja.

Pritom, ne bi trebalo da se zbog nekih majčinih loših strana zaboravi sve ono što jedna majka (najčešće) pruža svom detetu, dok ne postane punoletno. 

Da se vratim još jednom Mileru. Pomalo sam sklon da poverujem da je njegov odnos prema majci donekle bio isti kao njegov odnos prema ženama uopšte - u suštini egoističan, jer su njemu žene prvenstveno služile za zadovoljenje seksualnih prohteva, koji su bili jaki. Poznato je da je malo žena voleo, a sa mnogima i premnogima je - spavao. On je sam priznao da nikada nije pisao o seksanju sa ženama koje je voleo, mada su njegove knjige prepune sa detaljnim opisivanjem seksualnih aktivnosti (sa svim onim njemu tako dragim opscenim terminima, koji su mu doneli nadimak The Speleologist of the Vagina), osim u slučaju druge supruge Džun/Mone. (S tim, što se njoj lično nimalo nije svidjalo to njegovo pisanje, pa ga je napustila i nije više htela da čuje za njega). Jer, podsećam da je Miler, koji se ženio pet puta, za svoju prvu ženu-pijanisticu negde zapisao: «Mrska mi je, ali je obožavam jebati... Svakoj prijateljici ili znanici moje žene bilo je sudjeno da je prevari sa mnom». Pada u oči da on primećuje da su prijateljice njegove žene varale nju, svoju prijateljicu, a ne pominje da je on sam vršio prevaru u odnosu na nju, svoju suprugu.

Na kraju, da pomenem da je od fenomena trajne mržnje sopstvene majke gori samo zločin - ubistvo majke (matricid). S tim u vezi, u literaturi, pa i u umetnosti uopšte, počev od antičkih mitova, ima i slučajeva ubistava majke, što se smatra jednim od najekstremnijih zločina; medjutim, ta se ubistva ponekad dogadjaju iz razloga koji ne moraju biti rukovodjeni mržnjom.

Da li vi znate za neke slučajeve, mimo literature i filmova, u kojima ljudi (trajno) mrze svoje majke (Mother-Haters)?

-------------------------------------

Nota bene:

Ovo što sledi jeste nekakav Appendix, nešto što se dodaje, ali nije važno (not essential to the main body of the work). Ono može da pomogne da se glavna poenta bolje shvati, ali  može i da zamagli situaciju, pogotovu kod osoba koje vole čokoladu. Prema tome, ovo što sledi je prvenstveno namenjeno dobronamernim radoznalcima:

Kada sam rekao Moniki o čemu sam pisao, blaženo se nasmešila.

Mo: Mon amour, meni se jede čokolada. A kada je čokolada u pitanju, otpor je uzaludan.

Ja: Hm. Čokolada je najmanji problem. Tvoji prohtevi su lako rešivi. Ako u kući nema čokolade, skočićemo do prodavnice...

Mo: Ti misliš da je sve tako jednostavno. U stilu: čokolada se može kupiti u prodavnici iza ugla, a majka se mora voleti zato što je - majka. Život je, ipak, malo komplikovaniji. I ne prati te tvoje šablone, po kojima bi, uz malo truda, svi mogli da budu srećni i zadovoljni samo ako bi se držali uobičajenih životnih pravila. Ostavi Milera po strani, on je na svoj način pokušavao da uradi nešto sa sobom. I dosta je postigao, mora se priznati. Bio je weird, ali je to u njegovom slučaju umnogome upalilo. A to njegovo zamlaćivanje sa mržnjom prema majci, s jedne strane, te ljubav prema mladoj glumici, kojoj piše slatkorečiva pisma u devedesetim godinama, onda kada se drugi starci druže sa svojim vršnjacima i pričaju o onome što je nekada bilo, u stilu «Sećaš li se ti kako ono beše...», ne treba shvatati ozbiljno. On se zezao.

Ja, pomalo uvredjeno: Da, da, svi se pisci zezaju, samo se Zan-Pol Sartr i Simona de Bovuar  nisu zezali, te njih treba shvatati ozbiljno.... 

Mo: Zezali se i oni, ali sa stilom. Sve je u tome. Miler je bio običan folirant kada su u pitanju bile žene, kako one kurve s kojima se mnogo mlatarao, tako i njegova majka.

Ja: Kako možeš tako govoriti za čoveka koji je pretendovao da poznaje žene «kao svoj levi džep»? Poznavao je prostitutke i poštene žene podjednako dobro. Uostalom, pet puta se ženio, to valjda nešto znači. Onaj ko se pet puta ženi bolje poznaje žene nego onaj koji se ženi samo jednom, n'est ce pas?  A bolje i da ne pominjem onog jadnička koji se uopšte ne usudjuje  oženiti se, kod koga su strahovi od žene do neba veliki (u stilu one igoovske izreke da je i - naga žena naoružana žena!), pa beži glavom bez obzira...

Mo, pomalo autoritativno: Da stavimo tačku na Milera. Onaj koji do najsitnijih detalja priča o seksu, taj malo dela, a zadovoljstvo nalazi u velikom pričanju (zar Simona de Bovuar nije govorila da se o revoluciji i seksu ne treba pričati, već delovati?). Uostalom, i Česlav Miloš, koga ti voliš, govorio je da je Henriju Mileru svojstveno veliko brbljanje.

Ja: Dobro, dobro, ja neću biti kao Miler. Uostalom, ja predosećam da ću se samo jednom oženiti.

Mo: OK. Ne budimo lični. Ti nisi kao drugi, za mene  you are a person of bravado! Nego, šta ti ono reče u vezi sa čokoladicom?

Ja: Vidim da si uvek blaga prema mojim sagrešenjima. To je OK. Ali nisi mi odgovorila na pitanje da li si ti mrzela - tvoju majku!

Mo: Let‘s go outside. Dugo već sediš za radnim stolom. I prestani da rešavaš te globalne, svetske probleme. Act locally.