Trese se gora - šta ćemo mi miševi?

Serija zemljitresa koja je pogodila našu sjajnu i krhku loptu koja se naizgled mirno vrti Svemirom polako se bliži nama. Posle katastrofe nevidjenih razmera koja je pogodila Haiti i mnogo jačeg a srećom manje pogubnog potresa u Čileu, najnoviji sukob tektonskih ploča odneo je juče 51-nu ljudsku žrtvu i napravio priličnu štetu u Istočnoj Turskoj. Pre koji dan, negde sam pročitao da je i Balkan trusno područje, te da se zemljotres (opet) može dogoditi i nama.

Jesmo li spremi za to? Šta bi se desilo kad bi kod nas zatreslo?

Ne želim da paničim, nikada to nisam radio. No, podseti me ovo na nekadađnja moja iskustva sa zemljotresima. Pogotovo na ono što smo mi, skauti, radili a i danas radimo u ovakvim situacijama.

***

Prvi zemljotres koji sam uistinu osetio u Beogradu bio je onaj u Mionici, tek 1998. godine. Igrom slučaja, žena i ja smo se u tom trenutku 'igrali odredjenih intimnih igara', pa sad zamislite našu paniku kad je zatreslo a mi onako gologuzi. Jedva se nekako opremismo dok tast i tašta ne nahrupiše u sobu, pa onda zajedno sa kćerkom koja je još bila mala nekako izadjosmo iz zgrade, sa sve osmog sprata. Prirodno, od tada zezam ženu da kad krešem izazovem zemljotres :-)

A onda, nekako mi se dešavalo da zemljotrese dočekam na nogama, negde gde nisam osetio ni da se dešavaju, a kamo li da me je protreslo te da sam se uplašio i razmišljao šta ću. Eto, kada je 1977. godine zatreslo kod komšije Rumuna, nas trojica najboljih jarana iz mladosti vraćali smo se od jedne prijateljice u 21-vom bloku. Od jednom, sirene i alarmi automobila oko nas počeše da zavijaju a narod poče da kulja iz ulaza vojnih zgrada. Tek od njih čuli smo da je ljuljalo kao ludo. Ništa nismo osetili. Moj stariji brat je tada ležeći na podu gledao televizor, i tako ga je bacilo da je imao izbiljno nagnječenje ramena, a mi ništa nismo osetili.

***

Taj zemljotres je i inspiracija da napišem ovaj tekst. Sutradan, u Savezu izvidjača Beograda u kome sam tada bio više nego aktivan, shvatili smo razmere nesreće i, prirodno, rešili da nešto učinimo da pomognemo našoj braći u Crnoj Gori. Vrlo brzo smo se organizovali, obavili telefonske konsultacije, a onda doneli odluku da svu raspoloživu šatorsku opremu uputimo na pogodjeno pordučje. Ne samo to, nego smo i uputili javni poziv svim gradjanima Beograda koji imaju bilo kakav šator da nam ga dostave kako bi obezbedili što je moguće bolju pordšku ugroženima.

Naredna dva dana proveli smo u primanju i popisivanju opreme koja je u talasima dolazila u malo dvorište na Terazijama 41 gde je tada Savez (eh, lepa vremena) imao prostorije. Svi su ispoštovali poziv. Sakupili smo i poslednji šator koje je tadašnjih 50-tak izvidjačkih odreda širom Beograda imalo. Sa druge strane, odziv gradjana bio je izuzetan, Dolazilo je i mlado i staro i donosilo svoje šatore, sve one u kojima je tada bilo uobičajeno letovati.

Obezbedili smo smeštaj za oko 10.000 ljudi! Stupili smo u kontakt sa našim drugarima u Titogradu, koji su uspečli da nadju način da svu opremu prevezemo do Crne Gore. Dva kamiona "Javorka" iz Nikšića dovezla su nameštaj i sada su bila na raspolaganju.

Meni, naizgled klincu, ali momku jakih, mud…rih odluka dali su poverenje da ekipu nas sjajnih drugara iz nekoliko beogradskih odreda, koji smo već sproveli akciju sakupljanja, povedem tim kamionima i isporučim pomoć. Nas 14 sabilo se u kamione, samo par u kabinu a većina u te furgone za nameštaj, na bale šatora, i krenulo na noćno putovanje u neizvesnost. Duha nam nije nedostajalo, veselja takodje. Niko se nije razmišljalo da li bi išao ili ne. Šta više, atmosfera je bila sjajna.

U Titograd smo stigli oko 4 ujutro; pravo u štab Teritorijalne Odbrane koji je rukovodio akcijama zbrinjavanja. Igrom slučaja, dežurni u Štabu te noći bio je Vuko Darmanović, tada predsednik Saveza izvidjača Crne Gore a danas već legendarni izvidjač i moj predsednik krajem devedesetih. Seli smo u njegovu kancelariju i počeli razgovore, kada je zatreslo. To je, u stvari, bio moj prvi susret sa zemljotresom. Srećom, radilo se o smirivanju tla, a Vukov hladnokrvan komentar "eto, opet nešto trese" doprineo je da pomeranje masivne fotrelje u kojoj sam sedeo ne shvatim kao opasnost.

Narednih par dana proveli smo najviše deleći šatore po Crmnici. Naturščici kraja u kome se i danas prijatno osećam su nas nudili dobrim sirom i nektarskim 'vrancem', ali su u želji da sačuvaju ono malo jada koje je ova tradicionalno siromašna i zaturena oblast imala uzimali šatore i za nameštaj i za stoku.

Sećam se dobro ispusta u jezero u Virpazaru na kome smo videli nakrivljeni telegrafski stub. Slika na kojoj smo Djak i ja i danas mi je jedna od omiljenijih iz tih mladalačkih izvidjačkih dana (nažalost, pišem ovo u putu iz Beograda i nemam fotke kod sebe). Pomemuo sam ono Pelikanu, kas se videsmo prošle godine.

Da, to je najsnažnije prateće osećanje koje danas imam na taj zemljotres i moram sam da istrolujem ovaj svoj tekst. Narednog leta, tražili su od nas da pošaljemo omladinsku radnu brigadu na akciju "Njegoševa šuma". To je trebalo da bude velika "savezna" akcija, ali je zbog zemljotresa sva pažnja usmerena na pogodjena područja. Nama izvidjačima i goranima dopalo je da vadimo trnje iz vatre i da pošaljemo po brigadu na Ivanova Korita kako i se koliko-toliko akcija ipak održala. Vuko nas je tada posetio i odveo trojicu nas do "Pelikana" (od tada se, u stvari, znamo Toman i ja; setio se ovoga takodje). Tu, na mestu na kome sam ovekovečen na fotografiji i odakle smo kretali ka Crmnici, Vuko nam je rekao da se "plaši kako će Crna Gora vratiti za svu dobrotu i ljubav" koju smo im tada doneli. Odnos koji je drugo oko u glavi imalo prema nama izvidjačima devedesetih godina opravdao je sve njegove sumnje.

***

No, da se vratim na temu. Nekada smo u najlepšoj zemlji u Evropi imali mnoge mehanizme koji su omogućavali da se lakše izborimo sa nesrećama koje su nas pohadjale. Novo vreme pokazalo nam je ipak da 'nas svašta može iznenaditi' i da ne moramo da 'živimo kao da će sto godina biti mir a da se pripremamo kao da će sutra početi rat'. U poslednje vreme jasno je i da 'svi nismo odbrana', te da smo brigu o zaštiti svih nas i svega našega prepustili profesionalnim vojnicima, policajcima, vatrogascima, doktorima i kome sve ne koji će nas zbrinuti dok mi možemo mirno, sebično i hladnokrvo da se brinemo samo o svojim sopstvenim du…šama. Da li je to dovoljno?

Voleo bih da jeste. Ipak, sva iskustva iz one zemlje, kada smo bili mnogo jači i brojniji u svim nesrećnim situacijama, govore mi da je nemoguće odupreti se nevolji ako svi ne budemo uključeni.

Kako, gde, čime? E, to je posebno pitanje. U nekadašnjem sistemu, Savez izvidjača Beograda mogao je da sakupi opremu za deset hiljada ljudi. Jednostavno: imali smo 50 odreda samo u Beogradu, 10.000 članova, opremu, akcije koje su podržavali, obuku koja je potrebna, podršku sredine, simpatije roditelja i prosvetnih radnika, deo sistema koji je brinuo o nama. Stoga i nije čudo što smo se tako dobro poneli ne samo kod tog nesrećnog zemljotresa u Crnoj Gori nego i kad je Sava skoro poplavila donji deo Beograda 1980. godine a izvidjači su danonoćno gradili bedeme oko Kalemegdana, kada je talas izbeglica zapljusnuo Srbiju devedesetih pa smo sakupljali pomoć i slali je ko zna gde, ili kada smo u sred milosrdne pomoći NATOa podigli šatore na Gazeli i organizovali marš od Hrama Svetog Save do Terazija, nas skoro hiljadu.

Šta bi danas uradilo nekih hiljadu zaboravljenih izvidjača Beograda, sa ono malo krpa koje čine šatore koje čuvaju desetinama godina ili koje su kupili od ličnih sredstava? Danas nema porečana odreda "Ivo Lola Ribar" koji su branili grad osamdesete - izbačeni su iz Marine Dorćol za dobrobit bolje budućnosti nekog od novih vlasnika. Danas skoro da nema izvidjača na mojoj Zvezdari jer su nam uzeli Dom kod Vukovog spomenika i pre nego što su tu napravili podzemnu stanicu. Danas nema nijednog izvidjača u Zemunu, bastionu izvidjaštva, koji je imao verovatno najbrojniji odred u istoriji celog Skautskog pokreta - 1052 registrovana člana krajem sedamdesetih. Jedino gde smo iole prisutni je, začudo, Exit, gde izvidjači (uglavnom zaslugom nekoliko sjajnih mladih ljudi) godinama već vode kamp koji prihvata čak i skoro 20.000 učesnika. Da nije njih i šatora koji gosti ostavljaju ili prodaju nam budzašto jer im je skuplje da ih vraćaju nazad odakle su došli, izvidjači ne bi imali nove šatore.

Nema ni drugih. Mislim, ima nas, ali baš u tragovima. Bori se nekako Crveni krst; njihova omladina godinama unazad osvaja prva mesta na Evropskim takmičenjima u pružanju prve pomoći. Moglo bi se sakupiti nešto organizovanih lovaca, ribolovaca, golubara i ko zna koga još… ali uglavnom oko sopstvenog interesa.

Pre desetak dana, poplave pogodile Istočnu Srbiju. Gradonačelnik Zaječara, predstavnici Sektora MUP-a za vanredne situacije i oni koji se boriše sa vodenom stihijom ponavljaše da bi gradjani trebalo da pomognu da se barem ispred njihovih kuća podigne bedem, jer nema dovoljno ljudi!

Ne daj Bože da nas zadesi zlo!