Latinka i Dobrica

Malo, malo, pa se kod nas na povedu diskusije o podelama i razgranicenjima na relaciji "prva" i "druga" Srbija, a posebno te razlike dodju do izrazaja na danasnji datum, sto se vidi iz dosta komentara i na blogu i drugde. Linija razgranicavanja i tzv "nicija zemlja" je u ovom slucaju toliko tanka da je jednostavno nemoguce ostati u sredini, kao kvazi-neutralan, vec se moramo pripojiti jednom od ove dve grupacije, ideologije, pogleda na svet, pogleda na Srbiju, pogleda na sebe na kraju krajeva.

Izbor je na prvi pogled lak. Ukoliko vam ne curi mast iz bureka po bradi i nemate na sofersajbni automobila nalepnice Seselja i "cica Draze", sa retrovizora vam ne poigrava ogroman krst, niti sa radija odjekuju najnoviji hitovi grand parade, vi ste verovatno deo Srbije broj 2. Medjutim, nije to tako jednostavno. Bio je i onaj predsednik legalista, koji je izgledao na prvi pogled fin i ugladjen, skolovan, relativno lepo obucen (makar u odelo), zalagao se za ustav i zakon, za red, protiv nasilja, da sve bude pod konac i pod uglom od devedeset stepeni, a opet je ideoloski jednojajcano nepobitno bio sjedinjen sa ovima broj 1. S druge strane, i ovi pod 2, iako su nominalno "nasi", evo vec 200 godina nikako da vec jednom srede i istinski modernizuju tu nasu drzavu. Diskutabilno je, ali ne i daleko od istine, da su nase najcenjenije, najumnije, najpametnije licnosti i osobe kroz istoriju uvek naginjale na stranu broja 2, ali svejedno rezultata nema. Pa o cemu se tu zapravo radi, pitamo se svi ovako zajedno? A mozda se i ne pitamo dovoljno, pa je to u stvari problem?

U svakom slucaju hajde da pokusamo donekle tu podelu da objasnimo, ili makar delimicno da razumemo, kroz neku mini analizu dve licnosti koje se uglavnom smatraju kao neke krajnje ikone, otelotvorenja ove dve Srbije. To su dve vrlo interesantne licnosti. Mudre, pametne, lukave, cudljive, razlicite pismenosti i obrazovanosti. Dobrica je samouki dobrovoljni nosilac barjaka broj 1, a Latinka je vise aklamacijom izabrana da radi to isto za broj 2, naizgled bez neke licne ambicije da ucestvuje u svemu tome, ali intimno vrlo zainteresovana da to zaista i bude.

E sad, u cemu je problem? Zar nije izbor jednostavan?

Da, izbor je jednostavan, ali na zalost uvek pogresan. Naravno, kad god se pojave izbori gde ili treba zaokruziti "Dobricu" ili "Latinku" u 101 od 100 slucajeva zaokruzicemo nju. Ali da li smo time ista dobili, da li je time bilo sta reseno? Nismo nista dobili i nije nista reseno i to je nas osnovni problem. Kada je vecina u Srbiji zaokruzivala "Dobricu" imali smo ratove, ubijanja, pljacke, raspad zemlje, rasturanja familija i porodica, bezanje u inostranstvo, glad i bedu. Kada smo birali "Latinku" , tj. kada smo mislili da nju biramo, ona je i nama i "svom" kandidatu okretala ledja, jer je to i za nju bilo neprirodno stanje, isto koliko i za Dobricu. Na primer, ona organski nije mogla da smisli Djindjica dok je bio ziv, i to je cinjenica. Naravno, kada su ga ubili onda se naknadno setila da ga "istorijiski proucava", ali od toga ni Srbija ni nasi zivoti jos uvek nemaju, niti ce imati ikakve koristi.

Dobrica ga je mrzeo, Latinka ga je prezirala. Ne Djindjica, nego srpski narod. I zato mi danas i dalje zivimo u haosu, i u beznadju, i u nekom medjustanju, ni na nebu ni na zemlji. Nisu te stare narodne umotvorine bezveze. Na jednom prijemu, negde 2002, pridje Latinka Djindjicu i kaze mu "takvi kao vi ovde nikad nisu uspeli". Djindjic posle toga mesecima nije mogao da spava. Shvatio je svu tezinu i neodrzivost svoje pozicije. Na jednoj sahrani, nekoliko meseci kasnije, na izlasku sa Novog Groblja, Dobrica potrca ka Latinki, uhvati je pod ruku i rece joj "e, Lato moja, sta bi smo mi bez nas?". Svaki komentar, po meni, je suvisan.

Da je Dobrica Gedza, to je svima i jasno i poznato i nema tu mnogo nesporazuma. Ali je i Latinka samo Gedzica na zalost. Nema ona pojma o istoriji, razvoju, i na kraju prednostima moderne zapadne demokratije nista vise od zbunjenog slucajnog sagovornika beogradske hronike. Zena koja je provela trideset godina proucavajuci ruske opskurne istorijske licnosti i koja je dvaput godisnje putovala u Moskvu i St Petersburg, a nikad u Pariz, Berlin, London ili Rim, uvek ledjima okrenuta Zapadu, skoncentrisana eventualno na kritiku (uglavnom opravdanu) ruskog odnosa prema Srbiji, ona i ne moze Srbiji da donese nista vise niti drugacije nego Dobrica ciji je radijus kretanja nakon sto se iskrcao sa "Galeba" bio i ostao samo do i oko dve Morave.

Ne trebamo mi da postanemo neko drugi, ali da bi smo se razvili u ono sta stvarno i jesmo, a ne samo sta je podsvesna projekcija udarnih licnosti "elite" (ma sta to "elita" znacilo), mi moramo da razotkrivamo ne samo protivnicku nego i sopstvenu, nominalnu stranu. Zar zena koja je pre 35 godina zabranjivala stripove po Srbiji i koja nikad nije cula za Lichtensteina, Kandinskog, Rothka, Pollocka, a kamoli citala Kerouack-a, Millera, Fitzgeralda, cak ni Camus-a, da mi govori i nesto propoveda o modernom i savremenom zivotu. Ni u njenoj stvarnosti nema mesta za "nas" isto koliko je nema ni u Dobricinoj stvarnosti. Nelogicno je da zena koja je svom sinu zabranjivala da bude "panker", posle se pojavljuje kao autoritet Helsinskog Pokreta, kao clan saveta LDP-a, itd, gde prica o "modernizmu" u drzavnom smislu ili ljudskim pravima i slobodama pojedinaca i naroda. Nije ovo frontalni napad na Latinku, a jos manje podgrevanje iluzija da postoji neki "treci put". Ne! Ali jeste moje misljenje o tome da neuspeh modernizacije Srbije ne lezi samo u tome da su "domacinci i patriJote" jaci, bezobrazniji, suroviji, da su nas ubijali i progonili, da su uvek povlacili suknju majcice Rusije i tako izbegavali poraz koji je vec uveliko bivao na horizontu, vec i da lezi u tome da se lideri druge Srbije (osim par izuzetaka) nisu nikada (zbog cega, to je isto pitanje) istinski stavili u sluzbu modernizacije, vec su uvek ili cuvali sebi licnu odstupnicu ili ni sami, valjda na organsko-genetskom nivou, nisu mogli da prevale taj Rubikon.

Bolna istina je da ni Latinka kao ni Dobrica, da im se ostavi apsolutna moc nisu u stanju da dovrse svoje "programe". Stanje nedovrsenosti nacije i drzave je jedino u kome oni vide smisao svog postojanja i smisao opstanka njihovih "politickih" programa i ideologija. Tu nema ni "z" od zivota. Cim cuju rec zivot, mase se za pistolj. Dobrica i bukvalno, osmom sednicom. Latinka tesko da ce dobiti slicnu priliku, ali ne treba imati nikakvih iluzija da bi je sustinski iskoristila sa pozitivnim ishodom. Apsurdno je, ali i tacno, da je Srbija imala istorijski najbolju vlast kada njome nisu vladali samo Srbi. To su cak obe ove strane znale i da cene i da "ispostuju". Ali cim bi se neki Srbin usudio da iskoci iz ustaljene dvodimenzionalne matrice paralize, zavrsavao je ili odbacen i prognan ili dva metra pod zemljom.

Latinka i Dobrica jesu pripadnici istog naroda, jesu ideoloski gotovo potpuno suprotni, ali su na jednom dubljem nivou spojeni, i zakonom spojenih sudova dave sopstveni narod, do konacnog samounistenja. Zato je i nas istorijski usud duboko pesimistican. Ne postoji autohtona, izvorna, domaca, politicko-ideoloska opcija (sira od "jednog pojedinca") koja moze nasoj zemlji da donese bolje sutra, niti makar nadu. Tadic je samo jedan trenutni konsenzusni aparatcik koji je tu postavljen da radi sto manje. I ovo kao uguravanje u Evropsku Uniju, koje se ovih meseci desava, duboko uznemirava kako Dobricu tako i Latinku. I na zalost nije rezultat naseg ni kolektivnog ni parcijalnog dogovora, niti rezultat politickih stremljenja "dve Srbije", a jos manje neko inerciono kretanje od Djindjiceve "zaostavstine". Sve se svodi na "obican" rezultat individualnog napora odredjenog broja domacih (i stranih) ljudi, koji time samo rade svoj posao, zaradjuju svoju platu, ali nekako obavljaju za nas ono sto sami, kao drustvo (ne kao organizam) ne zelimo i necemo da uradimo. I to bez obzira da li su nam razumu i srcu blizi Latinka ili Dobrica...