INOZEMSTVO

Inostranstvo, INOZEMSTVO, Foreign, Etranger,,,, STANUJE, obitava U MENI. (Ino) stranstvo, (Ino)zemstvo, vodi svoje poreklo a od kuda nego od slovenskog korena. Reč STRANA (ispraviće me već neko ako grešim) na ruskom jeziku i danas znači druga zemlja, zemlja van granice, INOZEMSTVO, inostranstvo. Prefiks INO takođe je slovenskog porekla: ini = drugi. Onda mu to dođe kao lahko, lagano: Ino/drugo stranstvo, ino/drugo zemstvo, zemlja, država, države, krajevi sveta...

Kako to, da rečemo, inostranstvo, INOZEMSTVO STANUJE U MENI?! Kosmos stanuje u meni pa kako onda mikronsko (u odnosu na njega) INOZEMSTVO da ne nađe svoje mestašce u mom sopstvu. Kada sam izgovorio, napisao INOZEMSTVO STANUJE U MENI, to ni u kom slučaju nije trebalo da zvuči bombasto, pretenciozno, senzacionalistički. Ne, to je izrečeno/napisano kao činjenica, fakt, kao kad bih recimo rekao/napisao: mleko je belo. Čist notornjak.

A izrekao/napisao sam ga u dopisivanju sa Margitom na neki njen, tada mi odgovarajući i provocirajući, šlagvort. Njoj se to toliko dopalo da je rekla da bi trebalo napisati knjigu sa tim naslovom. I šta onda ja? Sednem za komp i počnem, mislim, da pišem knjigu. Prva tri (ili beše šest, ma više, sedam, osam?) odeljka da ne kažem glave, sam već napisao.  Kada pišem, onda pišem! Skriboman po vokaciji! A i Logorejičar! Moja žena je pre neku godinu rekla: Što si stariji, sve više pričaš a najbolja drugarica: Ne zaklapaš! Možda ću smoriti ili smarati poštovaoce tz lake literature (imena autora iste iz razumljivih razloga izostavljam a imaaaaaa ih!), raznoraznim omiljenim mi i srcu priraslim ili novonastalim mrsomuđenjima, kalamburogrotesknimpantagruelisanjima ili samomojimovogtrenutka ili nekihkasnijihtrenutakasmišljenimnebulotičnim konstrukcijama, što nikako ne znači da svoje pisanje proglašavam za „tešku“ literaturu ili literaturu općenito.  Pišem zbog neke i meni do kraja nejasne potrebe! I to je vid, nekakva vrsta komunikacije. V aljda mi je potrebno? Da. Odgovorio sam joj da sam u INOZEMSTVU čim prekoračim sopstveni prag. Kada odem (često) u Novi Sad, to je INOZEMSTVO ohahaj. Posreći mi se da odem i dalje ali poslednjih godina uglavnom po zemlji Srbiji. Mada INOZEMSTVO je i nezavisno Montenegro i Kosovo, tako da sam bio i u pravom inostranstvu. To je fizički deo INOZEMSTVA, konkretan, ljudima, zemljom, rekama, šumama i gorama, čak morem, potkovan. Ali ja rekoh/napisah INOZEMSTVO STANUJE U MENI. Nije dakle u question-u spoljno, izvanjsko INOZEMSTVO, već ono u meni obitavajuće. Ili i jedno i drugo? Da, tako je pravičnije i istinitije. Ako krenem od fizičkog, tj geografskog, tj državno - političkog INOZEMSTVA, onda sam posednik zanimljivih ličnih mi i personalnih podataka! Rođen sam u Strumici, gradiću na tromeđi Bugarske, Grčke i Republike koju jedni (oni koji u njoj žive) zovu Makedonija a drugi, granični im susjedi, Grci, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Ustvari, još se lome koplja i jezici zvani diplomatski , sa svijeh strana vaskolikog svijeta, ne bi li Republika (sadašnje INOZEMSTVO) u kojoj sam rođen dobila ime koje će odgovarati i jednima i drugima. Jebi ga, rođen sam u zemlji, INOZEMSTVU koje ima ili nema ime a kada će ga dobiti to ni sam Svevišnji ne zna. Iz jednog INOZEMSTVA, preselio sam se, preselili me (bejah malen i nejak) u drugo INOZEMSTVO, u Hrvatsku, u Varaždin. Tu poživeh s obitelji dvije godine i onda nas otpelaše za Beograd, tj sadašnju mi otadžbinu Srbiju. Tek što mlađan uspešno (s odličnim uspehom, sve petice) položih prvo polugođe prvog razreda osnovne škole (ona velika kamena građevina preko puta Doma Omladine), dosetiše se da je moj otac neobično i neophodno potrebit opet  u sadašnjem INOZEMSTVU, Prištini, tada glavnom gradu AKMO (Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija).

Tamo daleko gde ne cveta limun žut, u Prištini završih drugo polugođe prvog razreda i drugi, treći i četvrti razred O.Š. Taman kada sam se ponadao da ću postati gimnazijalac i na glavu staviti crnu kapu sa štitnikom od kaučuka i zlatnim rimskim brojem I na njoj, progresivnosocijalističko Ministarstvo za školstvo, uvede osmogodišnju O.Š. Smatrajući verovatno da bi nam (mojoj porodici i meni) prijala promena mesta boravka, preseliše nas u (još je u Srbiji) Novi Sad, glavni grad APV (Autonomna pokrajina Vojvodina). Preživesmo teško i bolno ali ipak preživesmo odlazak iz Prištine i počesmo da se aklimatizujemo i privikavamo mi na Novi Sad i Novi Sad na nas. Tu (opet sa uspehom) završih peti, šesti i sedmi razred u elitnoj školi Đorđe Natošević. Moje unutarnje INOZEMSTVO u tom novosadskom periodu + pubertet, rezultiralo je često dramatičnim sabijanjima i u sebe utrpavanjima erotskih osećanja, ljubavnim iskontruisanim lomovima, zamišljanjima i seksualnim unutarnjeinozemnim aspiracijama ka jednoj, pa drugoj, trećoj,,,,,hiljaditoj osobi suprotnog mi pola bez obzira na godine! Ne moje nego njihove, mislim godine.

Neobrijane ženske noge u najlon čarapama, bile su za mene najerotskiji prizor par exelance! Naravno da nisu bile u pitanju samo noge niti samo dlake, ne, dlake sa nogu su u mojoj hiperimaginativnoj glavi vodile na gore, naviše, do magičeskog ženskog dlakavog trougla! Imao sam ja svoje devojčice, u ono vreme smo ih u N.S. zvali gerle, bez sisa i ćosave ali sam se okretao kao manijak za svakom devojkom i ženom na ulici. Trag od ruba gaćica koji se ocrtavao na guzama utegnutim u tesne suknje, raspirivao je moju ionako pomahnitalu unutarnjeinozemnu maštu. Imao sam trinaest godina kada je u bioskopu Zvezda (nema ga više, tu je sada Mc Donald’s) počeo da se prikazuje film Parižanka sa Brižit Bardo, da igrao je i Šarl Boaje. Od starijih momaka, studenata, u mojoj ulici u zgradi gde je odavno smeštena zbirka slika Rajka Mamuzića, bio je nekakav mali studentski dom sa baštom gde su se održavale igranke, e od tih studenata koji su nam ponekad davali cigarete, saznali smo da se u filmu Brižitka skida gola! Odem ti ja na blagajnu a oni me šutnu kao maloletnog. Da to propustim, ni po cenu života! Odem do keve mi Radmile i kažem joj da u Zvezdi igra film sa njenim ljubimcem Šarl Boajeom i da sam voljan da ga odgledam s njom. Ćale je bio na službenom putu. Ništa na otočkom moru, ništa prinudna rabota, običan službeni put. Kupi ona karte, uđemo, puštali u pratnji roditelja, gledamo, priča jebigaudupe, koja bre priča, kad dođe scena Brižita u kupatilu, u kadi, od zavese pola vidiš, pola ne vidiš, leđa i za tren guza, keva se u bioskopskom mraku okrenu ka meni. Shvatila žena ali ni reč, samo me pogledala. Mesecima sam davio vršnjake izmišljajući scene dovoljne za bar deset softporn filmova  a ja sam zatvoren, dvaput ključ u bravu, u kupatilu, koristeći se svojim hormonski podupretim unutarnjim INOZEMSTVOM, mesecima onanisao na Parižanku!

Nego da nastavim, završih sedmi razred O.Š. i gde ćemo sad? Titograd ne može da funkcioniše bez mog ćaleta uključujući i nas, tj porodicu, tz familiju. Tu nam rodbina, baba Dobrica, stričevi, tetke, braća i sestre od stričeva i tetaka, svi svima rod i pomozbog. Opet sadašnje INOZEMSTVO! Već oguglao na privikavanja, rutinski odradim nekoliko tuča, bile fer, tek da se bolje upoznamo, preronim Moraču, skočim sa svih validnih stijena i pećina, dokažem se i ’ajmo naprijed! INOZEMSTVO k’o INOZEMSTVO, plivaš da se ne bi udavio, ajkula him self. Sa sedamnaest godina moja persona već poče da biva zapažena od strane devojaka i mlađih žena. Moje unutarnje INOZEMSTVO se nekako lako i prirodno uskladilo sa meneokružujućim INOZEMSTVOM, na prvom mestu sa ženskim dijelom. Neću svojim ljubavima, erotskim mi doživljajima, brojem devojaka koje su se kao čičak kačile na mene a bogami i ja na njih, zamarati čitateljstvo, ne, samo ću suvoparno kostatovati da sam u INOZEMSTVU u titogradskoj gimnaziji Slobodan Škerović (nisu joj promenili ime do dana današnjeg?) položio maturski ispit. Doduše sa minimalnim, tj dobrim uspehom, za razliku od onih svepetičarskih prethodnih. Iz INOZEMSTVA se preselismo, vratismo u Beograd 1965 godine. Od tada, četrdest pet godina bez prekida, živim u glavnom gradu Jugos...., pardon Srbije.

INOZEMSTVO koje STANUJE U MENI ima svoje dobre i uslovno rečeno, loše strane. Dobre strane su: odlična saradnja sa imaginacijom mi, neprestano poticanje na ofucavanje mozga, ne dajući mu ni trenutčić mira, ne mož’ da odahne od napornog rada, bluđenje i odlaženje diljem svijeta poznatog nam i nepoznatog, iznenađivanje i zaprepašćivanje neverovatnostima a mogućim, etc., etc., etc. A kako rekoh, uslovno loše strane su: Ne moreš se skrit od njega!, tj INOZEMSTVA u meni stanujućeg. Moram, ne hoću nego moram nekaj za obaviti, učiniti, uraditi, izdelati, smisliti... a ono, INOZEMSTVO koje STANUJE U MENI sapliće me i spopliće na svakom koraku, nudeći mi za notorne ili banalne stvari, najnebulotičnija, puna nade u bolje sutra, optimističeska i ohrabrujuća rešenja. Ponekad se prepustim ali kao po pravilu, infarkti, svegutajući požari, opomene pred utuženje i plenidbu (čega?!) zbog neplaćenih računa, hronična besparica, skoro pa beznađe, često ga ubedljivo dezavuišu, mislim INOZEMSTVO koje STANUJE U MENI. Kako god bilo, strasno sam vezan za INOZEMSTVO koje STANUJE U MENI, svesno apstrahujući tz loše strane njegove i uživajući u beskrajnim, nemerljivim, nezamislivoverovatnoneverovatnim mogućnostima koje mi daje na raspolaganje!

Nisam jedini na ovom belom svetu u kome stanuje INOZEMSTVO, Cogito ergo sum je dovoljno za početak pronalaženja INOZEMSTVA u sebi. A sada svi na svoju zadaću!