Голодомор

Moj prvi dolazak u jednu od "pravih" bivših sovjetskih republika (ovde ne računam Baltičke zemlje), poklopio se sa podsećanjem na izuzetno značajan i tragičan dogadjaj iz istorije Ukrajine. Ovih dana, zemlja obeležava 75. godišnjicu pomora stanovništva izazvanom gladju, poznatim kao "голодомор" (holodomor). Na prostranom trgu ispred crkve Svetog Mihajla, na još većem ispred Svete Sofije i duž prostrane ulice koja ih povezuje, a i u mnogim domovima i svim gradovima širom zemlje, upaliće se danas hiljade sveća i okupiti mnogi zvaničnici i običan narod da odaju poštu žrtvama jedne sulude ideje iz mračnog perioda istorije zemlje.

Užasna glad koja je satrla Ukrajinu, severni Kavkaz i oblast donje Volge 1932. i 1933. godine bila je rezultat Stanjinove politike nasilne kolektivizacije. Početkom 1930. godine, sa novom petkoljetkom i megalomanskim ciljevima da se zemlja industralizuje, nametnuta je obaveza seljacima sateranim u zadruge (kolhoze) da izdvajaju odredjene količine poljoprivrednih proizvoda za podršku radnicima.

Te 1932. godine, ukrajinskim seljacima obaveza davanja je povećana za 40%. Kako je sistem bio takav da su zadruge prvo morale predati obaveznu kvotu namirnica, seljacima nije ostajalo dovoljno hrane za život. Tako je nastala potpuno apsurdna situacija da seljaci koji su živeli u najplodnijem delu "velikog Sovjetskog Saveza" i koji su tokom cele godine vredno radili da proizvedu razne poljoprivredne proizvode, na kraju umiru od gladi usred te prirodne riznice poznate po plodnoj zemlji crnici i zlatnom žitu. I još: SSSR je tih godina izvozio puter i žitarice dok je stanovništvo umiralo od gladi! Čak još gore: nekadašnji policijski službenici svedočili su da su u selima čak godinama čuvale ogromne količine rezervi namirnica, koje niko nije smeo da dirne dok su napolju oni koji su ih proizveli umrali od gladi.

Da li se seljaci mogli snaći u ovoj situaciji? Nikako. Metodi režima su bili okrutni i nemilosrdni. U sakupljanje letine bili su uključeni partijski radnici, redovna vojska i jedinice tajne policije, tako da je malo toga moglo promaći njihovom budnom oku. Svaki čovek, žena ili dete koji su uhvaćeni čak i sa šakom žita sa kolektivne farme bili su streljani ili deportovani. Čak su oni koji su izgledali uhranjeni podvrgavani sumnjičenjima i proverama jer je to bilo praktično nemoguće. A pobeći se nigde nije moglo jer su seljacima jedinice NKVD-a i uvodjenje dozvola za putovanje onemogućavali da napuštaju svoja sela. Zabeleženi su i slučajevi kada su neposlušna sela opkoljavana i zatim uništavana tenkovima, avionima i pojedinačnim egzekucijama.

Broj umrlih u ovom tragičnom periodu procenjuje se na šest do sedam miliona ljudi. U Ukrajini je stradalo oko 10% stanovništva. Ukupnog stanovništva, što znači da je verovatno preko polovina seljaka pomrlo.

Tragična su svedočenja iz tog vremena. Po jednom sovjetskom autoru, ljudi su pre smrti gubili sve svoje osećaje i prestajali da budu ljudska bića. Moj domaćin Ana rekla mi je da su joj deda i baba pričali da su bukvalno jeli travu da bi preživeli, a zabeleženi su i slučajevi da su roditelji jeli svoju decu!

Arthur Kestler, pisac koji je posetio Ukrajinu kasnog leta 1932. godine i početkom naredne, rekao je da je video horde porodica kako prose na železničkim stanicama, gde su žene podizale svoju decu moleći za pomoć. Deca su bila tanka kao grančice, sa nesrazmerno velikim glavama i naduvenim stomacima, tako da je izgledala kao embrioni izvadjeni iz boca sa alkoholom.

Profesor harkovskog univerziteta Riabokin dobio je pismo bratanice Zine koja mu piše: "Striče, molim te dovedi me u Harkov. Nemamo hleba niti bilo šta drugo za jelo. Otac je potpuno iscrpljen od gladi i leži na klupi, nemoćan da stane na noge. Majka je oslepela od gladi i moram de je vodim po kući i napolje. Ako me ne dovedeš u Harkov, umreću i ja. A tako sam mlada i želim da još malo živim." Nažalost, ovo pismo profesor je dobio kada i vest da je Zina umrla.

Istoričari se još ne slažu u oceni ove katastrofe. Po jednima, ona je rezultat prevelikih ambicija za industralizacijom i prestruktuiranjem privrede zemlje i nametanja kolektivizacije poljoprivredne proizvodnje. Staljin je na jednom mestu i priznao da mu je kolektivizacija poljoprivrede bila teža od Drugog svetskog rata.

Medjutim, mnogi smatraju da je ovo bila smišljena akcija protiv ukrajinskog naroda, rezultat skrivenog ruskog nacionalizma. Jasan argument u njihovu korist je da je Holodomor iskoriščen i za uništavanje jedinstva ukrajinskog naroda. Mnogi intetektualci, pa čak i istaknuti partijski radnici, nestali su, ubijeni ili izvršili samoubistvo a cela nacija ostala je politički, socijalno i psihološki traumatizovana.

Zvanična Ukrajina danas pokušava da dokaže da je Holodomor bio genocid. Ovakvu odluku Parlament podržalo je već 26 drugih zemalja u svetu.